Француска револуција — разлика између измена
мНема описа измене |
мНема описа измене |
||
| (Није приказано 38 међуизмена 11 корисника) | |||
| Ред 1: | Ред 1: | ||
{{malo_inlajn_referenci}} |
{{malo_inlajn_referenci}} |
||
{{Инфокутија Догађај |
|||
[[Датотека:Prise de la Bastille.jpg|350п|мини|Пад Бастиље]] |
|||
|наслов=Француска револуција |
|||
|изворно_име=Révolution française |
|||
|трајање=5. мај 1789 – 9. новембар 1799. |
|||
|резултат=* Крај апсолутне монархије и старог поретка: стварање француске уставне монархије |
|||
* Неуспех уставне монархије, проглашење укидања краљевске породице и стварање [[Прва француска република|Прве републике]] |
|||
* Државни удар и стварање Конзулата |
|||
|слика=Prise de la Bastille.jpg |
|||
|место={{застава|Краљевина Француска}} |
|||
|део=[[Атлантске револуције]] |
|||
|опис_слике=[[Пад Бастиље]], 14. јул 1789. |
|||
}} |
|||
'''Француска револуција''' је период далекосежних друштвених и политичких преокрета у [[Француска|Француској]], њеним колонијама и Европи крајем 18. века. Период обично обухвата период између стварања [[Скупштина сталежа (1789)|Скупштине сталежа]] 5. маја 1789. и најкасније државног удара [[Наполеон I Бонапарта|Наполеона Бонапарте]] 9. новембра 1799. Овај период у француској историји окончан је заменом апсолутне монархије са низом мање или више дефинисаних режима, укључујући [[Прва француска република|Прву републику]] нешто више од три године након освајања Бастиље.<ref name="Linda S 2004">Linda S. Frey and Marsha L. Frey, ''The French Revolution'' (2004), Foreword.</ref><ref name="Joel Colton 1978. p. 341">R.R. Palmer and Joel Colton, ''A History of the Modern World'' (5th ed. 1978). p. 341</ref><ref name="Ferenc Fehér 1990. p. 117–30">Ferenc Fehér, ''The French Revolution and the Birth of Modernity'' (1990). p. 117-30</ref> |
|||
Француска револуција је завештала потпуно нове политичке форме, посебно кроз ''[[Декларација о правима човека и грађанина|Декларацију о правима човека и грађанина]]'' из 1789. године која је прокламовала једнакост грађана пред законом, основне слободе и суверенитет нације, и конституисала се око држава. „Национални мит“, његове вредности и институције револуције и данас доминирају француским политичким животом. Револуција је довела до сузбијања друштва поредака ([[феудализам]], [[Привилегија|привилегије]]...), веће поделе земљишне својине, ограничавања вршења политичке моћи, ребаланса односа између Цркве и државе и редефинисања породичних структура. |
|||
Овај период обележен је великим насиљем, посебно током терора, у оквиру покушаја контрареволуције из [[Побуна у Вандеји|Вандејског рата]], током којег је убијено неколико стотина хиљада људи, током федералистичких побуна или у контексту борби између ривала револуционарних фракција, што је резултирало узастопним смрћу главних револуционарних личности. Ратови Француске револуције, који су захватили велики део континенталне Европе, ширили су револуционарне идеје и допринели укидању друштвених поредака у западној Европи, у „сестринским републикама” а потом и широм Европе.<ref>Palmer, R.R. & Colton, Joel. ''A History of the Modern World'', p. 361</ref> |
|||
Француска револуција „разликује се од других револуција по својим универзалистичким захтевима по томе што је намењена да користи целом човечанству“.<ref>François-Alphonse Aulard, ''Histoire politique de la Révolution française : origines et développement de la démocratie et de la république : 1789-1804'', Paris, A. Colin, 1901.</ref> Од њеног почетка, њени присталице су прокламовале универзални значај идеја француске револуције, а њени противници наглашавали величину њених последица.<ref>Burke, E. (1790). ''Réflexions sur la Révolution de France,'' London''.''</ref> Револуција је остала предмет дебате, као и контроверзна референца током два века која су је уследила, у Француској и широм света. То је створило непосредне и трајне поделе између присталица револуционарних идеја и бранилаца старог поретка, као и између [[Antiklerikalizam|антиклерикала]] и [[Католичка црква|Католичке цркве]]. Већина историчара га сматра једним од главних догађаја у светској историји.<ref><abbr>(en)</abbr> Linda S. Frey and Marsha L. Frey, ''The French Revolution'' (2004), Foreword ; <abbr>(en)</abbr> R.R. Palmer and Joel Colton, ''A History of the Modern World'' (5th ed. 1978), p. 341 ; <abbr>(en)</abbr> Ferenc Fehér, ''The French Revolution and the Birth of Modernity''. {{page|year=1990|isbn=|pp=117–30}}</ref> |
|||
{{Историја Француске}} |
