Ko se bavi istorijom medijske slike Balkana treba da baci pogled na ovu knjigu, ne toliko zbog književnog uspeha, koliko zbog pokušaja predstavljanja Ko se bavi istorijom medijske slike Balkana treba da baci pogled na ovu knjigu, ne toliko zbog književnog uspeha, koliko zbog pokušaja predstavljanja pogleda 'omraženog drugog'. Neko iz Srbije bi, na primer, mogao bolje da shvati kako pojedini kolektivni stavovi odjekuju na zapadu, dok bi neko sa zapada mogao da stekne uvid u živu i raznoliku sredinu, koja, premda teško da može glavu staviti iznad vode, nekako i dalje pliva. Ipak, nužnost ovakvih knjiga i ovakvih istraživačkih poduhvata, jer je autorka bila u više navrata u Srbiji tokom prelomnih trenutaka (bombardovanje, 5. oktobar, ubistvo Đinđića), je to da, uslovno rečeno, domaći čitalac, nikad neće imati isti pogled i isto podrazumevano znanje, kao neko ko je autsajder. Bez obzira na to, nije nekorisno pokušati zauzeti poziciju drugog, kojom bi se predupredili nesporazumi.
Gledano iz današnje perspektive, ponešto iz ove knjige je začuđujuće aktuelno, dok je nešto drugo, hvala nebesima, prevaziđeno. Odabir ljudi je zanimljiv: od plahovitog Ljubiše Ristića, preko mladog Branka Đurića, koji mašta o tome da bude ministar spoljnih poslova, do Ramba Amadeusa, koji je izdejstvovao da snimi pesmu sa Osne (koga zanima, pesma se zove Laganese). Uz to, posebno su zanimljivi razgovori sa malim ljudima, van javne sfere: popom, dedom, studentima, kao i pokušaji da se nekome sa strane objasne za nas opštepoznati običaji i okolnosti.
Međutim, ovo, treba zapaziti, nije nipošto akademska, antropološko-istorijska knjiga, već non-fiction zasnovan na intervjuima pretočenim u prozu, koji bi se mogli podvesti pod žanr pisanja o katastrofama. Otuda ne čudi da su, nakon knjige o Srbiji, usledile i knjige o Avganistanu, Iraku, Čečeniji, masakru u Norveškoj i Siriji. To što je ton i pristup pre svega novinarski, pa tek onda proučavalački i književni, ne znači da to što Osne radi treba odbaciti, već da se gleda u okvirima u kojima sama stvara. To je jedna od najvažnijih stvari u praksi tumačenja, koja se začuđujuće retko spominje: treba razumeti format nekog medija da se on u interpretaciji ne bi izneverio. Ako se izgubi kod, nastaje šum. Zbog toga ukoliko neko vikne na autorku zbog pristrasnosti i ličnih obojenosti, neće biti u krivu, međutim, ako čitamo samo i isključivo ono sa čim se slažemo, što nam je blisko i što nam ide niz dlaku, ovaj svet bi se sunovratio još više nego što jeste.
Čitao sam engleski prevod. Bilo bi zanimljivo videti koje su izmene u srpskom prevodu. Jedna se vidi već u naslovu, koji upravo pokazuje stav: Leđima okrenuti svetu: portreti iz Srbije. Srpski prevod ima samo podnaslov....more
Od Ulicke pročitao sam još i Sonječku. Ta knjiga mi je dospela ruku kao nenamenjeni novogodišnji poklon, prenoćio sam negde neplanirano i gostoprimstvOd Ulicke pročitao sam još i Sonječku. Ta knjiga mi je dospela ruku kao nenamenjeni novogodišnji poklon, prenoćio sam negde neplanirano i gostoprimstvo je nalagalo da se nešto nađe i za one koji su zalutali. Ostao mi je samo bled utisak, ali tu je. Od čitanja nosim samo to, trag uznemirenosti.
A kad je o uznemirenosti reč, knjiga o epidemiji kuge u XX veku, ne može da ne izazove strepnju. Opet, suprotno onome kako se inače gleda na te probleme, epidemije nikad nisu isključivo biološko-medicinski fenomeni, nego i društveni, a odgovor društva i pojedinca znak je zdravlja društva. To je poznata teza, potvrđena tokom korone, koju smo, nekim čudom, polako krenuli da potiskujemo. Došle su neke veće teme.
