What do you think?
Rate this book
Evropa i književna istina: smisao (književne) imaginacije: hermeneusia
303 pages, Paperback
Published January 1, 2015
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 of 1 review
Read
November 20, 2020Ova knjiga je jedna centrifuga, teorijski vrtlog koji iznova grize sopstveni obod. Ali istovremeno, ona je i intelektualni špajz jednog britkog ali i razbarušenog uma, koji nas decenijama sa više ili manje uspeha budi, vičući svoju misao o književnosti gde god stigne. Opirući se propedeutici – Jerkov, u duhu svih post-izama, želi da dođe do onog krajnjeg, da bismo, rastegnuti i rastegljiviji, unatraške istumarali tačno tamo gde treba. Jerkovljeva vizija književnog mišljenja je neskriveno nežajažljiva i njegov cilj je ni manje ni više nego doći do jednog SVE (176)*. Ipak, sve bi bilo jednostavnije da postoji jedan ultimativni, dostižni cilj, ali taj željeni totalitet šeta sa samom potragom o njemu i tu nijedna brzina niti tehnologija na pomažu. Izmičući karakter književnosti je ono što je čini iznova podsticajnom, njen sveprožimajući karakter, meandriranje i samoprevazilaženje.
*(„Celina poezije nije izvan sveta nego u njemu, ali celina svetskoistorijskog postojanja koja obuhvata apsolutno sve, pa i poeziju, takođe je obuhvaćena poezijom.”) (133)
Osim što je ovo knjiga o književnosti, odnosno, jednom nužno samoporičućem SVE, ovo je i knjiga o krizi. Nakon dvadesetovekovnog istorijskog galopa, koji je počeo obećavajuće, imao dva planetarna pokušaja samoubistva, više preokreta i more gungula, teorijsko mišljenje je, ako ćemo verovati Jerkovu, precvalo i došlo do ćorsokaka, a pošto baterijske lampe nema, samo retki mogu upaliti šibicu da bi opazili zid ispred koga jesu. Jerkov je hteo da upali ne šibicu, nego baklju – svojom hermeneusijom – koja bi bila jedna osobena vrsta posthermeneutike, i koja bi, osvešćena postmodernom mišlju, regenerativno delovala na detonacije dekonstrukcije. Tako bi neki cinik mogao reći da je poststrukturalizam teroristički napad na humanistiku, te da smo i dalje njegovi taoci.
Oživljavanje hermeneutičkog dijaloga, obezbeđeno je onim što Jerkov naziva hermejeutika – što bi bila slivenica za hermeneutiku i majeutiku. Hermejeutika je osvešćenost u tome što smo kidnapovani. Svaka naša ideja nosi neku dijakritičku dopunu i anakritičku alternativu (282), odnosno, za svakim oblikom misli dahće meta-momenat. Tako je hermejeutika fusnota sokratovske dijalektike – ništa (pouzdano) ne znamo, ali, iako je tako, možemo pokušati da se, saznavanjem, vratimo do tog prvog koraka. Vraćanje na polazište otvara vrata ka onome što bi trebalo da bude krvotok ove knjige – hermeneusiji – koja otvara gotovo banalan zahtev: treba saznavati ono najbitnije, odnosno, biće same stvari (284). Tumačenjem, tako, uvećevamo svoju sposobnost recepcije i delimo je sa drugima, ali to možemo samo ako smo, paradoksalno (a kako bi drukčije), bili u vlasti „enigme umetničkog dela”. Uživanje u onome čega nema, u čemu se obistinjuje jedna autentičnost duha, ultimativni je zahtev hermeneusije. Nakon tog otkrića, tumači mogu da postanu blagajnici književnosti kao „trajnog simboličkog kapitala”, koji čini svet malo lepšim, a još više smislenijim mestom.
Ipak, važno je istaći da je ova knjiga, između ostalog i knjiga o literarnosti, kulturnim modelima, idejama Evrope, politicaziji umetnosti, ali i neposredno o politici. Tako će neko pod istim koricama naći i razoružavajuća tumačenja Nastasijevićevih stihova, inspirativno razmišljanje o Pekiću kroz prizmu teorije posedovanja i istorije vlasništva, ali i zapaljive stranice o demonizaciji Srba, NATO bombardovanju, ratnim logorima, Dominiku Stros-Kanu kao „primitivnom i perverznom manijaku” i Toniju Bleru kao „nekrofilu, tehnologu vlasti i krvoždedne pohlepe” (52). Međutim, ima i ovde još pregršt polemičkih stavova, do koske basarijanskih, poput onog da je osnova srpskog poimanje države, ne toliko puta pomenuti inat, već, da citiram Jerkova – sprdnja – koje je produžetak našeg bogatog „nasleđa nereda”, koje, za razliku od evropskog kolonijalnog uprosečavanja, liči na „život kao takav” (230). Tradicija srpskog razmišljanja o državi jeste da je država jedan specifičan oblik otimačine (247), koju čovek treba da koristi, da ne bi bio korišćen.
Ima ovde i preterivanja i izuzetno uzbudljivih stranica i ponekad neskrivene želje da čitaocu bude neprijatno, neudobno. I zavitlancije i Hajdegera i bezobraznih šala (koga interesuje – prostakluci Miloša Obrenovića i jedan savet Nikole Pašića (247)) i Pindara, teorijskih skalamerija, tananih razmišljanja o svetlosti u srpskoj poeziji ili nimalo tananih o regulaciji dužine banana u EU (255), fusnote o ličnom sukobu sa Vladimirom Pištalom (224) ili ontologiji smartfona (11) . I dodao bih, iako nije presudno – sve uz more tipografskih grešaka – ko bi svaku vrednovao dinarom, možda se ne bi sasvim obogatio, ali bi napravio jednu pristojnu ušteđevinu.