{{Историја Француске}} |
||
Означава почетак периода велике институционалне нестабилности у Француској и Европи током којег се три уставне монархије, две ефемерне републике и две империје смењују једна другу, све до коначног доласка Републике током 1870-их. Савремена историја је обележена наслеђем Француске револуције када је већина револуционарних покрета то видела као претходник. Његове велике фразе и културни симболи постали су заставе других великих преокрета у модерној историји, укључујући Руску револуцију више од једног века касније.<ref><abbr>(en)</abbr> Dmitry Shlapentokh, ''The French Revolution and the Russian Anti-Democratic Tradition'', Edison, NJ: Transaction Publishers, 1997, p. 220–28</ref> |
|||
'''Француска револуција''' ([[1789]]—[[1799]]) је била важан део историје [[Француска|Француске]], [[Европа|Европе]] и [[западна цивилизација|западне цивилизације]]. Током тог периода, [[република]] је заменила [[Апсолутистичка монархија|апсолутистичку монархију]], а [[Католичка црква|Римокатоличка црква]] је била приморана да изврши радикалну реорганизацију. Док је Француска осциловала између републике и царства 75 година након што је Прва република пала после државног удара, револуција се сматра главном прекретницом у историји [[западна цивилизација|Запада]] - од времена апсолутизма и аристократије до доба грађанства као главне политичке снаге.<ref name="Linda S 2004">Linda S. Frey and Marsha L. Frey, ''The French Revolution'' (2004), Foreword.</ref><ref name="Joel Colton 1978 pp. 341">R.R. Palmer and Joel Colton, ''A History of the Modern World'' (5th ed. 1978). pp. 341</ref><ref name="Ferenc Fehér 1990 pp. 117–30">Ferenc Fehér, ''The French Revolution and the Birth of Modernity'' (1990). pp. 117-30</ref> |
|||
== Позадина == |
== Позадина == |
||
{{main|Узроци Француске револуције}} |
{{main|Узроци Француске револуције}} |
||
Основни узроци Француске револуције обично се приписују неуспеху [[Стари поредак|старог поретка]] да управља социјалном и економском неједнакошћу. Брз раст становништва и немогућност да се адекватно финансира државни дуг довели су до економске депресије, незапослености и високих цена хране.{{Sfn|Sargent|1995|p=474–518}} У комбинацији са регресивним пореским системом и отпором владајуће елите реформама, резултирало је кризом за коју се показало да [[Луј XVI]] није могао да управља.{{Sfn|Baker|1978|p=279–303}} |
|||
У време када је [[Енглеска]] доживљавала [[индустријска револуција|индустријску револуцију]], Француска је била претежно аграрна земља. Од око 25 милиона становника, 23 милиона су припадала сељаштву. Француска је у другој половни [[18. век]]а била [[феудализам|феудално]]-[[апсолутизам|апсолутистичка]] држава. Постојање феудалних права на земљу спутавало је развој земљорадње и индустрије. Друштво је било подељено у три сталежа: |
|||
# свештенство, |
|||
# племство, |
|||
# буржоазија, грађанство, сељаштво и остали (трећи сталеж). |
|||
Свештенство и племство су били привилеговани нерадници који су чинили 2% од укупног броја становника, док је најбројније било француско сељаштво (90%) и буржоазија и радништво (8%). |
|||
[[Свештеник|Свештенство]] је имало велики утицај у друштву и убирало је знатне приходе са црквених имања, али није било јединствено по саставу и пореклу. Привилеговани положај уживало је више свештенство — племићког порекла, док је ниже свештенство имало скромне приходе, па је по положају било ближе припадницима трећег сталежа него вишем свештенству. |
|||
[[Племство]] је било други привилеговани сталеж у Француској и са свештенством је чинило аристократски део француског друштва. Економски положај племства обезбеђивали су феудални земљишни поседи. Аристократски део друштва убирао је приходе и од бројних државних служби и пензија које је [[краљ]] делио свештенству и племству као владајућим сталежима. Ниже племство је, по свом економском положају и угледу у друштву, било знатно испод високог племства, али је и оно љубоморно чувало своја феудална права. |
|||
Непривилеговани део француског друштва припадао је трећем сталежу, који је по социјалном саставу био веома разнородан. Најбројнију категорију трећег сталежа чинили су сељаци. Иако нису били формално везани за земљопосед својих господара - племића и свештеника, они су били оптерећени бројним феудалним дажбинама. Цркви су давали десетину производа, а држави бројне порезе. Незадовољство сељака је било опште и они су желели укидање феудалних односа како би постали власници земље коју су обрађивали. |