S tim u vezi, ova knjiga nije donela ništa novo, preobražujuće ili provokativno. Ona je korekta, Ulicka ima talenta i osećaja i to je to. Možete projuriti kroz tekst....more
Hoakim Pasos nije nijednu zbirku objavio za života. Nije ni Kavafi, pa je bio i ostao Kavafi. Neobični su putevi književnog pamćenja, ali verujem da vHoakim Pasos nije nijednu zbirku objavio za života. Nije ni Kavafi, pa je bio i ostao Kavafi. Neobični su putevi književnog pamćenja, ali verujem da vrednost, uprkos svemu, ispliva. Za ono što ne može da ispliva, tu su književni istoričari kao ronioci koji će na videlo doneti morsko blago, pa u muzej s tim ili već gde.
Tako bi trebalo da bude, ali ne mora biti.
Ipak, Hoakim Pasos je zaista izuzetan književni glas i uz Rubena Darija, najvažniji pesnik Urugvaja. Ljubavne pesme, pesme o Indijancima i moru i sjajna poema "Ratna pesma o stvarima", čine ovaj neveliki, ali odličan izbor koji je načinila Branislava Advigov. Pasosu polazi za rukom da nešto što bi drugome ispalo kao opšte mesto u celofanu patosa, predstavi kao sveže, živo, dobro uklopljeno. Retoričnost koja postoji u prevodu, govori mi da je u originalu još izraženija i verujem da zvuk nosi stihove.
A ja ću sad, igre radi, ovde ostavit jednu Pasosovu pesmu koja ne predstavlja najbolje celinu njegove poetike, ali može da privuče pažnju:
ЉУБАВНА ПОРУКА НА РАЗГЛЕДНИЦИ
Једна кућа. Једно дрво. Један пут. Један пас. Бела кућа. Зелено дрво. Оловни пут. Црни пас. Зелено дрво поред црног пса. Црни пас поред беле куће. Црни пас на оловном путу. Зелено дрво изнад беле куће. Оловни пут се удаљава од зеленог дрвета. Црни пас улази у белу кућу. Без црног пса, без оловног пута. Сами. Луди од задовољства. Зелено дрво и бела кућа....more
Uz monografiju Bojana Jovića i nekoliko radova Marije Šarović, ova knjiga je jedan od najboljih doprinosa proučavanju književnog dela Rastka PetrovićaUz monografiju Bojana Jovića i nekoliko radova Marije Šarović, ova knjiga je jedan od najboljih doprinosa proučavanju književnog dela Rastka Petrovića. Predrag Petrović piše sjajno: nema okolišanja, akademskog prenemaganja, stilskih ukrasa, praznog hoda, već konkretno, teorijski obavešteno i interpretativno samouvereno iznosi povezuje različite fenomene i iznosi šta treba. Burleska, Ljudi govore i Dan šesti postaju obogaćeni nakon čitanja ove knjige s tim što, naravno, uvek postoji prostor za još neke uvide i komentare. Koliko god mu se primakli, Rastko izmiče, ali to izmicanje je koliko izluđujuće toliko divno i večno podsticajno....more
Pišemo i ne-pisanjem. A ponekad i u snu, pa se odatle može ukrasti ne samo koji upečatljivi prizor, već i koji stih! Ko želi, može se setiti Kolridža Pišemo i ne-pisanjem. A ponekad i u snu, pa se odatle može ukrasti ne samo koji upečatljivi prizor, već i koji stih! Ko želi, može se setiti Kolridža i njegove književno-snovne avanture, gde je spavanje bilo inkubator za stihotvorstvo.
