Majster je toliko toga! Najpre je temelj za svakoga ko se interesuje za Bildungs-narative i filozofiju obrazovanja. Nemoguće je i neozbiljno govoriti Majster je toliko toga! Najpre je temelj za svakoga ko se interesuje za Bildungs-narative i filozofiju obrazovanja. Nemoguće je i neozbiljno govoriti o poetici Bildungsromana bez čitanja Getea. Tako i samo čitanje ima obrazovnu ulogu – upoznajemo se sa kodom, obuhvatom i mogućnostima ovakve vrste romana. A dodao bih, verovatno i jedinog pravog kanonskog Bildungsromana. Pravog jer je to njegova srž – početak i ishod – koja sa sobom pokreće pravu lavinu tema. Tako je ovo ujedno i roman o razobrazovanju – jer svako obrazovanje predstavlja i razobrazovanje. Kao što zaboravljanje nije odsustvo pamćenja, već aktivni proces, regulator psihičkog života koji postoji uporedo sa saznavanjem, tako i obrazovanje sa sobom uvek nosi svoje naličje. I da je ovo istinsko remek-delo jasno nam je iz toga što je Vilhelmov status na posletku otvoreno, neodgovorljivo pitanje – da li je on uspeo da pronađe uporište, životni tok, da postane neko ko će snagom volje biti delatno biće ili je on prvi „čovek bez svojstava” u svetskoj književnosti – glavni junak koji postepeno osmišljeno biva sve manje reljefan? Vilhelm je stigao da bude i racionalno i osećajno biće i vaspitavani i vaspitač i putnik. I to što je zatvorio krug – što je prikazao mogućnosti – nedovoljno je. A to je tako zato što obrazovanje pre i posle svega nije cilj nego tok. I ono kod Getea nema toliko veze sa institucijama koliko sa spoznavanjem, ostvarivanjem „delatnog života”. U današnjem razmagnetisanom vremenu ovo ima posebnu važnost. Ne govorim o krizi vrednosti koliko o usmerenosti, o svrhovitosti. Jer šta bi danas mogao da bude zajednički sadržalac svim senzitivnim bićima, koja se, na ovaj ili onaj način, obrazuju? A šta je danas sa takozvanim „lepim dušama” o kojima je posvećena čitava šesta knjiga? Znam da je za Šilera „lepa duša” ona u kojoj sklonost i dužnost stoje u harmoničnom odnosu – dok je kod Getea ova tema još složenija, a mene ovde zanima da li su lepe duše supstancijalne (takve su kakve su od rođenja) ili se mogu obrazovati? Ali i kakvo treba da bude obrazovanje onih koji obrazuju? Vilhelm Majster je tek kroz svog sina Feliksa, koji se detinje divio svetu i diveći se iskupljivao ga, otkrio kako otac ne obrazuje sina, već sin oca. Ali osim Bildungsromana, ovo je i Künstleroman – roman o obrazovanju umetnika, ovde, konkretno glumca i pozorišnog radnika. Vilhelm Majster pokušavajući da pronađe lepotu, želi da doživi promenu na društvenoj lestvici – on kao Bürger (građanin) jedino može da radi i stvara, da samo biva, a plemić je neko ko čini i dejstvuje – blista. A zanimljivo je da, ako imamo socijalnu motivaciju na umu, Majster nije izabrao neki drugi način da promeni svoj status, od toga da bude umetničko biće – „Šta mi vredi da proizvodim dobro železo, ako mi je spostvena duša puna šljake.” (247) Ali nije ni tu kraj – ovde se nameće novo pitanje – kako podmiriti umetničke ambicije onoga ko nema kapacitete za to? Da li imaju pravo da stvaraju samo oni koji su raskošno talentovani? Ili čak raskošno talentovani i prefinjeno obrazovani? Ili – paz’te sad – obrazovanje nas odvaja od naših umetničkih, stvaralačkih impulsa – ono ga stavlja u mermer, prefinjujući naš ukus, blokira nas u igri, lutanju – previše sređuje put. A, u