|||
Трећем сталежу је припадало и градско становништво, осим племства и свештенства. Ту се убрајала и буржоазија која се делила на: |
|||
:крупну — банкаре, крупне трговце, власнике мануфактура и закупце пореза; |
|||
:средњу — средње трговце, богате занатлије; и |
|||
:ситну — занатлије и ситне трговце. |
|||
Посебан слој буржоазије је интелигенција из редова трећег сталежа: књижевници, научници, уметници, као и ситни и средњи службеници, лекари, наставници, адвокати и други. |
|||
Осамдесетих година 18. века, Француска је ушла у дубоку кризу. Развој производних снага дошао је у непосредан сукоб са апсолутистичко-феудалним поретком. Мануфактура је претворена у индустрију, бродарство располаже целим флотама. Банке се множе и снаже, капитал се групише у акционарска друштва. Филозофи и књижевници својим схватањима о једнакости, слободи, братству, нацији, религији, хуманизму, подривали су постојећи режим, а у народ је све дубље продирала мисао о једнакости људи. |
|||
Буржоазија је располагала највећим делом француског богатства, али није имала политичку власт која је и даље била у рукама привилегованог племства и свештенства. Главни противник режима била је буржоазија, али и неки слојеви привилегованих сталежа (племство и свештенство). Краљ је био апсолутни владар, али је његов утицај на власт у земљи био ограничен. И поред привредног просперитета биле су потребне корените реформе, пре свега опорезовати племство и свештенство. Реформе се не спроводе што изазива демонстрације, буне и немире. |
|||
У исто време, расправа о овим питањима и политичка неслагања постали су део ширег европског друштва, а не ограничени на малу елиту. Ово је попримило различите облике, као што је 'енглеска култура кафеа', и проширило се на подручја која су колонизовали Европљани, посебно [[Британска Северна Америка|Британску Северну Америку]]. Контакти између различитих група у Единбургу, Женеви, Бостону, Амстердаму, Паризу, Лондону или Бечу били су много већи него што се често цени.<ref>{{Cite journal|last=Jourdan|first=Annie|title=The "Alien Origins" of the French Revolution: American, Scottish, Genevan, and Dutch Influences|url=http://hdl.handle.net/2027/spo.0642292.0035.012|journal=Proceedings of the Western Society for French History|date=2007|volume=35|issn=2573-5012|pages=184|hdl=2027/spo.0642292.0035.012 }}</ref> |
|||
[[Датотека:Le_Serment_du_Jeu_de_paume.jpg|десно|мини|350п|Скица Жака-Луја Давида како Народна скупштина даје [[Тениска заклетва|Тениску заклетву]]]] |
|||
Транснационалне елите које су делиле идеје и стилове нису биле нове; оно што се променило је њихов обим и број који је укључен. Под краљем [[Луј XVI|Лујем XVI]], двор у Версају је био центар културе, моде и политичке моћи. Побољшања у образовању и писмености током 18. века значила су већу публику за новине и часописе, са масонским ложама, кафеима и клубовима за читање који су пружали области где су људи могли да дебатују и дискутују о идејама. Појава ове „јавне сфере“ довела је до тога да је Париз заменио [[Версај]] као културни и интелектуални центар, остављајући Суд изолованим и мање у могућности да утиче на мишљење.<ref>{{harvnb|Blanning|1998|pp=26}}</ref> |
|||
Будући да је привредна политика Француске био [[камерализам]] (што значи да се количина новца у држави задржавала пуњењем државне благајне), то је у правилу значило да су порези којих су прва два сталежа била ослобођена, били наметнути трећем сталежу. У то доба је француски краљ био [[Луј XVI]], који је због честих ратова, новчане помоћи америчким државама у [[Амерички рат за независност|борби за ослобођење од Велике Британије]] и бројних других трошкова толико исцрпио државну ризницу да је [[1788]]. године проглашен [[банкрот]]. |
|||
Поред ових друштвених промена, француска популација је порасла са 18 милиона 1700. на 26 милиона 1789. године, чиме је постала најмногољуднија држава у Европи; Париз је имао преко 600.000 становника, од којих је отприлике једна трећина била или незапослена или без редовног посла.<ref>{{cite journal|doi=10.1177/026569149402400402 |title=The People of Paris and their Police in the Eighteenth Century: Reflections on the Introduction of a 'Modern' Police Force |last1=Garrioch |first1=David |journal=European History Quarterly |date=1994 |volume=24 |issue=4 |pages=511–535 |s2cid=144460864 }}</ref> Неефикасне пољопривредне методе значиле су да су се домаћи фармери борили да узгајају довољно хране да подрже ове бројке, а примитивне транспортне мреже отежавале су дистрибуцију онога што су произвели. Као последица ове неравнотеже, цене хране су порасле за 65% између 1770. и 1790. године, али су плате порасле за само 22%. Такве несташице су биле штетне за режим, пошто су многи окривљавали повећање цена због неуспеха владе да спречи профитерство. Слабе жетве током 1780-их, које су кулминирале најстрожом зимом током деценија 1788/1789, створиле су сеоско сељаштво које нема шта да прода и градски пролетаријат чија је куповна моћ урушена.