,,Snevnik” je neobična knjiga jasnog koncepta: zapisivati snove neposredno nakon buđenja, dok utisak nije izvetrio. To je Simović, na mahove, radio od 1961. do 1998. i uspeo da sakupi duboko ličnu kolekciju, koja bi bila sigurno zanimljiva onima koji su nadahnuti psihoanalizom. Iako uglavnom nisam u toj ekipi, ovo čitanje je znalo da bude iznenađujuće i da još jednom potvrdi moj davnašnji utisak: snovi su, čak i oni najbizarniji, gotovo uvek reciklaža svakodnevice....more
Kad je neka studija zaista izvrsna, ona postaje stožer svih budućih tumačenja. Ne samo što je to Oblučaru pošlo za rukom, nego čitalac dobija i pozamaKad je neka studija zaista izvrsna, ona postaje stožer svih budućih tumačenja. Ne samo što je to Oblučaru pošlo za rukom, nego čitalac dobija i pozamašan teorijski prtljag posvećen problemu pesme u prozi, ali i imaginaciji materije. Hvale je vredno što je ton dobar, nigde se ne skače ni u divinaciju ni akademsko sitničarenje, ali ni esejizaciju. Ovo je tako po mnogo čemu uzorna monografija, od koje se može mnogo naučiti i za koju izlizana sintagma "doprinos proučavanju" zaista nešto znači. Jasno je, ipak, da je ciljana publika, kako, uostalom, i treba, vezana za neku vrstu filološkog obrazovanja. Ovo nije knjiga kroz koju treba projuriti. Ipak, svako zainteresovan za neki problem, može se poslužiti odlomcima, poglavlja su dobro i pregledno organizovana.
Ipak, Danijel Dragojević potvrđuje da je klasik ne samo onim što može o njemu da se kaže (a toliko toga može i tek će!), nego onim što izmiče svakoj interpretaciji. Pišući o dualizmu, praznini i teoriji zamene (208), Oblučar sam to demonstrira. Postoji, makar kod mene, neka težnja da se o Dragojeviću ne piše analitički, već kroz plimu osećaja, ali, kao što je u paradoksima srce lirike, tako i razum može da miluje ono iracionalno. A nekada raščlanjivanje donosi posebne darove i otvara oči.
I jedna mala napomena. Neočekivano često se u Dragojevićevoj poeziji spominje kos. To je zaslužilo čitav jedan rad....more
Čika Raša (Pronalazač) je jači od svake poezije i retko mio čovek, koji je obeležio mnoga detinjstva. Čak i da je neko slučajno naleteo na njega, mogaČika Raša (Pronalazač) je jači od svake poezije i retko mio čovek, koji je obeležio mnoga detinjstva. Čak i da je neko slučajno naleteo na njega, mogao bi da stekne utisak o jednom posebnom, nesvakidašnje harizmatičnom i malko pogubljenom, ali uvek usredsređenom biću, koje kao da je pobeglo iz nekog romana fantastike. Neki ljudi zaslužuju da budu upamćeni i prigrljeniu u nekoj zajednici jer su, prosto, jedinstveni likovi, a Raša Popov je to bez ikakve sumnje bio.
Što se njegovog dela tiče, usudiću se da zauzmem poziciju koja mi je inače vrlo daleka: čika Rašino delo apsolutno je neodvojivo od njegovog lika. Toliko da, kad čitam njegove stihove ili zapise, čujem njegovu neverovatno prepoznatljivu dikciju: seckanja i usporenosti koje ljuljuškaju reči.
Što se poetike najgore pesme tiče, ova knjiga je izuzetno zanimljiva jer je i informativna i zabavna, ali je odlikuje i vrludava ironija: često je nejasno kad je čika Raša bio ozbiljan, a kad nije. A poneke stvari su, nažalost, prilično neprecizne, kao što je osvrt na Hajzenbergovo "načelo neočekivanosti" (11). Bez obzira na to, broj zanimljivosti koje su se udomile u knjizi je fascinantan: od marsovske poezije Krega Rejna sve do veze Njegoša i jednosmerne struje.