krajnjoj liniji – šta je ono što pretrajava? I šta je ono što obuzima biće? Kakav se to prelaz dogodio kad je Majster upoznao Šekspira – čitajući njegove drame i inscenirajući „Hamleta” na sceni, dešavaju se neverovatni prelazi – od potpunog poistovećivanja u kome ne samo da se lični svet zamenjuje književnim, već se i percepcija tog sveta temeljno menja, do zaključka kako u Hamletu, što više proniče u njega, pronalazi sve manje sličnosti . (258) Onda, opisi dinamike rada u pozorištu, zabava, ogovaranja, intelektualnih razgovora, izuzetno su zanimljivi i pokazuju pozotište kao svet-u-malom (koji je, zabavno je reći, definisan kao republika) – harizmatični, ritualni prostor koji konstituiše pojam javnosti, dajući i katarzu i vašarište želja. A da ne pričam tek o doživljaju mašte, društvenih uloga, ljubavi (ima ovde izuzetno puno svih mogućih melodramatičnih momenata, koji možda mogu da budu naporni, ali apsolutno nikad nisu izanđali – sve je svrhovito i izuzetno, izuzetno misaono podsticajno), zločina, smrti, sudbine, umetnosti, veštine, smisla... Svih mogućih velikih reči. I da, bio sam izuzetno opširan, ali ovo nije ni delić onoga o čemu bi moglo da se piše i govori. Neka dela su snažna zbog svoje jezgrovitosti i jednostavnosti, pleme svojom entropijom, a neka, kao što je ovde slučaj, predstavljaju okean tema.
I da – mala napomena – nigde to nisam pročitao, a sad mi je jasno. Glumac, glavni lik Handkeovog „Velikog pada”, može da se čita kao ostareli Vilhelm Majster, sada u nekim drugim okolnostima i drugom vremenu. Neverovatna mi je ta veza! Ali i inače, uz Getea, Tomas Man, Muzil, Hese, Rilke, ali i Dostojevski, bivaju još podsticajniji. Ukus se može negovati – veze se mogu ostvariti. Potrebno je i odricanje, ali odricanje od sveta istovremeno je i uključivanje u svet....more
Valden je alem-kamen nature writing-a, nepametujući udžbenik života, sporočitljiv i zgusnut u svojoj meditativnoj plimiJedna od meni najdražih knjiga.
Valden je alem-kamen nature writing-a, nepametujući udžbenik života, sporočitljiv i zgusnut u svojoj meditativnoj plimi. Toro nije ispovednik, mučenik ili patnik, već figura nepristajanja koja je prigrlila život u celini. Sledstveno tome, on je i zeleni anarhista, apostol lične samoodrživosti i integriteta (tvorac građanske neposlušnosti), ali i neko ko ovaploćuje koncept jednostavnog života, koji nipošto nije jednostavan.
Toro zauzima u američkoj kulturi slično mesto koje u srpskoj ima Dositej. Lični podvig i jednog i drugog preobražava se u mogući kolektivni put. Kako postati prosvećeno biće-u-društvu, spram, kako postati prosvećeno biće-u-prirodi.
Dve godine i dva meseca Toroovog samovoljnog izgnanstva, život u kolibi kraj jezera Valden, opisan je sa izuzetnim osećajem za detalj. Kućni i okućni poslovi upareni su sa dalekosežnim razmišljanjima, antičkim reminscencijama, merenja pulsa prirode. Utisci cvetaju u svedenosti, beg od društva je uključivanje u svet – oslobađanje od anestezirane svesti.
Nije iznenađujuće da je Toro jedan od najvažnijih čitalaca dalekoistočne književnosti (Konfučije, Lao Cu, Kalidasa), ali i neko ko je temeljno uticao na američku samosvest, postajući istovremeno i figura magistralnog kulturnog toka i alternativac. On je eruditni Robinzon iz komšiluka koji pronalazi lepotu i vidi poistovećivanje sa okolinom, kao u briljantnom poređenju (smrznutog) jezera sa anatomijom čoveka (230).
