Iako sam samo protrčala kroz knjigu (juče sam je nabavila), ostaviću ipak brzinsku recenziju da stoji do neke moguće, buduće revizije utiska, nakon drIako sam samo protrčala kroz knjigu (juče sam je nabavila), ostaviću ipak brzinsku recenziju da stoji do neke moguće, buduće revizije utiska, nakon drugog čitanja.
Na prvi pogled, “Poslije zabave” je iznenađujuće uspešan i zanimljiv roman. Progovara o važnim, nezalečenim (i nezalečivim) traumama iz jednog zaista neortodoksnog ugla.
Shvatam čak i razlog da se upravo ovaj roman nagradi i da mu se time podari što šira vidljivost. Prva ja bih ga bez NIN-a, u prvom čitalačkom krugu, preskočila pošto je “konkuretski” (i prilično komplementaran) “Pakrac” Vladana Matijevića, izuzetno snažno delo, još mučnije za čitanje, a verovatno i najbolje od svega što je Matijević do sada napisao.
Druga stvar koju bih da priznam, Grabovčev “Mulat albino komarac" me nije oduševio. Sa željom da ispriča važan i dirljiv generacijski narativ, zadržao se na kraju na nivou jednog dosta sirovog i neujednačenog teksta; utoliko je, gledano sa strane, napredak Grabovca od prvog do drugog romana gotovo pa neverovatan kvalitativni skok.
Moguće da grešim, ali mi se čini da su uredničke intervencije na "Poslije zabave" bile opsežne; pre za pohvalu nego za pokudu. Rad na ovakvom tipu rukopisa morao je biti dug i zahtevan.
Radnja je složena, s dosta rukavaca, različitih vremenskih planova i uglova gledanja. Dobro zapletena i raspletena. Sa stranica ovog romana oseća se eruptivna potreba pisca da pisanjem iskaže važna događanja i emocije što donekle ubrzava i samo čitanje. Roman, dakle, jeste obiman, ali je suštinski pitak; u dobro odobranom čitalačkom ritmu, stranice prolete.
Simbolički, u osnovi je priča sa stravičnim implikacijama: nestanak, u ratnim okolnostima, i potonji kompletan zaborav na autobusa pun romske dece koja su i pre rata bila bez roditeljskog staranja, a poreklom nisu pripadala nijednoj “strani”, pa naknadno nisu “logično” ni tražena. S obzirom na to koliko je priča, objektivno bila moguća, za narativ je, moglo bi se reći, čak i nebitno da li ili nije fiktivna. E sad, rekavši ovo, naravno da me ipak zanima faktografija koja je narativ motivisala (posebni neki vrlo sitni detalji), ali u oceni romana, na prvu ruku, to zaista nije presudno.
Kompoziciono, ovo je dosta dobro ispalo.
Od trivije navešću: zapalo mi je za oko da se Džoni (Azra) Štulić, muzički duh ex_yu podsvesti, pojavljuje i u ovom romanu! A iskače inače poprilično po tekućoj produkciji, na moje iznenađenje. Kod Đorđa Matića u “Niotkuda, s ljubavlju” (što je takođe skorašnji roman za svaku preporuku), pa u sećanjima Snježane Banović, itd ... pritom sam ga izvesno, gdegde, i propustila.
Čestitke izdavaču, pošto ih ima na Goodreadsu. :)...more