Koga interesuje, naći će i, za mene prilično iznenađujuće, elemente kritike antropocentrizma, ali, u celini, jednu poprilično složenu estetiku u negativu, koja je govorljivija nego što se čini....more
Sad nisam preterano rečit, premda bi trebalo da budem, ali slike su pretekle reči. Kada su baš sjajni stripovi u pitanju, to je slučaj. A ne samo što Sad nisam preterano rečit, premda bi trebalo da budem, ali slike su pretekle reči. Kada su baš sjajni stripovi u pitanju, to je slučaj. A ne samo što se priče prepliću, nego Đipi ukršta različite likovnosti: crtež i akvarel, i to tako da je teško u njih ne utonuti. To volim: da mogu zastati na prizoru, posvetiti mu se, a da šira celina teče. Ipak, "jednapriča" ne pleni narativnom jurnjavom, nego donosi, kroz sjajne razlivenosti, opomenu da su ratovi, nažalost, uvek tu, samo im je oblik drukčiji: od rova i bojišta do čete ličnih demona....more
Najbolje što je Radmila Lazić do sad uradila je što je načinila antologiju „Zvezde su lepe, ali nemam kad da ih gledam”. Srećom, za razliku od nekih dNajbolje što je Radmila Lazić do sad uradila je što je načinila antologiju „Zvezde su lepe, ali nemam kad da ih gledam”. Srećom, za razliku od nekih drugih priređivača, poput Miodraga Pavlovića, nije u izbor uvrstila svoje stihove. A mogla je, bez problema. Srećom, razum i dobar osećaj su presudili.
E sad, što se kulturološke dimenzije tiče, pa i istorije pesništva, naročito imajući u vidu kontekst feminizma i to kako mlada i najmlađa generacija srpskih pesnikinja piše, ovo je bez sumnje važna zbirka. O tome bi se moglo govoriti i pisati naveliko i naširoko, a već su neki doprinosi tu i urađeni. Radmila Lazić dekonstruiše, parodira i izruguje se nametnutim modelima femininog, kritikuje politike tela i donosi makar iluziju okvira emancipacije. Moj je utisak, ipak, da nema iskoraka prema oslobađanju, nego samosakaćenja i udaranja glavom o zid, što nije neopravdano, imajući u vidu šta je ukorenjeno u društvu i u kakvom vremenu živimo.
Opscena leksika je logičan izbor za pisanje o takvim temama. Potencijalno je oslobađajuća, a istovremeno i donosi i raznosi svet koji je u stihovima uprizoren. To, međutim, ne znači da stihovi ushićuju ili plene veštinom, nego da služe kao žaoke, koje, nažalost, nisu uvek naoštrene, nego, eto, postoje. I to u celini odbija i sneveseljava. Neko bi jetko odbrusio – a šta, treba da uživaš u stihu, da te ušuškava? Ne, ali uvek cenim izlazak iz očekivanog okvira.
Ipak, ako se to što Radmila Lazić radi poredi sa zbirkama Dragane Mladenović, koja kolažiranjem medijskog materijala pravi distancu, primetiće se značaj ekspresivnosti koja postoji na više mesta u ovoj zbirci. To cenim i poštujem. Ono što kvari utisak jesu poze iz popularne kulture, koje su, kao na štriku, tu prisutne samo da se vetre. Znam, to je u svrhu kritike, udarca, otpora, ali ne znači da je uvek uspelo i svrsishodno.
I naposletku, jedan plus za spominjanje Linčovog filma „Divlji u srcu” (69). Poslao sam rad za jedan zbornik o književnosti i filmu, gde se baš bavim prisustvom Linča u srpskoj književnosti i sad se nerviram jer mi je ovo promaklo. Nadam se da će proces recenziranja ipak biti ne samo po mene povoljan, već i spor, te da ću moći da ubacim neke svoje previde i omaške....more
Volim knjige razgovora, a ova je pravi alem-kamen. Ili, bolje rečeno: idealni podkast, koji nikada nije snimljen.
Eko i Karijer su božanstveno raspričaVolim knjige razgovora, a ova je pravi alem-kamen. Ili, bolje rečeno: idealni podkast, koji nikada nije snimljen.
Eko i Karijer su božanstveno raspričani sagovornici, spremni da svoj snobizam razblaže humorom i pravom erudicijom, kao i darežljivom strašću deljenja. A koliko god mi bilo zanimljivo razmišljati o inkunabulama, izazovima savremenosti, kulturi zaborava, kolekcionarstvu, budućnosti interneta ili bioetici Mahabharate, lični podaci, kao taj da je Eko voleo fliper i da je igrao igrice sa unukom, ne mogu da ne raduju. Znao sam šta mogu očekivati od Eka, ali Karijer me je iznenadio bujicom ideja iz kojih pršti iskustvo i znatiželja. Štaviše, mislim da je ovom prilikom on i bio pričljiviji. Neka!
