Veliki zbjeg u operaciji Weiss
Tokom četvrte neprijateljske ofanzive na slobodnu teritoriju Bihaćke republike januara 1943. godine, došlo je do velikog narodnog zbega koji se kretao za partizanskom vojskom, ne čekajući dolazak Nemaca, ustaša i četnika.
Usled brutalnih mera represija koje su sprovođene nad civilima, mnogi su bili primorani da napuste svoje domove zimi, u veoma teškim uslovima, noseći sa sobom samo najosnovnije. Izbeglice, uglavnom žene, deca i starci, prelazile su ogromna rastojanja, gladni, po snegu i pod bombama.
Svedočanstva iz zbega opisuju strahotu takvog putovanja, tokom kojeg su mnogi izgubili živote usled gladi, hladnoće i bolesti, dok su neki stradali od avijacije ili ubijeni od neprijatelja. Uobičajen prizor bila su mrtva deca pored puta - ubijena, umrla od gladi, ostavljena, smrznuta. Očevidi ovo opisuju kao jednu od najstrašnijih epizoda drugog svetskog rata.
Operacija Weiss bila je usmerena na likvidaciju snaga Narodnooslobodilačkog pokreta i jugoslovenskih partizana na prostoru NDH (Bosne i Hercegovine, Dalmacije i jugozapadne Hrvatske). Osnovni cilj bio je okružiti i uništiti partizanske snage i njihovu političku strukturu (AVNOJ). Osovinske snage uključivale su nemačke, italijanske, ustaške, domobranske i četničke jedinice, dok su jugoslovenski partizani uz sebe imali i hiljade ranjenika i civila.
Zbegovi civila na teritoriji zahvaćenoj operacijom Weiss bili su posledica intenzivnog vojnog napada i zločina koje su počinile nemačke, italijanske, ustaške i domobranske snage. Zbog brutalnih mera odmazde od strane okupacionih snaga, civili su masovno napuštali svoje domove. Nemačke i ustaške jedinice su palile sela, ubijale i deportovale civile, a posebno su stradali Srbi i partizanski simpatizeri. Ovi napadi stvorili su haotične prilike i doveli do ogromnog vala izbeglica.[1]
Od januara 1943. godine, kako su neprijateljske snage zauzimale slobodne teritorije, civilno stanovništvo, u strahu od zločina, odmazde i razaranja, masovno je bežalo, prateći partizanske jedinice koje su se povlačile ka Bosni.[1] Civili iz Banije, Korduna i Like povlačili su se dugim i iscrpljujućim putevima kroz bosanske planine, prateći partizanske jedinice kao što su 7. banijska divizija i druge.
Zbeg je trajao mesecima, pri čemu su mnogi od učesnika prešli i do 600 kilometara u pokušaju da pronađu sigurnost u partizanskim uporištima u Bosni. Mnogi su tokom puta pretrpeli teške gubitke, a tifus, koji se širio među izbeglicama, dodatno je pogoršao humanitarnu katastrofu.[1]
Vojo Dimitrijević, bosansko-hercegovački slikar i partizanski borac, ovako opisuje ono što je tad video:
Bila je zima. Početak četvrte ofanzive. Sa svojom vojskom se povlačio i goloruki narod iz Like, Banije, Korduna, okoline Bihaća, prilazio je onaj iz Bosanskog Petrovca. Išli su pretovareni starci, žene i djeca. Nošeno je ono što se moglo ponijeti.
Sjećam se Oštrelja. Djeca umotana u krpe ili stavljena u krajiške torbe, premrzla i umukla, prislonjena uz drveće, šćućurena. Mrtva stoje. Ne miču se. Otvorene, a mrtve oči kao da još uvijek mole za spas i pomoć, mole i pitaju: „Zašto smo tu i zbog čega smo tu ostavljeni?". Oči su bile i plave, i crne, i smeđe. Sve su nas podjednako gledale.
