What do you think?
Rate this book
The Novel-Essay, 1884-1947
The novel-essay emerged in France, in the last quarter of the nineteenth century, and reached its highest formal complexity in Austria and Germany, during the interwar period. Here, Ercolino argues that it is crucial for a renovated understating of the history of the novel in modernity.
213 pages, Hardcover
First published January 1, 2014
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 2 of 2 reviews
October 11, 2020
Nevolja sa ovom, inače sasvim solidnom monografijom, jeste što ne odgovara na postavljenu temu. Iako je autor relativno pregledno pisao o romanu-eseju i njegovim mogućnostima, više toga je obećano, nego što je obistinjeno. To je šteta, jer je tema izuzetno podsticajna i zanimljiva. Erkolino, kao učenik Franka Moretija, smatra da su književne forme uvek političke, odnosno, neodvojive od zahteva epohe. Roman kao forma totaliteta, a po nekim proučavaocima i „konačna” forma, ogledalo je težnji nekog vremena za uspostavljanjem celovitosti. Stoga Erkolino zaključuje da je roman-esej, kao književna forma, tipično moderan fenomen, koji se pojavio kao pokušaj da se obuhvate nepremostive protivrečnosti sveta s početka dvadesetog veka. On je, kako Erkolino slikovito kaže, kristalizacija neuspelog projekta moderniteta, očajnička potreba za emancipatorskom utopijom, koja, kao takva, jedina može misliti o sopstvenom kraju. (147)
Ovo je netačno tačno onoliko koliko je i bombastično sročeno, budući da u Erkolinovim književnim sudovima, ima previše nepreciznosti. Malo nam je svima dosta priče o kraju moderniteta, budući da je osnovno svojstvo modernosti, što Erkolino ne ističe, permanentna kriza – kao i to da je modernost uvek mišljena u odnosu na nešto ne-moderno. Jeste, roman-esej pokušava da, kroz svoj enciklopedizam, prevaziđe ograničenosti tzv. čiste naracije, ali zašto bi samo roman-esej bio ta konačna forma smrti moderniteta?
Ono što je zanimljivo je što je Erkolino, čini mi se sa mnogo osnova, roman-esej povezao ne toliko sa centralnoevropskim kompleksom, koliko sa takozvanim habzburškim mitom. Kao svaki geopoetički/geopolitički mit, i austro-ugarski mit pripoveda priču o sebi, kao posrnulom idealitetu, koji, zapravo, nema i ne može imati veze sa samom Monarhijom. Indikativno je da su najmarkantniji predstavnici romana-eseja, na neki način povezani sa kompleksom tema austro-ugarskog mita (Muzil, Broh, Man). Dakle, roman-esej je estetski surogat izgubljenog političkog jedinstva. (123) Tu je i zanimljiva, ali nerazrađena, i teza o mitu „dunavske civilizacije”, kao još jednom objedinjujućem faktoru (od spomenutih autora do Magrisa), ili tvrđenje da je kič posledica nemogućnosti da se misli živa aktuelizacija istorije. (112)
Iako Erkolino, sem banalne definicije da je roman-esej spoj romana i eseja, zapravo ne raspravlja detaljno o njegovim poetičkim osobinama, mnogo prostora posvećuje njegovim pretečama, pre svega kod Uismansa, Flobera, Balzaka, ali i Dostojevskog i Tolstoja.
Kako je esej određen kao nešto što se nalazi na ničijoj zemlji književnosti, koja, kad biva otkrivena, prestaje da bude esejističko mišljenje, tako Erkolino ističe da Prustov roman ne može biti roman-esej, budući da njegovo Ja, iako fluktuirajuće, nije nedohvatljivo. (101) Prustova poetika jeste estetika indirektnosti, koja je, po Erkolinu, nespojiva sa romanom-esejom, jer je esej fundamentalno desubjektizovani diskurs koji nadilazi sve svoje pojedinačne kontigencije. Mišljenje-u-eseju jeste ono koje se, poništavajući ličnost subjekta mišljenja, penje do nad-individualnog, apstraktnog plana, koji, u Prustovom slučaju izostaje. Drukčiji, ali srodan je slučaj Tolstoja i tzv. „hibridizacije epike” (125). Pozivajući se na Šklovskog i Ejhenbauma, i to ne uvek onako kako treba, Erkolino tvrdi da Tolstoj nije znao kako da se nosi sa rastućom građom „Rata i mira” – i koji, za razliku od romana-eseja, koji mapiraju destabilisani svet, konstituišu svet. (132) Insistirajući da je „Rat i mir” ipak, pre i posle svega – istorijski roman, a da je esej u njemu „amorfni tumor”! (128)
Ima ovde još mnogo zanimljivih tema, poput statusa bildungsromana za mišljenje moderniteta – jer, gde je diskurs napretka, tu je, na neki način i modernost. Ili razmišljanja o filozofiji muzike i romanu-eseju (Doktor Faustus, Adorno, Šenberg).