Toro je primer, ne sistem. Shodno tome treba prigrliti sve njegove nedoslednosti. To je život u svojoj punoći.
Da budem neumeren kao što i jesam; poimanje prirode u istoriji svetske kulture ne bi bilo isto bez Toroa. Niko tako ubedljivo i nešljašteće nije izrazio šta sve svedeni život može biti i kakvim nesenzacionalnim senzacijama smo prisutni. Nema mističke transpozicije, priroda je sama po sebi čudo.
I da, da ne bude neprimećeno, Apdajkov tekst o knjizi je sasvim uputan....more
Samo za jednu sagu potrebno je oko 100 telećih koža. Do XIV veka na islandu ih je sačuvano oko 700, od kojih čak 24 predstavljaju varijante „Sage o NjSamo za jednu sagu potrebno je oko 100 telećih koža. Do XIV veka na islandu ih je sačuvano oko 700, od kojih čak 24 predstavljaju varijante „Sage o Njalu”. Pokolj teladi je, reklo bi se, opravdan. A i ima neku simboličku dimenziju. Sve sage obeležene su posebnim viđenjem herojstva koje je neraskidivo povezano sa tragikom. Surovosti i sirovosti severa neraskidivo su povezani sa osećajem pravde, odnosno, pravednosti. Večni ping-pong osvete množi upečatljive povesti o prkosu, otporu, dostojanstvu, o posebnom običaju razmene. Svaka žrtva je zahtevala kompenzaciju – dakle, smrt ima konkretnu materijalnu vrednost; svako ožalošćeno lice ima pravo na dobit tog tipa. Ko je to regulisao? Godari (nordijski svetlonošci), koji su lokalni upravitelji i Alting, inače, najstarija skupština u Evropi (iz X veka). Međutim, Islanđani nisu imali mehanizme izvršne vlasti, javni i privatni pravni domet bio je umnogome odvojen. Zanimljivo je da je najveća kazna biti „stavljen van zakona” i da je ubistvo tek pravi zločin ako se sakrije (tzv. „tajno ubistvo”).
A Njal je možda prvi heroj-mudrac-pravnik-savetodavac. Čuveni ćosavac koji će mi sigurno ostati jedan od upečatljivijih književnih junaka. Saga o njemu je punokrvna epika, krvava, zakrvavljena, ponekad duhovita, dirljiva, ali pre svega neverovatno živa tvorevina. Malo čudo svetske književnosti. Ona je i hronika, magični rodoslov, proto-courtroom-drama, priča o osveti, reljef severnih gudura na čijem obodu izviruju estonski zmajevi, trolovi, veštice i magijski dozvane magle. Žene saga su neverovatno snažne, prave delatne junakinje, nezajažljive herojine, namćori, čak i pravni subjekti i politička bića! Tako, ukoliko se muž ogreši o brak, žena dobija celu imovinu, a i sam muž mora priložiti neku vrstu miraza. A zbog šamara određenim ženama, neki očevi su spremni i da ubiju sekirom. I svi su karakteristični, uglasti, plavi i izuzetno često dugokosi.
Podsetiću, Njal je zabeležen u 13. veku, a odnosi se na događaje između 9-11. veka. Kao što Stevan Majstorović ističe u briljantnom predgovoru (koji prati ne manje dobar prevod), islandski seljak bio je umnogome slobodniji od evropskog kmeta. I to slobodarstvo baštiniće do dana današnjeg. Koga interesuje, zna gde da pogleda.
I samo još dve zanimljivosti. Danas goli Island nekada je imao šume. Dakle, treba da plaćaju danak svojim ekološki neodgovornim precima (tako se civilizacija Uskršnjih ostrva uništila – više podataka o tome u „Istoriji napretka” Ronalda Rajta). I druga – pripovedanje nekad zaista izmami osmeh. Pripovedač je sveznajući, ali, nekako, „narodski pošten”. Tako često napominje kako se neki lik više neće pojavljivati u delu, ili kako nema posebnog značaja. Međutim, jedan mi je privukao posebnu pažnju – govori se o Gunarovoj braći, navodi se prvi, drugi i naposletku treći narovoj braći, navodi se prvi, drugi i naposletku treći „Orm Nos Kao Drvo, koji je bio kopile i koji u ovoj sagi nema nikakvu ulogu.” Hoću sagu o Ormu! ...more
Veoma mi se sviđelo u pogovoru poređenje sa Arvom Pertom - Zebaldovo delo je idilaDa. I dalje postoje velika dela.