<ref>{{Cite book|url=http://archive.org/details/sim_journal-of-interdisciplinary-history_autumn-1983_14_2|title=The Journal of Interdisciplinary History Autumn 1983: Vol 14 Iss 2|date=Autumn 1983|publisher=MIT Press Journals|others=Internet Archive|language=English}}</ref> |
|||
Министар финансија [[Жак Некер]] тражи од краља [[Луј XVI|Луја XVI]] „сазив државних сталежа“ у којем ће трећи сталеж имати исти број посланика као и племство и свештенство. Краљ прихвата захтев и [[1789]]. године, 175 година од последњег заседања, објављено је сазивање државних сталежа и начин избора представника за њих. Сваком је сталежу био осигуран једнак број места, што је владајућим сталежима аутоматски давало натполовичну већину, па се Одбор тридесеторице, удружење либералних Парижана, побунио и почео да тражи дуплирање трећег сталежа и гласање по заступницима, а не по сталежима како је било одређено (прво свештенство, затим племство и на крају трећи сталеж). Некер, говорећи испред владе, изјавио је да би трећи сталеж требало удвостручити, али је питање гласања остављено за сам састанак сталежа. Ипак, незадовољство се распламсало због размирица које су остале нерешене и памфлети, попут оног [[Опат Сијес|опата Сијеса]] „Шта је трећи сталеж?“ који је говорио да су привилеговани редови паразити, а трећи сталеж сам народ, је одржавао ово незадовољство. Сијес је написао на овом памфлету: „Шта је трећи сталеж? Све. Шта је он био до сада у политичком поретку? Ништа. Шта он тражи? Да постане нешто.“ |
|||
Друга велика препрека економији био је државни дуг. Традиционални погледи на Француску револуцију често приписују финансијску кризу трошковима [[Англо-француски рат (1778–1783)|Англо-француског рата]] 1778–1783, али модерне економске студије показују да је ово само делимично објашњење. Године 1788. однос дуга према бруто националном дохотку у Француској био је 55,6%, у поређењу са 181,8% у Британији, и иако су француски трошкови задуживања били већи, проценат прихода намењен плаћању камата био је отприлике исти у обе земље. Један историчар закључује „ни ниво француског државног дуга 1788. године, нити његова претходна историја, не могу се сматрати објашњењем за избијање револуције 1789. године“.<ref>{{Cite book|url=http://archive.org/details/sim_journal-of-economic-history_1989-03_49_1|title=The Journal of Economic History 1989-03: Vol 49 Iss 1|year=1989|publisher=Cambridge University Press|others=Internet Archive|language=English}}</ref>[[Датотека:Le_Serment_du_Jeu_de_paume.jpg|десно|мини|350п|Скица Жака-Луја Давида како Народна скупштина даје [[Тениска заклетва|Тениску заклетву]].]]Проблем је лежао у процени и наплати пореза који се користи за финансирање државних расхода. Стопе су се веома разликовале од региона до региона, често су имале малу или никакву везу са износима утврђеним у званичним уредбама и прикупљане су недоследно. Била је то сложеност колико и финансијски терет који је изазивао негодовање; жалбе племства нису утицале на знатно мање плате од других сталежа. Покушаји да се систем учини транспарентнијим блокирали су регионални парламенти који су контролисали финансијску политику. Настали ћорсокак суочен са широко распрострањеним економским проблемима довео је до позивања Генералних сталежа, који су се радикализовали борбом за контролу јавних финансија.<ref>{{Cite book|url=http://archive.org/details/sim_journal-of-economic-history_1989-03_49_1|title=The Journal of Economic History 1989-03: Vol 49 Iss 1|year=1989|publisher=Cambridge University Press|others=Internet Archive|language=English}}</ref> |
|||
Иако није био равнодушан према кризи и вољан да размотри реформе, [[Луј XVI]] је често одустајао када је био суочен са противљењем конзервативних елемената унутар племства.<ref name=":0">{{harvnb|Doyle|1989|pp=48}}</ref> Као резултат тога, суд је постао мета народног гнева, посебно краљице [[Марија Антоанета|Марије-Антоанете]], коју су сматрали расипничком аустријском шпијунком и окривљеном за смену „прогресивних“ министара попут [[Жак Некер|Жака Некера]]. За њихове противнике, просветитељске идеје о једнакости и демократији представљале су интелектуални оквир за бављење овим питањима, док је [[америчка револуција]] виђена као потврда њихове практичне примене.<ref name=":0" /> |
