What do you think?
Rate this book
Satori
U ovoj antišvejkovskoj anabazi jedan od prepoznatljivih srdićevskih likova, društvenom i intimnom istorijom oštećen čovek koji u današnjici gubi tlo pod nogama, polazi na paradoksalni put samooslobađanja, na kojem autor ocrtava duhovit i gorak portret savremene Srbije.
215 pages, Paperback
First published April 5, 2013
About the author
Srđan Srdić
17 books25 followersSrđan Srdić is a Serbian novelist, short-story writer, essayist, editor, publisher and creative reading/writing teacher. He has published five novels, two short story collections and a book of essays, and has contributed as a writer and/or editor to several short story collections and literary magazines.
After completing his secondary education in a music school, Srdić acquired a degree in world literature and literary theory from the University of Belgrade Faculty of Philology, where he also defended his PhD thesis entitled Relationship between Reality and Fiction in Jonathan Swift's Prose.
In December 2015, he established a publishing house named "Partizanska knjiga".
After completing his secondary education in a music school, Srdić acquired a degree in world literature and literary theory from the University of Belgrade Faculty of Philology, where he also defended his PhD thesis entitled Relationship between Reality and Fiction in Jonathan Swift's Prose.
In December 2015, he established a publishing house named "Partizanska knjiga".
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 9 of 9 reviews
May 27, 2020
Ne znam kako je vama, ali ponekad mi pospanost donosi posebnu usredsređenost. Od ranog buđenja, veći mi je problem (pre)rano leganje – zbrka misli je u trku i traži stazu. Ponekad se dogodi da pažnja-pred-san uđe u tunel i tu joj bude lepo. Satori je takav tunel – neprosvećujuć, mokar, uzaludan okvir mašine na izdisaju iz koje trešti večni noćni program radija koji niko ne sluša. Literarno lutanje noćobdije – samozatajnog Vozača bez vozačke dozvole, nije lirski lelujavo, čak nije ni potpuno zbunjujuće, već treperi otupljenim nemirom. Kao da i nespokoj može da se umori, Vozač surfuje po utiscima, prizorima i sećanjima, štekćući tekst. Pad iz prizora u prizor može obuhvatiti citate iz Flobera i Gončarova, antropologiju predrađa, trolejbus, zabavišta koji dele isti ulaz, intervju sa bendom Kayo Dot, musave ulice, prste požutele od katrana i hrčke.
Kod hrčaka ću se malo zadržati.
Enciklopedijska odrednica u romanu navodi da su ljubimci stanovnika sumračne kripte izvesne živuljke pod nazivom „hrčak roboroski” (Phodopus roboroski) (92). I u latinskom i u srpskom imenu nedsotaje V – u pitanju je hrčak Roborovskog, ili, kako ga mnogi zovu „mongolski hrčak”, nazvan po ruskom istraživačku koji ga je pronašao krajem 19. veka i to ne u Maloj Aziji kako je navedeno, jer tamo i ne žive. Uz to latinskom nazivu nedostaje i jedno krajnje I – roborovskii. Siroti mali hrčki nisu ovde slučajno – u samo nekoliko stranica uhvaćena je srž izanđalosti porodičnih odnosa, kao i stalni nedostatak životnog smisla. Kad sam bio mali i ja sam imao ovu vrstu hrčaka i samo sam saznao da su jedan dan, kako to inače biva, pobegli. Kada si mali to je odlično rešenje, jer su hrčci postali konačno slobodni i ko zna kakve lepe prilike za njihov sitni glodarski život ih čekaju. Međutim ovde su stvari znatno surovije, krvave. Nema nežnog sporazuma o begu, samo iščerupano uvo.
Svest je, inače, najveći mučitelj – naročito ako je prebacite u nemoćno biće. Ako se ikada napiše najužasnija priča na svetu, ona će biti o svesti beslovesnih bića – npr. o tehnikama pomora insekata ili glodara. Ili o umiranju u kavezu. (Ili se probudiš kao ogromna buba.)