Zebald tka. I ne odustaje od Lepote.
Veoma mi se sviđelo u pogovoru poređenje sa Arvom Pertom - Zebaldovo delo je idila odsvirana u molu. (Moru?)
Toro tvrdi da postoje samo dve vrste kretanja: hodočašće i tumaranje. U prvom jasan je početak i kraj puta. U drugom krije se prava egzistencija. Tumaranje je kretanje koje je sebi samom svrha.
'Saturnovi prstenovi' su, tako, tumaralački roman. Neuobraženo otmen, kataloški, suptilan, digresivan, reljefan, snovan, sliven i svilen....more
Vunderkind? Paralelna stvarnost? Zbirka mogućnosti? Projekcija? Enciklopedija taloga životnih iskustava? Prenosnik jednog vremena? SlovKo/Šta je brat?
Vunderkind? Paralelna stvarnost? Zbirka mogućnosti? Projekcija? Enciklopedija taloga životnih iskustava? Prenosnik jednog vremena? Slovačko-cincarski Srbin? Tehnološki/biološki konstrukt? Muzika? Izraz usamljenosti? Hrana pripovedača? Dar? Povod za introspekciju - za eksploziju pounutrašnjenih, kristalno jasno uobličenih priča?
Tasićev stil je rečni. Meandriranje te reke ima posebnu (preciznu!) geometriju. Ona (sa) sobom nosi koješta. U tim "koještarijama" je lepota. (/Sveže i pitome bizarnosti./U digitalnim simulacijama ljudske anatomije. U "smrdači". U nemačkim pornićima kao uvoda za Šilera. U sveživotnim sitnicama.)
"Da rezimiramo. Ako neki darežljivi darodavac shvati da dar koji bi da daruje jeste jedan dar, onda dar prestaje da bude dar pre nego što je ikome darovan. Dar može da postoji samo ako ni darodavalac i daroprimalac nisu svesni da je taj dar - dar. Prema tome, ako ja imam neki dar, onda to niko ne može znati, ni vi ni ja."...more
Oduševljeno preporučujem svima koji žele da upiju šarenilo devetnaestog veka. Saznaćete šta su iskrokresi i kakva je atrakcija bio fil, gde je bila BukOduševljeno preporučujem svima koji žele da upiju šarenilo devetnaestog veka. Saznaćete šta su iskrokresi i kakva je atrakcija bio fil, gde je bila Bukurešt-mahala, kako je Island bio (i tad) čitalački raj, ko su bili adžuvani (i đojluni, dabome) i kako su povezani sa čočekom, zatim, kako (ni)je funkcionisao pravni (ustavni) sistem u Srbiji, ko je zaista bio Ludi Nasta, kako se lečila 'frenga' i još mnogo izuzetno zanimljivih (i ako mene pitate, veoma poetičnih, domišljatih i inspirativnih) priča koje vam trajno približe neko minulo vreme. Pritom, povest o Kati nije nikakva fikcija, u pitanju je stilski izuzetno zanimljivo napisano i istorijski utemeljeno delo koje i zabavlja i podučava. A uz famozni Duh Vremena, na stranicama knjige se, tako, može naći i Parcov, ali i Plavi zec. (Oblici sveznalaštva i okrajci istorije koji nisu bočna svetla već reflektori!)
A u pozadini svega - Kata i njen (nedovršeni) životopis. Njene borbe, nedaće, ali i pokoje zadovoljstvo. U pravu su autori - svi smo mi pomalo Kata! (Neki, bogami, i genetski.)...more
