Konstantin Porfirogenit
Konstantin VII Porfirogenit (grč. Κωνσταντίνος Ζ΄ Πορφυρογέννητος, rođen 17. ili 18. maja 905, umro 9. novembar 959) bio je vizantijski car (vladao 913–959), polihistor i istoričar.
Konstantin Porfirogenit je rođen u Carigradu kao jedini sin cara Lava VI Mudrog iz njegovog odnosa sa Zojom Korbonopsinom. Do svoje 10. godine stajao je pod regenstvom patrijarha Nikole Mistika, svoje majke i Romana Lakapina. Vladao je samostalno od 954. godine do svoje smrti 959. godine.
Njegova vladavina je sa političkog aspekta beznačajna, ali zato njegova književna delatnost zauzima jedno od najistaknutijih mesta u vizantiskoj kulturnoj istoriji. Doba Konstantina Porfirogenita unosi izvesne promene u repertoar vizantijske istoriografije, pre svega izvesnu enciklopedijsku tendenciju i izrazito kompilatorski metod. Ostaje otvoreno pitanje kolika je uloga samoga Konstantina u nastanku onih dela koja se navode pod njegovim imenom. Najčešće je on samo inicijator i organizator pojedinih književnih sastava. Široki krug carevog interesovanja obuhvatao je ne samo nauku (istorija, prirodne nauke, medicina itd.), već i mnoge grane umetnosti (muzika, arhitektura itd.). Car je oko sebe okupio grupu sposobnih i obrazovanih ljudi, koji su sa njim sarađivali na spremanju materijala za pisanje dela enciklopedijskog karaktera iz istorije i drugih nauka, tako da je u izvesnim slučajevima vrlo teško odvojiti šta je car sam pisao a šta njegovi saradnici. Međutim, delatnost ove grupe kulturnih radnika nije bila naročito originalna, te su sva dela koja čine rezultate njihovog rada pretežno kompilativne prirode. Ona predstavljaju ili zbirke fragmenata iz starijih izvora, ili ispise iz vizantijskih arhiva. Zbog ovakvog karaktera Konstantinova dela nam često donose fragmente iz nekih izgubljenih dela, kao npr. poznati Priskov izveštaj o putovanju na Atilin dvor, istoriju Menandra Protektora iz 6. veka itd.
Zbirka ekscerpata, podeljena na 53 stručne oblasti, uglavnom je izgubljena: postoje još samo odlomci iz spisa O izaslanstvima, O vrlinama i porocima, O sentencijama, O ratnoj veštini i O javnim govorima. Čuvena je Konstantinova knjiga O temama (De thematibus), posvećena uređenju države, te spis O upravljanju državom (De administrando imperio), upućen njegovom sinu Romanu, budućem caru, u kojem je mnogo pisao i o narodima s kojima je Vizantijsko carstvo dolazilo u dodir, i u kome nalazimo i podatke o doseljavanju Hrvata i Srba na Balkansko poluostrvo u 7. veku. Svaki odeljak u knjizi počinje sa ἰστέον ὅτι (= treba znati da) ili samo ὅτι (= da), a onda navodi podatke o određenom narodu. Ipak, treba imati u vidu da on ne opisuje situaciju svoga vremena, već daje geografsku sliku carstva u 6. veku. Značajan je i spis O ceremonijama na vizantijskom dvoru (De ceremonius aulae Bizantinae, 952), u kome nalazimo i jednu zanimljivost: kad opisuje carevo pojavljivanje u javnosti, navodi uzvike koje tom prilikom izgovaraju okupljeni, a to su stihovi sa 25 slogova, dakle očito povezani s političkim stihom. Ovo delo, koje predstavlja važan kulturno-istorijski dokument, sačuvano je u kasnijoj verziji, dopunjenoj novim materijalom. Treba na kraju pomenuti i njegovo delo Život Vasilija I, njegovog dede. To delo ima sve odlike panegiričkog spisa, koji je trebalo da opravda Vasilijev nasilan dolazak na vlast i da u što lošijem svetlu predstavi njegovog prethodnika Mihaila III. Car je u početku nameravao da napiše biografije svih vizantijskih vladara, ali je dao samo životopis Vasilija.