Ima u Satoriju nekog gorkog taloga, nekog razdirućeg solipsizma.
Ali ima i lepote i pronicljivosti, a autor je u biti biće književne džungle.
Za mene, za sad, dovoljno.
P. S. Hvala Vladanu! Knjiga ima i svoj, petnaest godina stariji soundtrack:
https://www.youtube.com/watch?v=wy4Is...
Kod hrčaka ću se malo zadržati.
Enciklopedijska odrednica u romanu navodi da su ljubimci stanovnika sumračne kripte izvesne živuljke pod nazivom „hrčak roboroski” (Phodopus roboroski) (92). I u latinskom i u srpskom imenu nedsotaje V – u pitanju je hrčak Roborovskog, ili, kako ga mnogi zovu „mongolski hrčak”, nazvan po ruskom istraživačku koji ga je pronašao krajem 19. veka i to ne u Maloj Aziji kako je navedeno, jer tamo i ne žive. Uz to latinskom nazivu nedostaje i jedno krajnje I – roborovskii. Siroti mali hrčki nisu ovde slučajno – u samo nekoliko stranica uhvaćena je srž izanđalosti porodičnih odnosa, kao i stalni nedostatak životnog smisla. Kad sam bio mali i ja sam imao ovu vrstu hrčaka i samo sam saznao da su jedan dan, kako to inače biva, pobegli. Kada si mali to je odlično rešenje, jer su hrčci postali konačno slobodni i ko zna kakve lepe prilike za njihov sitni glodarski život ih čekaju. Međutim ovde su stvari znatno surovije, krvave. Nema nežnog sporazuma o begu, samo iščerupano uvo.
Svest je, inače, najveći mučitelj – naročito ako je prebacite u nemoćno biće. Ako se ikada napiše najužasnija priča na svetu, ona će biti o svesti beslovesnih bića – npr. o tehnikama pomora insekata ili glodara. Ili o umiranju u kavezu. (Ili se probudiš kao ogromna buba.)
Ima u Satoriju nekog gorkog taloga, nekog razdirućeg solipsizma.
Ali ima i lepote i pronicljivosti, a autor je u biti biće književne džungle.
Za mene, za sad, dovoljno.
P. S. Hvala Vladanu! Knjiga ima i svoj, petnaest godina stariji soundtrack:
https://www.youtube.com/watch?v=wy4Is...
January 10, 2021
Цю книжку я купила на аукціоні на підтримку Читомо. Фоново давно хотіла прочитати, але хтозна, коли б це сталося, якби не аукціон і примірник зі сканом побажання автора:) Спершу мене привабило фото на обкладинці і назва. Я була впевнена, що книжка мені сподобається. Потім, коли почала читати, спершу засумнівалася. Бо ліричний герой - чоловік років за 30, який кидає дружину з двома дітьми, бо якесь душевне сум'яття гризе його - стартово не викликає в мене симпатії. Бо як читачка я швидше себе ототожню з його дружиною, і згадки про понурий шлюб прочитуватиму, здогадуючись, як це все бачила вона. Але потім, по ходу книжки, виникало більше розуміння і симпатії й до героя. І той потік свідомості, який спершу викликав читацький опір, потім ставав зрозумілішим, бо увиразнювалося, що свідомість героя постійно перебуває немовби на кількох шарах-пластах дійсності одночасно, переключаючись між ними. Тобто залишалося тільки помічати, на якому моменті це переключення відбувається, і плавати й собі між цих шарів, і такий прийом мені подобається. Ну і фінальне розчулення після казарми - з цитати: "Це накраще, що було у нас в житті!". Власне, чула від знайомої, дружини чоловіка-ветерана, про подібне. Словом, зрештою гарне враження від книжки, душевне. Тепер хочу прочитати і попередню книжку Срдича, яку видавали українською.