Tri puta se u knjizi spominje Bugarska i sva tri puta u ne baš sjajnom svetlu. To je smešno. Prvi put, na stranici 98, navodi se detalj koji postoji i kod Danijela Dragojevića, kako je jedan italijanski aforističar naveo kako ne može da postoji veliki bugarski pesnik jer, da bi se bio veliki pesnik, mora se pisati na velikom jeziku i biti u „matici velikih istorijskih zbivanja”. Eko odmah zatim navodi kontraargument, gruzijski ep Šote Rustavelija, ali bez obzira na to što ne zastupam ovu poziciju, odnosno, što mislim da se velika poezija može pisati i u maloj kulturi, zanimljivo je da je od svih mogućih primera izabrana baš bugarska kultura.
Bilo je govora i o Al-Nadimu, knjigovescu iz X veka, biblioteci u Timbuktuu ili tome kako su pretkolumbovske civilizacije, iako nisu znale za točak na vozilima, koristile su točak na sačuvanim igračkama (79). Eko je priznao da nije pročitao u celosti Vašar taštine, ali ni Bibliju (ako se saberu svi odlomci, možda trećinu!), dok je Karijer to priznao za Velikog Mona. Pjer Bajar je bio u pravu, knjige se čitaju i nečitanjem.
Ova knjiga, ipak, zaslužuje svako čitanje, a posebno se preporučuje svim nepopravljivo i zaljubljeno zaluđenim bibliofilima....more
"Duša, naime, ne obitava u beskraju. Ne voli da joj je sve otvoreno. Ona, kao rijetko tko ili što, voli ići od zapreke do zapreke, od detalja do detal"Duša, naime, ne obitava u beskraju. Ne voli da joj je sve otvoreno. Ona, kao rijetko tko ili što, voli ići od zapreke do zapreke, od detalja do detalja. Stvorena je, bar u ovom našem svijetu, za zid. Čim osjeti da je negdje u blizini ili daleko zid, ona se uzvrpolji, snuždi, smiri — i počinje." (40)
Danijel Dragojević u jednoj zbirci ima više dobrih pesama nego što su neki pesnici napisali dobrih stihova za ceo svoj opus. A esej "Druga strana svjetlosti" koji se nalazi na početku trećeg ciklusa ove zbirke, nazvan Skupina mraka, sam je po sebi remek-delo.
Ovo je raspamećujuća poezija, suptilna, silovita, bogata i tiha, da se hvali od srca i na sav glas. Osetljivost prema okruženju, udomljavanje tišine i briga za reč su Dragojevićeve spasonosne opsesije.
Međutim, možda se pravi uspeh nalazi u tome što Dragojević uspeva čudo da napravi sa onim što je već toliko puta poznato i viđeno. Ko još sve nije pisao o svetlosti i mraku? Duši? Đavolu? Ali kad on to radi, čini se kao da je prvi bio negde gde su već mnogi bili. To je retka veština i još ređi dar. A kako je na to Dragojević gledao, nećemo znati, mada imam osećaj da, iza želje za nestajanjem i stvaranjem u potaji, postoji religiozni zanos. Opija poezija, opija merom, usredsređenošću....more
Rane zbirke Dragana Boškovića su mi uspelije, upečatljivije i izazovnije od skorijih, a vrhunac bi se mogao naći u knjizi 'Isaija', koja se retko danaRane zbirke Dragana Boškovića su mi uspelije, upečatljivije i izazovnije od skorijih, a vrhunac bi se mogao naći u knjizi 'Isaija', koja se retko danas pominje. Sa njegovim teorijskim radovima je druga priča, igrivi su, intelektualno izazovni i provokativni, a poezija je iznova praskava i na granici uspeha, ali izuzetno cenim rizik i otvorenost u tome da se iznenadi, da se spotakne.