|||
== Скупштина == |
== Скупштина == |
||
| Ред 40: | Ред 38: | ||
{{main|Скупштина сталежа (1789)}} |
{{main|Скупштина сталежа (1789)}} |
||
Посланици изабрани на изборима широм Француске састали су се [[5. мај]]а [[1789]]. у [[Версај]]у. [[28. мај]]а, [[опат Сијес]] је покренуо да [[трећи сталеж]] почне са верификацијом своје власти и позвао је друга два сталежа да им се придруже, али није чекао на њих. Овај процес је завршен [[17. јун]]а, а онда су гласали за много радикалније мере, прогласивши себе [[Народна скупштина (Француска револуција)|Националном скупштином]], скупштином народа, а не сталежа. Опет су позвали остале да им се придруже, али су им ставили до знања да намеравају да управљају државним питањима с њима или без њих. |
Посланици изабрани на изборима широм Француске састали су се [[5. мај]]а [[1789]]. у [[Версај]]у. [[28. мај]]а, [[жозеф Сијес|опат Сијес]] је покренуо да [[трећи сталеж]] почне са верификацијом своје власти и позвао је друга два сталежа да им се придруже, али није чекао на њих. Овај процес је завршен [[17. јун]]а, а онда су гласали за много радикалније мере, прогласивши себе [[Народна скупштина (Француска револуција)|Националном скупштином]], скупштином народа, а не сталежа. Опет су позвали остале да им се придруже, али су им ставили до знања да намеравају да управљају државним питањима с њима или без њих. |
||
[[Луј XVI]] је затворио зграду у којој се скупштина одржавала. Временске прилике нису допуштале доношење одлука на јавном месту, па |
[[Луј XVI]] је затворио зграду у којој се скупштина одржавала. Временске прилике нису допуштале доношење одлука на јавном месту, па скупштина преместила своје заседање у оближње затворено тениско игралиште где су се [[20. јун]]а 1789. [[Тениска заклетва|заклели]] да се неће разилазити док не донесу устав Француској. Већина представника свештенства им се ускоро придружила, као и 47 представника племства. До [[27. јун]]а, ројалистичка партија је била надјачана, иако је војска у великим бројевима почела да пристиже око Париза и Версаја. Поруке подршке су стизале из Париза и других француских градова. Дана [[9. јул]]а, Скупштина је преименована у [[Национална уставотворна скупштина|Националну уставотворну скупштину]], која ће трајати до [[30. септембар|30. септембра]] [[1791]]. када је коначно била распуштена. |
||
== Национална уставотворна скупштина == |
== Национална уставотворна скупштина == |
||
| Ред 84: | Ред 82: | ||
=== Рат === |
=== Рат === |
||
Политика тог периода је неизбежно вукла Француску у рат са [[Хабзбуршка монархија|Аустријом]] и њеним савезницама. Краљ, десница и Жирондинци су желели рат са [[ |
Политика тог периода је неизбежно вукла Француску у рат са [[Хабзбуршка монархија|Аустријом]] и њеним савезницама. Краљ, десница и Жирондинци су желели рат са [[Краљевина Пруска|Пруском]] и Аустријом, а против рата су били јакобинци на челу са [[Максимилијан Робеспјер|Робеспјером]]. Краљ се надао да ће рат повећати његову популарност, такође је тражио могућност и да искористи и неуспех рата. Жирондинци су се надали да ће рат проширити револуцију у Европи. Јакобинци су се противили рату, јер су радије желели да консолидују и прошире револуцију код куће. Аустријски цар [[Леополд II, цар Светог римског царства|Леополд II Хабзбуршки]], брат Лујеве жене [[Марија Антоанета|Марије Антоанете]], је можда такође желео да избегне рат, али је умро [[1. март]]а [[1792]]. |
||
Француска је објавила рат Аустрији [[20. април]]а 1792, а Пруска се придружила Аустрији неколико недеља касније. Након неколико почетних окршаја који су прошли лоше по Французе, први значајнији догађај се десио са француско-пруском [[битка код Валмија|битком код Валмија]] ([[20. септембар]] 1792). Иако је јака киша спречила коначан исход битке, француска артиљерија је показала своју супериорност. Међутим, током овог периода, Француска је упала у немире и монархија је постала ствар прошлости. |
Француска је објавила рат Аустрији [[20. април]]а 1792, а Пруска се придружила Аустрији неколико недеља касније. Након неколико почетних окршаја који су прошли лоше по Французе, први значајнији догађај се десио са француско-пруском [[битка код Валмија|битком код Валмија]] ([[20. септембар]] 1792). Иако је јака киша спречила коначан исход битке, француска артиљерија је показала своју супериорност. Међутим, током овог периода, Француска је упала у немире и монархија је постала ствар прошлости. |