December 27, 2020
Цю дуже химерну книгу я почала читати геть невчасно. Сірість грудня, коронавірусна тривожність, загальний переддепресивний стан не давали змоги насолодитися текстом, а він — вишукано дивний. Хоча, з іншого боку, якби за вікном трамвая буяло літо, сяяло сонце, а настрій у мене був оптимістичний, хіба я змогла б зрозуміти головного героя? А так — мені на дещицю вдалося це зробити.
Водій — так він себе називає — нібито має все, що потрібно для елементарного щастя: дружину й дітей, роботу, житло, дозвілля... Але щось йому, як-то кажуть, муляло. Тож одного дня чоловік узяв сумку з найнеобхіднішим, новий телефон із новою сімкою, мінімум грошей, нуль планів і пішов куди очі дивляться. Далі книга повниться його спогадами й мареннями, уривками розмов і концертів, зустрічами з різними дивними й не дуже людьми, розмірковуваннями й зависанням у просторі й часі чи навіть у безчассі, безлюдді й безсвітті...
І я блукала разом із ним вулицями безіменного міста, так схожого на інші безіменні міста. Вдихала аромат кави й підслуховувала чужі розмови. Згадувала старих друзів і снила тим, що ніколи не повториться. Намагалася позбавитися травматичних спогадів, голосно подумавши при них і викинувши у вікно, під колеса якомусь автомобілю. Снила в безсонні й проживала частину життя у снах значно реальніше, ніж наяву...
Власне, я помилилася, заявивши про те, що книга потрапила мені до рук невчасно. Бо насправді це було саме тоді, коли мало статися...
Водій — так він себе називає — нібито має все, що потрібно для елементарного щастя: дружину й дітей, роботу, житло, дозвілля... Але щось йому, як-то кажуть, муляло. Тож одного дня чоловік узяв сумку з найнеобхіднішим, новий телефон із новою сімкою, мінімум грошей, нуль планів і пішов куди очі дивляться. Далі книга повниться його спогадами й мареннями, уривками розмов і концертів, зустрічами з різними дивними й не дуже людьми, розмірковуваннями й зависанням у просторі й часі чи навіть у безчассі, безлюдді й безсвітті...
І я блукала разом із ним вулицями безіменного міста, так схожого на інші безіменні міста. Вдихала аромат кави й підслуховувала чужі розмови. Згадувала старих друзів і снила тим, що ніколи не повториться. Намагалася позбавитися травматичних спогадів, голосно подумавши при них і викинувши у вікно, під колеса якомусь автомобілю. Снила в безсонні й проживала частину життя у снах значно реальніше, ніж наяву...
Власне, я помилилася, заявивши про те, що книга потрапила мені до рук невчасно. Бо насправді це було саме тоді, коли мало статися...
February 13, 2020
Čudan sticaj okolnosti me je doveo do ovog romana. Ne volim kada za remek-dela saznam u ćošku kafane koja će izgoreti mesec dana posle (istina živa). Takođe, u poslednje vreme me plaši pitanje, koliko sam sličnih knjiga propustio, ne znajući da su mogle da budu baš ovakva vožnja. Poslednju reč nisam upotrebio slučajno.
Glavni junak ovde je Vozač, voditelj noćnog radijskog programa, koji kupuje nov mobilni telefon, memoriše samo jedan broj u imeniku i kreće na put. Jedan deo mene ovde već misli - Ako očekujete lako i prohodno štivo... bla, bla, bla... A drugi ga prekida - ma ne plašite se, DOBIĆETE!