Neplanirano sam za manje od nedelju dana pročitao dve zbirke poezije gde je intertekstualnost sa biblijskom književnošću ključna: ovu zbirku i "Psalme" Julije Fjedorčuk. Iako i Fjedorčuk i Bošković pripadaju akademskoj sferi, njegovi stihovi su još ambiciozniji, rasprskaniji i razmetrljiviji od Julijinih. Oslanjajući se na duh Rastkovog "Otkrovenja", Boškovićeve poetske perarde su samozapitane i crpe snagu iz kompresije izmičućeg viška. Čitanje je stoga jurnjava za smislom u begu, kome ipak ne nedostaje aura patosa. Krupne ideje, gladne slike i borba, eto, to bi, ukratko, bilo to....more
Jedna poznanica, Italijanka koju sam upoznao na jednoj konferenciji, rekla mi je kako njena majka, koja ceo život živi u predgrađu Milana, nikad nije Jedna poznanica, Italijanka koju sam upoznao na jednoj konferenciji, rekla mi je kako njena majka, koja ceo život živi u predgrađu Milana, nikad nije videla Tajnu večeru. Uz to je spomenula kako Italijani prosto nemaju dovoljno vremena, prilike, a često ni interesovanja da posećuju svoje muzeje. Njihovo inostranstvo je drukčije od našeg i, kao sve što je drugo, ima primamljivost koju ono što je domaće nema. Pogled putnika i pogled prebivaoca sasvim su drukčiji. A pogled letimičnog putnika tek!
Međutim, prokrstariti „ofrlje” zemljom koja ima najviše kulturnog blaga na svetu i još ići ne na umetničko hodočašće ili nekakav grand tour, već na kongres o zapaljivim gasovima (!), ne znači da će vam esencija nekog prostora promaći. Naprotiv, užurbani, netemeljni i, pre svega, tumaralački pogled, nose istinu kakve nema ni u jednom bedekeru ili teorijskoj studiji. Usputnosti su srce putovanja: kupljeno ogledalce, lastavice, prolaznici, (obožavane) konjske trke, vespe, kofer, kafići, kupleraj, prašina, sitniš koji ispada iz džepa, govornice na železničkoj stanici, uske pantalone, preveliki sako.
Jer Italija nije samo otvoreni udžbenik istorije umetnosti, nego i hronika nužno ličnih sitnica, koje mogu, ali ne moraju da pulsiraju sa onim što su poznate predstave.
I još ovo: Kaleov humor mi godi, a Bojanov prevod kao podmazan – klizi.
„Priznajem da sam kao turista apatičan, pa čak i da obeshrabrujem druge; očekujem da mi stvare zadrže pažnju, da se uhvate za mene, da me nateraju da ih pogledam; prepuštam im se, dozvoljavam da me one same usredsrede. Kao da sam začepljen.” (25)...more
Nisam tako počeo, ali u jednom momentu, uz ovu zbirku, pod miškom sam imao Bibliju i radovao se kad pronađem ukrštanje. Ponekad bi veze postale jasne,Nisam tako počeo, ali u jednom momentu, uz ovu zbirku, pod miškom sam imao Bibliju i radovao se kad pronađem ukrštanje. Ponekad bi veze postale jasne, ponekad bi se rastočile, ali Psalmi zaista zaista imaju jedan kontemplativno-molitveni ton, gde, međutim, adresat nije jasan. Nije to ni priroda, ni trenutak, Bog tek ne, ali jeste svakako lirski komentar na ekološku ugroženost, koja nije predstavljena sa uperenim prstom, već složenije, suptilnije. Utvarna Varšava, zlehude vesti, šumska sastojina: biološko i versko, u zagrljaju su kiše piksela i veštačkih gladi.
tako glas koji bubri na nežnoj rosulji ispod borova nosi rojnu dušu, tako u vlazi navire plodna pesma: ovo je krhkost naša ovaj zaklon je od nje (42)...more
Kao prva, ali slabija. Još razvodnjenija, bez udarca. Poezija koja se čita kao Tinder profili, projurite kroz stihove i svajpujete. Levo-desno.
Ipak, sKao prva, ali slabija. Još razvodnjenija, bez udarca. Poezija koja se čita kao Tinder profili, projurite kroz stihove i svajpujete. Levo-desno.
Ipak, skrećem pažnju na dva momenta koji su mi privukli pažnju. Prvi je interesantan, drugi je ličan.