||
| Ред 98: | Ред 96: | ||
{{Посебан чланак|Национални конвент}} |
{{Посебан чланак|Национални конвент}} |
||
[[Датотека:LouisXVIExecutionBig.jpg|мини|десно|350п|Погубљење Луја XVI]] |
[[Датотека:LouisXVIExecutionBig.jpg|мини|десно|350п|Погубљење Луја XVI]] |
||
[[Датотека:Robespierre tribun.JPG|мини| |
[[Датотека:Robespierre tribun.JPG|мини|246x246пиксел|[[Максимилијан Робеспјер]]]] |
||
Законодавна власт нове републике је прешла на Национални конвент, док је извршна власт пала на Комитете јавне безбедности. [[Жирондинци]] су постали најутицајнија партија у Конвенту и Комитетима. |
Законодавна власт нове републике је прешла на Национални конвент, док је извршна власт пала на Комитете јавне безбедности. [[Жирондинци]] су постали најутицајнија партија у Конвенту и Комитетима. |
||
| Ред 141: | Ред 139: | ||
== Литература == |
== Литература == |
||
{{Литература|30em}} |
|||
{{refbegin|2}} |
|||
* {{Cite book|url=http://archive.org/details/frenchrevolution0000blan_d3f3|title=The French Revolution : class war or culture clash?|last=Blanning|first=T. C. W.|year=1998|publisher=New York, N.Y. : St. Martin's Press|others=Internet Archive|isbn=978-0-312-17521-4}} |
|||
* {{Cite book |
* {{Cite book|last=Censer|first=Jack|title=Liberty, Equality, Fraternity: Exploring the French Revolution| url=https://archive.org/details/libertyequalityf0000cens|year=2001|location = Pennsylvania|publisher=Pennsylvania State University Press|author2=Lynn Hunt}} |
||
* {{Cite book| |
* {{Cite book|last1=Cole|first1=Alistair|title=French electoral systems and elections since 1789|year=1989|last2=Campbell|first2=Peter|publisher=Gower|isbn=9780566056963 | url =https://archive.org/details/frenchelectorals0000cole}} |
||
* {{Cite book |
* {{Cite book|title=A History of the Modern World| url=https://archive.org/details/historyofmodernw0000palm_l5v4|year=1995|location = New York|publisher=McGraw Hill, Inc.|first =R.R.|last=Palmer|author2=Joel Colton|isbn=9780070408265 }} |
||
| ⚫ | |||
* {{Cite book |
* {{Cite book|last=Doyle|first=William|year=1990|location=Oxford|isbn=978-0-19-285221-2|title=The Oxford history of the French Revolution|edition=3rd|publisher=Oxford University Press| url =https://archive.org/details/oxfordhistoryoff0000doyl}} |
||
* {{Cite book| |
* {{Cite book|url=https://archive.org/details/oxfordhistoryoff00doyl_0|title=Oxford history of the French Revolution|last=Doyle|first=William|year=1989|publisher=Oxford University Press / Books|others=EBSCO Publishing|isbn=9780191608292|location=[Place of publication not identified]|oclc=1066386865|pages=[https://archive.org/details/oxfordhistoryoff00doyl_0/page/48 48]}} |
||
* {{Cite book| |
* {{Cite book|last=Doyle|first=William|isbn=978-0-19-285396-7|title=The French Revolution: A very short introduction|year=2001|location=Oxford|publisher=Oxford University Press|url=https://books.google.com/books?id=B-Zf4topzfQC&q=0192853961}} |
||
* {{Cite book |
* {{Cite book|last=Doyle|first=William|title=The Oxford history of the French Revolution|edition=2nd|publisher=Oxford University Press|year=2002|isbn=978-0-19-925298-5|url=https://books.google.com/books?id=oMYWKlevAV4C}} |
||
* {{Cite book |
* {{Cite book|title=The French Revolution and the Birth of Modernity|year=1990|location = Los Angeles|publisher=University of California Press|first =Ferenc|last=Feher}} |
||
* {{Cite book| |
* {{Cite book|last1=Frey|first1=Linda|last2=Frey|first2=Marsha|title=The French Revolution|year=2004|publisher=Greenwood Press|location=Westport, Connecticut|isbn=978-0-313-32193-1|url=https://books.google.com/books?id=RFgXl1EG5soC&q=Short+History+of+the+French+Revolution+Doyle}} |
||
* {{Cite book |
* {{Cite book|title=Interpreting the French Revolution|year=1981|publisher=Cambridge University Press |last=Furet|first=F.}} |
||
* {{Cite book |
* {{Cite book|last=Furet|first=François|isbn=978-0-631-19808-6|title=Revolutionary France, 1770–1880|year=1995|publisher=Blackwell Publishing|url=https://books.google.com/books?id=EPsEJIdFz3AC&q=Revolutionary+France+Furet}} |
||
* {{Cite book| |
* {{Cite book| last=Hampson|first=Norman|title=A Social History of the French Revolution|year=1988|publisher=University of Toronto Press|location=Routledge|isbn=978-0-7100-6525-4|pages=}} |
||
| ⚫ | |||
| ⚫ | |||
* {{Cite book| |