Već je uvod čvrsta pesnica koja vam leti u lice:
Bluz mrtvih zastava; priviđenja raskršća; sedam uveče: ni dan, ni noć;
nakon čega se tekst ubrzava i vozi dalje, vozi i vodi do bizarnih likova u hotelima (a nije Linč), bićete stalno na putu (a nije Makarti), dalje od prljavog grada, prolazićete pored zamandaljenih i napuštenih prostora, lutati magistralom, čamcem prelaziti na drugu stranu, jednom rečju ići ćete u svim mogućim smerovima, što je možda najbolji način da osetite prikaz svesti čoveka u srednjim godinama koji je jednostavno - izgubio kompas. Konkretne stvari, tragovi, kao kontrapunkt prostornom lutanju, u ovom tekstu se nalaze unutra, u sećanjima glavnog junaka, gde se naziru obrisi stvari od kojih pokušava da pobegne, koje se tako vešto opiru simboličkom, ali ipak ostaju unutar referentnog gravitacionog polja. U tom smislu je važno prepričavanje epizode iz crtanog filma Stripi, posebno izgled nosa crtanog junaka i ritmove koje ispaljuje (tonovi i zvuci su ovde vrlo bitni), taj lajtmotiv ostaje ključan za razrešenje poslednje etape romana.
Da ne otkrivam previše, ali na ovom putu ne zaboravite na zastave i čekajte njihovo podizanje, uživajte u filosofskoj etapi koja je posvećena jednom od mojih omiljenih životnih junaka Bošku Drljiću Gandoru, a posebno (probajte) da uživate u nostalgičnim scenama iz porodičnog života protagoniste, koje bih u odnosu na glas, ali ne i u odnosu na funkciju, uporedio sa raspadom ličnosti Kventina Kompsona u knjizi "Buka i bes", s razlikom što ovde raspad nije uzrokovan incestom već samlevenošću od strane sistema čiju sudbinu delimo. U mom slučaju, posebno se vraćam stranama 137, 138, 139, jer je tu reč o potpunoj jezičkoj majstoriji. Ponekad otvaram te redove, čisto da bih se njima malo posekao. Tehnika toka svesti (u formi kratkih reminiscencija) ovde izvlači najbolje iz Srdićevog jezičkog aparata, destiluje poetske slike nenormalnom snagom, a taj se zamah ponavlja u sceni za bilijarskim stolom i tokom cele završnice.
Na tom tragu, završnica romana će vas dotući, jer tako dobro sublimira ne samo individualni raspad ličnosti, već i raspad jednog društva, umornog kao brod koji uplovljava u luku. Prećutno će vam dati objašnjenje kako nastaju zajednice u kojima ovakva knjiga prođe ispod radara.
Znam da ima ljudi kojima će se upaliti zvonce na ovom vebsajtu i ostaviti broj jedan u uglu. Ako ste pročitali ovaj tekst, imajte u vidu da će novo izdanje romana objaviti Partizanska knjiga. Nadam se da će ovoga puta i kod nas, a ne samo u Ukrajini, ona postati Događaj!
Glavni junak ovde je Vozač, voditelj noćnog radijskog programa, koji kupuje nov mobilni telefon, memoriše samo jedan broj u imeniku i kreće na put. Jedan deo mene ovde već misli - Ako očekujete lako i prohodno štivo... bla, bla, bla... A drugi ga prekida - ma ne plašite se, DOBIĆETE!
Već je uvod čvrsta pesnica koja vam leti u lice:
Bluz mrtvih zastava; priviđenja raskršća; sedam uveče: ni dan, ni noć;
nakon čega se tekst ubrzava i vozi dalje, vozi i vodi do bizarnih likova u hotelima (a nije Linč), bićete stalno na putu (a nije Makarti), dalje od prljavog grada, prolazićete pored zamandaljenih i napuštenih prostora, lutati magistralom, čamcem prelaziti na drugu stranu, jednom rečju ići ćete u svim mogućim smerovima, što je možda najbolji način da osetite prikaz svesti čoveka u srednjim godinama koji je jednostavno - izgubio kompas. Konkretne stvari, tragovi, kao kontrapunkt prostornom lutanju, u ovom tekstu se nalaze unutra, u sećanjima glavnog junaka, gde se naziru obrisi stvari od kojih pokušava da pobegne, koje se tako vešto opiru simboličkom, ali ipak ostaju unutar referentnog gravitacionog polja. U tom smislu je važno prepričavanje epizode iz crtanog filma Stripi, posebno izgled nosa crtanog junaka i ritmove koje ispaljuje (tonovi i zvuci su ovde vrlo bitni), taj lajtmotiv ostaje ključan za razrešenje poslednje etape romana.