Prvi: pesma „Glad”, koja, kroz prikaz čišćenja ribe, prikazuje obrise jednog intenzivnog odnosa. Kao u konceptu prve zbirke, i ovde imamo pitanje tela, granice, dodira, integriteta, nasilja, seksualnosti. Leksika nije podsticajna: niti je drečava, niti je ogoljena, već kao neutralna pavlaka. Tu postoji prostor za napredak, za bolje, intrigantnije odabire, koji bi podržali podsticajnu sliku.
Drugi: koji je podzemni prolaz na Zelenom vencu kod Hotela Moskva? (30) Ne kažem da su dva mesta daleko, ali postoji prolaz na Vencu, koji vodi ka Maršala Birjuzova i dva podzemna prolaza kod Terazija. Nije nepohodno da vantekstualni svet bude podudaran sa tekstualnim, naročito jer su navedeni podaci vezani samo za one koji su imali iskustva sa beogradskim tumaranjima, ali, ako je već ovo mesto u tekstu, kakva mu je uloga? Prikaz harmonikaša i haskija sa crvenim šeširom na glavi, koji je ulična atrakcija namenjena tome da se što više novca isprosi od prolaznika, zanimljiv je po sebi, ali osim pokušaja letimičnog izazivanja simpatije za mučni pseći život i za poziciju lirske junakinje, koja je osuđena na neizgovorene monologe (koji postaju, gle čuda, pesma!), ne postoji nikakva dubina: razrada ili oštrica. Sve je potpuno jasno, očekivano i ravno. Ja, inače, znam koji je pas u pitanju, viđao sam ga više puta, ali ne sećam se ni crvenog šeširića ni harmonike, već belog i gitare, ali, opet, to je, osim što je zanimljivo, potpuno nevažno – mogao je tu da bude i zeleni kačket i saksofon, ali je šteta što je dobar prizor samo zagreban noktima. ...more
Tela jesu hoteli. U ljudskom telu ima više mikroorganizama nego ljudskih ćelija! Bez njih nema života. Mi smo hodajuće simbioze, osuđenici suživota. TTela jesu hoteli. U ljudskom telu ima više mikroorganizama nego ljudskih ćelija! Bez njih nema života. Mi smo hodajuće simbioze, osuđenici suživota. To je slika ogromnog potencijala. Za ep! Ipak, ovde je ta šansa gotovo sasvim neiskorišćena. Telo kao tekst, telo i tekst, telo teksta i sve ostale varijacije teme, ne samo što nisu nepoznanica istorije književnosti i teorije, nego predstavljaju obilje na koje je šteta ne osloniti se. I ne mislim ovde samo na Pitera Bruksa, Džudit Batler, Pola Ostera ili, što da ne, Merlo-Pontija i Epštejna, nego i na jednu studiju Kimberli Koks, za koju sam nedavno saznao, koja govori o koži i istoriji dodira u britanskoj književnosti. O dodirima se pisalo i u našoj sredini – o haptici kod Crnjanskog, a koga zanima, može baciti pogled na to što je pisao Stevan Bradić u odnosu na Ransijerove režime čulnosti.
Ali, ali – ovo ništa ne mora da znači. Jeste, svakoj temi može da se podigne teorijska fontana koja isporučuje vodu koju usisava i još ako fonatna svira i svetli, od toga se pravi fešta. Pesnici nisu u obavezi da su obavešteni, niti da bilo koga slušaju i prate, kako one dobronamerne, tako i one druge. Pesnici, takođe, nisu u obavezi da slušaju svoje učitelje, ali ni to nije na odmet, zarad napretka – osvojimo neku stepenicu, shvatimo gde su moguće zablude i zakoračimo dalje, više.
Moj preovlađujući utisak u odnosu na ovu poeziju je da je upravo ova poetika reprezentativna za sadašnji trenutak, raspoloženja i gajene naklonosti. Instagram je tako izmenio područja tela i tekstualnog da je pažnja skraćena do te mere da, u traganju za stalnim nadražajima, želimo da dođemo do brze poente, instant prepoznatljivog utiska, gde su i višesmislenosti sračunate tako da ne budu opasne ili nekontrolisane. To je problem poezije Martine Kuzmanović, ali ona tu nije ni jedina niti najgora, samo služi kao primer za nešto mnogo veće i šire. Ali nije ni medij sam po sebi kriv! U redu, kaže Mekluan, a ja mu verujem – medij je poruka – odnosno, način komunikacije ugrađen je u sadržaj – ali, neko ko poznaje kodove i oseća prostor zajedništva, može plasirati nešto što prevazilazi nametnuti okvir.