* {{Cite book|last=Hibbert|first=Christopher|isbn=978-0-688-03704-8|title=The Days of the French Revolution|year=1980|location=New York|publisher=Quill, William Morrow|url=https://books.google.com/books?id=yr1z38HCkdAC&q=Hibbert+French+Revolution}} |
||
| ⚫ | |||
| ⚫ | |||
* {{Cite book |
* {{Cite book|title=A Cultural History of the French Revolution| url=https://archive.org/details/culturalhistoryo0000kenn_a4a4|year=1989|location = New Haven|publisher=Yale University Press|first =Emmet|last=Kennedy|isbn=9780300044263 }} |
||
* {{Cite book| |
* {{Cite book|last=Lefebvre|first=Georges|isbn=978-0-231-08598-4|title=The French Revolution: From Its Origins to 1793|year=1971|publisher=Columbia University Press|url=https://books.google.com/books?id=I2oA5MtB0ZkC&q=Lefebvre+estates+general}} |
||
* {{Cite book| |
* {{Cite book| last=Lefebvre|first=Georges|title=The Thermidorians & the Directory| url=https://archive.org/details/thermidoriansdir0003lefe|year=1964|publisher=Random House |location=New York| isbn=9780134445397}} |
||
| ⚫ | |||
| ⚫ | * {{Cite book |
||
* {{Cite book |
* {{Cite book|title=The French Revolution and the Church|year=1969|location = New York|publisher=Harper and Row|first =John|last=McManners}} |
||
| ⚫ | * {{Cite book| author = Montague, Francis Charles |title="French Revolution", The Encyclopaedia Britannica|url=http://en.wikisource.org/wiki/1911_Encyclop%C3%A6dia_Britannica/French_Revolution,_The|year=1911}}; this Wikipedia article was originally copied from Montague (which is out of copyright), and portions still remain |
||
* {{Cite book| ref=harv|last=Rude|first=George|title=The French Revolution: Its Causes, Its History and Its Legacy After 200 Years|year=1991|publisher=Grove Press|isbn=978-0-8021-3272-7|url=https://books.google.com/?id=f1pMIbvzKckC&dq=causes+of+the+French+Revolution}} |
|||
* {{Cite book |
* {{Cite book|last=Neely|first=Sylvia|title=A Concise History of the French Revolution|year=2008|publisher=Rowman & Littlefield|isbn=978-0-7425-3411-7|url=https://books.google.com/books?id=fccjTyOQiYwC&q=The+Estates-General}} |
||
* {{Cite book |
* {{Cite book|last=Rude|first=George|title=The French Revolution: Its Causes, Its History and Its Legacy After 200 Years|year=1991|publisher=Grove Press|isbn=978-0-8021-3272-7|url=https://books.google.com/books?id=f1pMIbvzKckC&q=causes+of+the+French+Revolution}} |
||
* {{Cite book |
* {{Cite book|last=Schama|first=Simon|authorlink=Simon Schama|publisher=Penguin|year=2004|origyear=1989|title=[[Citizens: A Chronicle of the French Revolution|Citizens]]|isbn=978-0-14-101727-3|pages=}} |
||
* {{Cite book| |
* {{Cite book|last=Soboul|first=Albert |authorlink=Albert Soboul |year=1975|publisher=Vintage |location=New York |isbn=978-0-394-71220-8 |title=The French Revolution 1787–1799 |url=https://archive.org/details/frenchrevolution00sobo}} |
||
* {{Cite book| |
* {{Cite book|last=Soboul|first=Albert|url=https://books.google.com/books?id=GSdw2oC60cwC&q=Soboul+French+Revolution|title=A short history of the French Revolution: 1789–1799|year=1977|publisher=University of California Press, Ltd|isbn=978-0-520-03419-8|others=Geoffrey Symcox}} |
||
* {{Cite book| last=Thompson|first=J. M.|title=The French Revolution|year=1959|publisher=Basil Blackwell |location=Oxford}} |
|||
* Andress, David, ed. ''The Oxford Handbook of the French Revolution'' (Oxford University Press, 2015). [http://www.amazon.com/Oxford-Handbook-French-Revolution-Handbooks/dp/0199639744/ excerpt], 714pp; 37 articles by experts |
|||
* {{Cite book| last=Woronoff|first=Denis|title=The Thermidorean regime and the directory: 1794–1799|year=1984|publisher=Cambridge University Press |location=Cambridge |isbn=978-0-521-28917-7|pages=}} |
|||
* Aulard, François-Alphonse. ''The French Revolution, a Political History, 1789–1804'' (4 vol. 1910); famous classic; [https://archive.org/details/frenchrevolutio02mialgoog volume 1 1789–1792 online]; [https://books.google.com/books?id=UJMJAQAAIAAJ Volume 2 1792–95 online] |
|||
* {{cite book|title=The Oxford Handbook of the French Revolution|url=https://archive.org/details/isbn_9780199639748|location=|publisher=Oxford University Press|year=2015|isbn=978-0199639748|pages=|editor-last=Andress|editor-first=David}} |
|||
* {{cite book|title=The French Revolution, a Political History, 1789-1804|volume=1789–1792|url=https://books.google.com/books?id=UJMJAQAAIAAJ |location=|publisher=|year=1910|isbn=|pages=|last1=Aulard|first1=François-Alphonse}} |
|||