Da ne otkrivam previše, ali na ovom putu ne zaboravite na zastave i čekajte njihovo podizanje, uživajte u filosofskoj etapi koja je posvećena jednom od mojih omiljenih životnih junaka Bošku Drljiću Gandoru, a posebno (probajte) da uživate u nostalgičnim scenama iz porodičnog života protagoniste, koje bih u odnosu na glas, ali ne i u odnosu na funkciju, uporedio sa raspadom ličnosti Kventina Kompsona u knjizi "Buka i bes", s razlikom što ovde raspad nije uzrokovan incestom već samlevenošću od strane sistema čiju sudbinu delimo. U mom slučaju, posebno se vraćam stranama 137, 138, 139, jer je tu reč o potpunoj jezičkoj majstoriji. Ponekad otvaram te redove, čisto da bih se njima malo posekao. Tehnika toka svesti (u formi kratkih reminiscencija) ovde izvlači najbolje iz Srdićevog jezičkog aparata, destiluje poetske slike nenormalnom snagom, a taj se zamah ponavlja u sceni za bilijarskim stolom i tokom cele završnice.
Na tom tragu, završnica romana će vas dotući, jer tako dobro sublimira ne samo individualni raspad ličnosti, već i raspad jednog društva, umornog kao brod koji uplovljava u luku. Prećutno će vam dati objašnjenje kako nastaju zajednice u kojima ovakva knjiga prođe ispod radara.
Znam da ima ljudi kojima će se upaliti zvonce na ovom vebsajtu i ostaviti broj jedan u uglu. Ako ste pročitali ovaj tekst, imajte u vidu da će novo izdanje romana objaviti Partizanska knjiga. Nadam se da će ovoga puta i kod nas, a ne samo u Ukrajini, ona postati Događaj!
October 18, 2023
Pun predrasuda jer sam od više ljudi čuo da je Srdićeva proza krindž u knjižari sam ipak dao 1.000 dinara za ovu knjigu.
I šta da kažem?
Postoje, doduše retko, ali postoje, čisti romani atmosfere i Satori je odličan primerak takvog dela. Pritom ovde deluje kao da čitavu atmosferu i tekst proizvodi sam glavni junak. Kao da je drugačijeg agregatnog stanja od ljudi, taj junak prosto pred sobom stvara neku svoju vrstu realnosti.
Ovaj roman sam čitao i kao neku vrstu postapokaliptičnog romana, gde prosto prisustvujemo svesti lika koji živi u svetu dramatično drugačijem od našeg. Usled čega je taj svet drugačiji - ne znamo, ali osećamo neku tamu. Ali tamu koja traži da se istera do kraja, čak i na neki prijatan način. Drugi način na koji sam ga doživeo jeste kao da prisustvujemo nekoj crvotočini, toku svesti bića iz sveta samo sličnog našem, ali ipak samo jednom od mogućih svetova sa kojima delimo neke elemente logike i jezika, ali koji definitivno nije naš svet.
Usudio bih se da napišem - izuzetna knjiga. Na tragu Pinčona, ali barem za mene bolja od onoga što sam ja od Pinčona čitao (Objava broja 49 ili V).
Srdić izgleda pripada grupi pisaca koj nemaju komercijalne tekstove i koji će uvek imati malu grupu čitalaca - ali kao da je to bitno. Bitno je samo da je tekst dobar i to je sve.