A kad smo već kod ušteđevine, nije loše imati i ovakvo čitalačko iskustvo za svoj lični špajz. To će znati svako ko je makar jednom slušao neko Jerkovljevo predavanje. I upravo je Jerkov tu, u živoj reči, sasvim neprikosnoven. Pisani tekst samo jedva čeka da prohoda, slova igraju i kad su omašena, a san teksta je da nekog provocira, probudi, ali, koliko vidim, treba napraviti ozbiljno istraživanje da li se iko upecao. I, nakon svega – na koji i kakav mamac.
*(„Celina poezije nije izvan sveta nego u njemu, ali celina svetskoistorijskog postojanja koja obuhvata apsolutno sve, pa i poeziju, takođe je obuhvaćena poezijom.”) (133)
Osim što je ovo knjiga o književnosti, odnosno, jednom nužno samoporičućem SVE, ovo je i knjiga o krizi. Nakon dvadesetovekovnog istorijskog galopa, koji je počeo obećavajuće, imao dva planetarna pokušaja samoubistva, više preokreta i more gungula, teorijsko mišljenje je, ako ćemo verovati Jerkovu, precvalo i došlo do ćorsokaka, a pošto baterijske lampe nema, samo retki mogu upaliti šibicu da bi opazili zid ispred koga jesu. Jerkov je hteo da upali ne šibicu, nego baklju – svojom hermeneusijom – koja bi bila jedna osobena vrsta posthermeneutike, i koja bi, osvešćena postmodernom mišlju, regenerativno delovala na detonacije dekonstrukcije. Tako bi neki cinik mogao reći da je poststrukturalizam teroristički napad na humanistiku, te da smo i dalje njegovi taoci.
Oživljavanje hermeneutičkog dijaloga, obezbeđeno je onim što Jerkov naziva hermejeutika – što bi bila slivenica za hermeneutiku i majeutiku. Hermejeutika je osvešćenost u tome što smo kidnapovani. Svaka naša ideja nosi neku dijakritičku dopunu i anakritičku alternativu (282), odnosno, za svakim oblikom misli dahće meta-momenat. Tako je hermejeutika fusnota sokratovske dijalektike – ništa (pouzdano) ne znamo, ali, iako je tako, možemo pokušati da se, saznavanjem, vratimo do tog prvog koraka. Vraćanje na polazište otvara vrata ka onome što bi trebalo da bude krvotok ove knjige – hermeneusiji – koja otvara gotovo banalan zahtev: treba saznavati ono najbitnije, odnosno, biće same stvari (284). Tumačenjem, tako, uvećevamo svoju sposobnost recepcije i delimo je sa drugima, ali to možemo samo ako smo, paradoksalno (a kako bi drukčije), bili u vlasti „enigme umetničkog dela”. Uživanje u onome čega nema, u čemu se obistinjuje jedna autentičnost duha, ultimativni je zahtev hermeneusije. Nakon tog otkrića, tumači mogu da postanu blagajnici književnosti kao „trajnog simboličkog kapitala”, koji čini svet malo lepšim, a još više smislenijim mestom.
Ipak, važno je istaći da je ova knjiga, između ostalog i knjiga o literarnosti, kulturnim modelima, idejama Evrope, politicaziji umetnosti, ali i neposredno o politici. Tako će neko pod istim koricama naći i razoružavajuća tumačenja Nastasijevićevih stihova, inspirativno razmišljanje o Pekiću kroz prizmu teorije posedovanja i istorije vlasništva, ali i zapaljive stranice o demonizaciji Srba, NATO bombardovanju, ratnim logorima, Dominiku Stros-Kanu kao „primitivnom i perverznom manijaku” i Toniju Bleru kao „nekrofilu, tehnologu vlasti i krvoždedne pohlepe” (52). Međutim, ima i ovde još pregršt polemičkih stavova, do koske basarijanskih, poput onog da je osnova srpskog poimanje države, ne toliko puta pomenuti inat, već, da citiram Jerkova – sprdnja – koje je produžetak našeg bogatog „nasleđa nereda”, koje, za razliku od evropskog kolonijalnog uprosečavanja, liči na „život kao takav” (230). Tradicija srpskog razmišljanja o državi jeste da je država jedan specifičan oblik otimačine (247), koju čovek treba da koristi, da ne bi bio korišćen.
Ima ovde i preterivanja i izuzetno uzbudljivih stranica i ponekad neskrivene želje da čitaocu bude neprijatno, neudobno. I zavitlancije i Hajdegera i bezobraznih šala (koga interesuje – prostakluci Miloša Obrenovića i jedan savet Nikole Pašića (247)) i Pindara, teorijskih skalamerija, tananih razmišljanja o svetlosti u srpskoj poeziji ili nimalo tananih o regulaciji dužine banana u EU (255), fusnote o ličnom sukobu sa Vladimirom Pištalom (224) ili ontologiji smartfona (11) . I dodao bih, iako nije presudno – sve uz more tipografskih grešaka – ko bi svaku vrednovao dinarom, možda se ne bi sasvim obogatio, ali bi napravio jednu pristojnu ušteđevinu.
A kad smo već kod ušteđevine, nije loše imati i ovakvo čitalačko iskustvo za svoj lični špajz. To će znati svako ko je makar jednom slušao neko Jerkovljevo predavanje. I upravo je Jerkov tu, u živoj reči, sasvim neprikosnoven. Pisani tekst samo jedva čeka da prohoda, slova igraju i kad su omašena, a san teksta je da nekog provocira, probudi, ali, koliko vidim, treba napraviti ozbiljno istraživanje da li se iko upecao. I, nakon svega – na koji i kakav mamac.
Displaying 1 of 1 review