Usled bolesti, gladi i zime ostavljeno je tako mnogo djece. Bilo je i one koja su poubijana mitraljezima i bombama iz aviona. Ovi živi ili mrtvi stećci, koje sam vidio u to vrijeme na Oštrelju, i duž puta sve do Livna, bili su puni jeze. Gledao sam ih. I pamtio. U podsvijesti mi je ostalo ostavljeno dijete sa plavim očima i šarenom maramom na glavi. Nailazio sam na po dvoje, troje zajedno ostavljene djece pod drveće. Valjda da ne budu sama i da i mrtva razgovaraju i tješe jedno drugo!? Vidio sam skupinu djece na jednoj „arabi" u sijenu, pokrivenu izrešetanim ćebetom. Noge i ruke su im bile prebačene preko stranica kola. Nijemo su se klatile u grču, stisnute pesnice i prsti žuti kao da su od voska. Ta kola imala su samo tri točka, a pored njih ležali su pobijeni konji sa pokidanim amovima. Viđao sam u to vrijeme smrznute žene, majke, golih grudi. Htjele su valjda, pred smrt, u posljednjem trenutku, da nahrane nejaku djecu.
Gledao sam i još mnogo štošta mi se urezalo u sjećanje. Sve se to ne može naslikati ni opisati. Mnoge oči su me mrtve gledale. U njima je treperio posljednji krik, posljednja nada i želja za životom. Te dječije oči nisu nikoga optuživale. Nikoga prezirale. Oči su ove htjele da žive, a odavno nisu žive. Sva ta djeca imala su svoja imena. Jovo, Omer, Simo, Šamija ili Vukosava. Njih već odavno nema. Ne žive s nama. Premalo su živjeli da bi znali za svoju smrt nekoga optuživati.
Vidio sam još nešto! Malu djecu koja su se pridržavala za majčinu suknju. Vidio sam jednu majku koja mršavom dojkom doji odojče zamotano u pocijepani čaršav. Vidio sam jedan ili više zbjegova. Sasvim svejedno koliko! Svi su ljudi u njima bili slabo obuveni i odjeveni. Polovina je bila bolesna. Većinom su to bili starci, žene i djeca.
Pitao sam se: „Kuda idu?". Razgovarao sam s tim svijetom. I dobijao odgovor: — Idemo dok možemo...
I išli su! Jedni su zauvijek ostajali. Drugi, koji su izdržali i preživjeli i nadživjeli Oštrelj, i druge Oštrelje, mogu danas da prepričavaju sjećanja iz dana kada su, ne znajući kuda idu, na svom putu mimoilazili se sa mnogim „krajputašima — stećcima", djecom živom ili mrtvom, zavijenom u krpe i ostavljenom ispod drveća. To su u to vrijeme bili putokazi za one žive, koji su išli dalje.[2]
Vladimir Dedijer u svom ratnom dnevniku, pored drugih jezivih prizora, opisuje majku koja davi sopstveno dete kako bi prekratila muke:
SUBOTA, 6 FEBRUAR
Priluke. — Avioni stalno bombarduju ovu prostoriju. Tukli su i danas našu okolinu. Izbeglice kuljaju. Ide večeras majka po ledu, bosa, s nekim krpama oko nogu, koje su tako duge da se vuku po mrazu za njom. Na leđima u džaku dete kuka. Drugo vuče za ruku, a treće, najstarije, ide i plače. Nisu jeli ništa već dva dana. Kad su došli na Korićane, između Glamočkog i Livanjskog Polja do kujne za izbeglice, koju je organizovao Narodnooslobodilački odbor, nisu mogli da prime čorbu, jer je naišao nemački avion.
[...]
Neko nariče iz prizemlja. Obišao sam kuću, sišao na drum i došao pred vrata prizemlja. Vidim kroz razvaljena vrata ljudi sede kraj vatre, prekriveni ćebadima, nemi, nepomični. Jedno dete iz sveg glasa zapomaže. Nešto se otima pod ćebetom. Prišao sam korak bliže i viknuo što sam jače mogao. Presta rvanje, ali dečji glas ne. Podiže se ćebe i ukaza se lice one majke koju sam danas video s troje dece. Oči staklaste, sva je bila u znoju. Shvatio sam šta se dogodilo. Ona je davila rođeno dete. Dojadilo joj.
Kuka, kuka, traži hleba. Ona je umorna, gladna, leđa su joj otpala od nošenja najmlađeg, ruke od teglenja ono dvoje. I jednostavno je htela da oslobodi i dete i sebe daljih muka. Da sam došao minut kasnije — ujutru bismo zatekli samo detinji leš. Nije slučajno žena rekla večeras kad sam je sreo na drumu:
— Sveta smrti, uzmi nas!