Inače, mislim da ovom ponovljenom izdanju priliče i predgovor i pogovor, jer je reč o odličnoj knjizi, ali ne volim kod Partizanske knjige to što ima predgovore, pogovore, nagovore i dogovore za sva izdanja (iako je to odraz profesionalizma) - čime nam se ipak sugeriše dodatna vrednost nekog dela. Shvatam da je to do mene - ja volim da čitam predgovore i pogovore, ali kod klasika mi pomažu, dok mi kod slabih knjiga na silu čine knjigu boljom i daju mi ugao tumačenja koji baca neko pozitivno i drugačije svetlo koje će se definitivno reflektovati u već pomenutom višku vrednosti koju ću učitati u delo. Ili možda ne - kad sam u dobroj čitalačkoj formi :)
Uglavnom, raspisah se, zapetljah se, a treba samo reći: čitajte Satori, odlična je vožnja. pun intended.
I šta da kažem?
Postoje, doduše retko, ali postoje, čisti romani atmosfere i Satori je odličan primerak takvog dela. Pritom ovde deluje kao da čitavu atmosferu i tekst proizvodi sam glavni junak. Kao da je drugačijeg agregatnog stanja od ljudi, taj junak prosto pred sobom stvara neku svoju vrstu realnosti.
Ovaj roman sam čitao i kao neku vrstu postapokaliptičnog romana, gde prosto prisustvujemo svesti lika koji živi u svetu dramatično drugačijem od našeg. Usled čega je taj svet drugačiji - ne znamo, ali osećamo neku tamu. Ali tamu koja traži da se istera do kraja, čak i na neki prijatan način. Drugi način na koji sam ga doživeo jeste kao da prisustvujemo nekoj crvotočini, toku svesti bića iz sveta samo sličnog našem, ali ipak samo jednom od mogućih svetova sa kojima delimo neke elemente logike i jezika, ali koji definitivno nije naš svet.
Usudio bih se da napišem - izuzetna knjiga. Na tragu Pinčona, ali barem za mene bolja od onoga što sam ja od Pinčona čitao (Objava broja 49 ili V).
Srdić izgleda pripada grupi pisaca koj nemaju komercijalne tekstove i koji će uvek imati malu grupu čitalaca - ali kao da je to bitno. Bitno je samo da je tekst dobar i to je sve.
Inače, mislim da ovom ponovljenom izdanju priliče i predgovor i pogovor, jer je reč o odličnoj knjizi, ali ne volim kod Partizanske knjige to što ima predgovore, pogovore, nagovore i dogovore za sva izdanja (iako je to odraz profesionalizma) - čime nam se ipak sugeriše dodatna vrednost nekog dela. Shvatam da je to do mene - ja volim da čitam predgovore i pogovore, ali kod klasika mi pomažu, dok mi kod slabih knjiga na silu čine knjigu boljom i daju mi ugao tumačenja koji baca neko pozitivno i drugačije svetlo koje će se definitivno reflektovati u već pomenutom višku vrednosti koju ću učitati u delo. Ili možda ne - kad sam u dobroj čitalačkoj formi :)
Uglavnom, raspisah se, zapetljah se, a treba samo reći: čitajte Satori, odlična je vožnja. pun intended.
February 22, 2021
"... був у фазі агресивної логореї..." Тепер я знаю, як це називається.
April 4, 2024
Книга-емоція. Обов’язково читати під музику, бажано ambient, інакше цю «річку» не перепливти.
Прекрасна постмодерна література.
June 17, 2024
Маю два запитання:
1. Що це було?
2. Чому до книги у комплекті не йде пакетик наркоти, щоби буть на хвилі із автором? )))
1. Що це було?
2. Чому до книги у комплекті не йде пакетик наркоти, щоби буть на хвилі із автором? )))
March 8, 2024
Тривожне і химерне, як провалля. Для вдумливого і повільного читання.
Зізнаюся, це надто складно для мене. Постмодернізм. Потрібна книга про книгу, хоч певні фрагменти надзвичайно сподобалися. Відкладу на майбутнє перечитування.
Зізнаюся, це надто складно для мене. Постмодернізм. Потрібна книга про книгу, хоч певні фрагменти надзвичайно сподобалися. Відкладу на майбутнє перечитування.
Displaying 1 - 9 of 9 reviews