Martina Kuzmanović ne čini iskorak, njena poetika je u sferi ispovednog, životnog, prepoznatljivog i jasnog. Sa tim se mnogi čitaoci mogu poistovetiti – sa stihovima koji su pre isečci namenjeni društvenim mrežama, nego igri reči, zvuka, značenja, ideja, sklopa. I tu nema ozbiljnih, potpunih iskliznuća, ali nema ni osvajanja vrhova, što je u neskladu sa time da iza stihova postoje prave, iznurujuće psihičke bure: priče o ostavljenosti, krhkosti, odvažnosti, života u inostranstvu, želji da se nastavi, želji da se ponovo uspostavi, vrati kontrola nad životom. Međutim, ne određuje proživljenost uspeh dela, nego jezičko-umetnička realizacija. Dakle, ne o čemu pišemo, nego kako pišemo.
S obzirom na to, kao i na prethodnu priču o teorijskoj (samo)svesti, treba razlikovati ličnu empatiju prema životnoj situaciji sa onim što se pokazuje u stihovima. Naklonosti su lične, a veština pisanja nadilazi sferu ličnog. Talenat se vidi u dobrom oku, osećaju za detalj, a toga ponegde i ima ovde: kao kada se nečiji doživljaj Pariza poistovećuje sa tri flaše vina spakovanih u torbu za trening (18). Ipak, sve je to, nažalost, u domenu emotivnog, ali letimičnog oka i srca koje se pretvara da nema aritmije.
Cenim trud i sumnjam da bi ovakva zbirka mogla da nastane bez radioničarskog rada, ali se i pitam da li bi uopšte mogla da funkconiše van te sfere? Šta god da je odgovor, nije loše steći uvid u nešto da bi se prevazišlo. A da li za to uopšte postoji volja i namera, ne znam, niti je, u krajnjoj liniji, to moja stvar. U ovom sam prostoru, a i u ostalim prostorima, kao jedan od zainteresovanih pratilaca; tu je ponuda, ako hoćete, izvolite, ako nećete, ima još mnogo adresa....more
Što puževi rade nedjeljom na kraju grada? Ja obično izlazim i gledam izloge, pratim kamo idu ulice. Nekada, sasvim nehotično, mislim na jednu rečenicu k17
Što puževi rade nedjeljom na kraju grada? Ja obično izlazim i gledam izloge, pratim kamo idu ulice. Nekada, sasvim nehotično, mislim na jednu rečenicu koja bi bila drukčija od onih koje mi padaju na pamet u ponedjeljak, utorak ili srijedu. Puževi vjerojatno ne razlikuju dane tako. Možda imaju neki svoj red, a možda ga i nemaju. Možda im je srijeda poslije subote, četvrtak ne postoji, a nedjelje su dok je kiša i noću. A možda su im svi dani izmiješani i istovremeni kao i cvijeće u parku. (104)...more
Dok pišem ovaj prikaz usred noći, razmišljam ne samo o razlozima svoje nesanice, već i o tome kako Zoranu Živkoviću uvek dam šansu misleći da će da meDok pišem ovaj prikaz usred noći, razmišljam ne samo o razlozima svoje nesanice, već i o tome kako Zoranu Živkoviću uvek dam šansu misleći da će da me, uprkos svemu što znam, iznenadi i uvek ta šansa pukne kao mehur od sapunice. Za mnoga dela može se reći da su nedopadljiva, harizmu, jasno je, retko ko ima, ali zašto nešto mora da bude ovako dozlaboga suvo? Pritom, nemam, poput mnogih, otpor u odnosu na dela u kojima se piše o nastanku dela, čak i volim metamomente, koliko god ih kojekakvi likovi eksploatisali, ali prosto začuđuje koliko je ovo nesimpatično, drveno i krto. Ali nije ni to najgore, već humor, odnosno, pokušaj humora, poput komentara da je akvarijum oličenje tanatosa, a ne erosa (53).
Kad sistemi veštačke inteligencije dođu do pune borbene gotovosti, ovako će pisati....more