Već dvadeset i jedan dan ona beži iz Banije s decom pred »Princ Eugenom« i »Vražjom divizijom«. Propešačila je po ovom mrazu 350 kilometara. Za poslednja dva dana bez hrane četrdeset i pet kilometara.
Stane čoveku srce. Skameni se. Da li je ikada čovek toliko patio kao naš narod?
ČETVRTAK, 11 FEBRUAR
Sreo sam danas Marka, krojača, iz Drinića. Pobegao je u nedelju iz jednog sela na Grmeču. Nemci su tu opkolili narod i mnogo žena i dece pohvatali. Ubijaju sve odreda. Takođe je nastradao jedan zbeg u nekoj pećini.
Dobili smo izveštaj o zverstvima Nemaca i četnika na Grmeču. Četnici Milo Gagić i Lazar Marčetić služe Nemcima kao vodići.
U Eminovcima njih dvojica su zaklali starca Mila Stojanovića, staricu Smiljku Davidović, izbeglicu Duju Garakalo i Stanu Cirguru s troje dece od pet do dvanaest godina.
PETAK, 12 FEBRUAR
Sneg je, vihor. Stižu nove izbeglice. Majka skida dete s konja. Ono zapomaže, vrišti:
— Kuku mene, ne mogu da hodam. Kuku mene.
Unosimo dete unutra. Dali smo sve hlebove što smo imali, 27 komada.
SUBOTA, 13 FEBRUAR
Priluke. — Sinoć sneg, danas vedro. Opet će avioni tući. I pojaviše se predveče. [...]
Da nam je da uhvatimo žive te pilote! Malo pre su ubili dva dečaka i ranili tri žene, izbeglice sa Korduna. Leži dečak u jarku, kako se sklonio, s rukama na licu. Samo mu se odelo na pet mesta rascvetalo od metaka koji su ga pogodili.
ČETVRTAK, 18 FEBRUAR
Mraz sve više steže. [...] Izbeglica je sve više. Ide jedan, svezao crveno ćebe oko vrata, natukao crni šešir:
— Hleba, druže!
Planina je sve prokletija. Zima je. Vetar. Nove izbeglice. Korača starac, a lice mu crno kao zemlja. Za njim starica, jedva ide dišući teško, a na leđima — unuče …
Kad prođoh vrh — jecanje, kuknjava. Kraj jednog brda mlada žena, rasute kose, krupnih zelenih očiju, stisla dete u naručje, a drugo, veće, leži u snegu, zabilo glavu među noge. Kuka majka, cvili mališan.
— Moj Pero, moj Perice, kako majka da te ostavi u planini…
Dete ne može više. Posustalo i leži. Majka nema snage da nosi obadva deteta. Zato i plače, jer neće svog Pericu da ostavi. Podigao sam Pericu. To je crnpurasti kudravko, sav umazan. Rodom je iz Hrgara, kraj Bihaća:
— Jaoj, noge moje!
Naiđoše dva čoveka iznurena. Pozvao sam ih da snesu dete do stanice. Nije daleko.
— Kako ćemo. I sami smo umorni!
Ipak su pristali.[3]
I drugi dokumenti svedoče o užasnim prizorima sa zbega, gde su majke nosile mrtvu decu kilometrima jer nisu imale gde da ih sahrane.[1]
Procene ukupnog broja žrtava nepostoje, ali se naučnici slažu da su gubici među civilima su bili ogromni. Smatra se da se polovina učesnika zbega sa Banije nije vratila u svoje domove, a bolesti poput tifusa odneli su hiljade života.[1]
Zbeg tokom IV neprijateljske ofanzive postaje je simbol teškog stradanja naroda tokom drugog svetskog rata u Jugoslaviji. Pored toga, zbegovi su postali i simbol požrtvovanosti i solidarnosti među civilima i partizanima, jer su se ljudi međusobno pomagali i delili sve što su imali, pokušavajući da prežive zajedničku sudbinu.[1]
Teški prizori iz zbega uticali su na mnoge savremenike, posebno književnike, umetnike, pesnike, koji su u svojim delima tokom i nakon rata pokušavali da zabeleže teške prizore i sudbinu prognanih.