Ukoliko imate istraživačku iskru, virnite u ovu knjigu. U suprotnom, dovoljno ste obavešteni.
Ovo je netačno tačno onoliko koliko je i bombastično sročeno, budući da u Erkolinovim književnim sudovima, ima previše nepreciznosti. Malo nam je svima dosta priče o kraju moderniteta, budući da je osnovno svojstvo modernosti, što Erkolino ne ističe, permanentna kriza – kao i to da je modernost uvek mišljena u odnosu na nešto ne-moderno. Jeste, roman-esej pokušava da, kroz svoj enciklopedizam, prevaziđe ograničenosti tzv. čiste naracije, ali zašto bi samo roman-esej bio ta konačna forma smrti moderniteta?
Ono što je zanimljivo je što je Erkolino, čini mi se sa mnogo osnova, roman-esej povezao ne toliko sa centralnoevropskim kompleksom, koliko sa takozvanim habzburškim mitom. Kao svaki geopoetički/geopolitički mit, i austro-ugarski mit pripoveda priču o sebi, kao posrnulom idealitetu, koji, zapravo, nema i ne može imati veze sa samom Monarhijom. Indikativno je da su najmarkantniji predstavnici romana-eseja, na neki način povezani sa kompleksom tema austro-ugarskog mita (Muzil, Broh, Man). Dakle, roman-esej je estetski surogat izgubljenog političkog jedinstva. (123) Tu je i zanimljiva, ali nerazrađena, i teza o mitu „dunavske civilizacije”, kao još jednom objedinjujućem faktoru (od spomenutih autora do Magrisa), ili tvrđenje da je kič posledica nemogućnosti da se misli živa aktuelizacija istorije. (112)
Iako Erkolino, sem banalne definicije da je roman-esej spoj romana i eseja, zapravo ne raspravlja detaljno o njegovim poetičkim osobinama, mnogo prostora posvećuje njegovim pretečama, pre svega kod Uismansa, Flobera, Balzaka, ali i Dostojevskog i Tolstoja.
Kako je esej određen kao nešto što se nalazi na ničijoj zemlji književnosti, koja, kad biva otkrivena, prestaje da bude esejističko mišljenje, tako Erkolino ističe da Prustov roman ne može biti roman-esej, budući da njegovo Ja, iako fluktuirajuće, nije nedohvatljivo. (101) Prustova poetika jeste estetika indirektnosti, koja je, po Erkolinu, nespojiva sa romanom-esejom, jer je esej fundamentalno desubjektizovani diskurs koji nadilazi sve svoje pojedinačne kontigencije. Mišljenje-u-eseju jeste ono koje se, poništavajući ličnost subjekta mišljenja, penje do nad-individualnog, apstraktnog plana, koji, u Prustovom slučaju izostaje. Drukčiji, ali srodan je slučaj Tolstoja i tzv. „hibridizacije epike” (125). Pozivajući se na Šklovskog i Ejhenbauma, i to ne uvek onako kako treba, Erkolino tvrdi da Tolstoj nije znao kako da se nosi sa rastućom građom „Rata i mira” – i koji, za razliku od romana-eseja, koji mapiraju destabilisani svet, konstituišu svet. (132) Insistirajući da je „Rat i mir” ipak, pre i posle svega – istorijski roman, a da je esej u njemu „amorfni tumor”! (128)
Ima ovde još mnogo zanimljivih tema, poput statusa bildungsromana za mišljenje moderniteta – jer, gde je diskurs napretka, tu je, na neki način i modernost. Ili razmišljanja o filozofiji muzike i romanu-eseju (Doktor Faustus, Adorno, Šenberg).
Ukoliko imate istraživačku iskru, virnite u ovu knjigu. U suprotnom, dovoljno ste obavešteni.
January 17, 2019
Excelente. Nem se compara ao outro livro de Ercolino em termos de consistência argumentativa. Obra de alto nível para compreender o modernismo alemão.
Displaying 1 - 2 of 2 reviews