* [[Joxe Azurmendi|Azurmendi, Joxe]] [https://web.archive.org/web/20160303184957/http://basque.criticalstew.org/wp-content/uploads/The-democrats-and-the-violent.pdf ''The democrats and the violent. Mirande's critique of the French Revolution'']. Philosophical viewpoint. (Original: ''Demokratak eta biolentoak'', Donostia: Elkar. {{page|year=1997|isbn=978-84-7917-744-7|pages=}}). |
* [[Joxe Azurmendi|Azurmendi, Joxe]] [https://web.archive.org/web/20160303184957/http://basque.criticalstew.org/wp-content/uploads/The-democrats-and-the-violent.pdf ''The democrats and the violent. Mirande's critique of the French Revolution'']. Philosophical viewpoint. (Original: ''Demokratak eta biolentoak'', Donostia: Elkar. {{page|year=1997|isbn=978-84-7917-744-7|pages=}}). |
||
* |
* {{cite book|title=A New Dictionary of the French Revolution|location=|publisher=Bloomsbury Academic|isbn=978-1848854659|pages=|last1=Ballard|first1=Richard|date=14 October 2011}} |
||
* Bosher, J. F. ''The French Revolution'' (1989) 365pp |
* Bosher, J. F. ''The French Revolution'' (1989) 365pp |
||
* Davies, Peter |
* {{cite book|author= Davies, Peter |title=The French Revolution: A Beginner's Guide |location= |publisher= |year=2009|isbn=}}., 192pp |
||
* {{Cite book |
* {{Cite book| author = Frey, Linda and Frey, Marsha |title=The French Revolution| url=https://archive.org/details/frenchrevolution0000frey|location=Westport|publisher=Greenwood Press|year=2004|isbn=978-0-313-32193-1|pages=}} |
||
* Furet, François |
* {{cite book|author=Furet, François|title=The French Revolution, 1770–1814|url=https://archive.org/details/frenchrevolution0000fure|location=|publisher=Wiley|year=1996|isbn=0631202994|pages=}} |
||
* {{cite book|title=A Critical Dictionary of the French Revolution|url=https://archive.org/details/criticaldictiona0000unse|location=|publisher=Harvard University Press|year=1989|isbn=0674177282|pages=|editor-last=Furet|editor-first=François|editor2-last=Ozouf|editor2-first=Mona}} |
|||
* Furet, François and Mona Ozouf, eds. ''A Critical Dictionary of the French Revolution'' (1989), 1120pp; long essays by scholars; conservative perspective; stress on history of ideas [http://www.amazon.com/Critical-Dictionary-French-Revolution/dp/0674177282/ excerpt and text search] |
|||
* Gershoy, Leo |
* {{cite book|author=Gershoy, Leo|title=The French Revolution and Napoleon |location= |publisher= |year=1945}} 585pp |
||
* Gershoy, Leo |
* {{cite book|author=Gershoy, Leo|title=The Era of the French Revolution, 1789–1799 |url=https://archive.org/details/eraoffrenchrev00gers|location= |publisher= |year=1957}}, brief summary with some primary sources |
||
* Gottschalk, Louis R |
* {{cite book|author=Gottschalk, Louis R|title=The Era of the French Revolution |url=https://archive.org/details/eraoffrenchrevol0000loui_i3w4|location= |publisher= |year=1929}}, cover 1780s to 1815 |
||
* Hanson, Paul R |
* {{cite book|author=Hanson, Paul R|title=The A to Z of the French Revolution |location= |publisher= |year=2013}} |
||
** Hanson, Paul R |
** {{cite book|author=Hanson, Paul R|title=Historical Dictionary of the French Revolution |url=https://archive.org/details/historicaldictio0000hans|location= |publisher= |year=2004}} |
||
* Jones, Colin |
* {{cite book|author=Jones, Colin|title=The Longman Companion to the French Revolution |location= |publisher= |year=1989}} |
||
* |
* {{cite book|title=The Great Nation: France from Louis XV to Napoleon: The New Penguin History of France|url=https://archive.org/details/greatnationfranc0000jone|location=|publisher=Penguin Adult|isbn=0140130934|pages=|last1=Jones|first1=Colin|date=29 May 2003}} |
||
* Lefebvre, Georges |
* {{cite book|author=Lefebvre, Georges|title=The French Revolution: From its Origins to 1793|url=https://www.amazon.com/French-Revolution-Origins-Routledge-Classics-ebook/dp/B000PLXBI2/ |location=|publisher=|year=1962|isbn=|pages=}} |
||
** Lefebvre, Georges |
** {{cite book|author=Lefebvre, Georges|title=French Revolution from 1793–1799 |location= |publisher= |year=1964}} |
||
* {{Cite book |
* {{Cite book| editor-last = McPhee | editor-first = Peter |title=A Companion to the French Revolution|url=https://books.google.com/books?id=Hj9dY-JAzw0C&pg=PR15|year=2012|publisher=Wiley|isbn=9781118316412|pages=}} |
||
* Paxton, John |
* {{cite book|author=Paxton, John|title=Companion to the French Revolution |location= |publisher= |year=1987}}, 234pp; hundreds of short entries. |
||
* Popkin, Jeremy D. ''A Short History of the French Revolution'' (5th ed. 2009) 176pp |
* Popkin, Jeremy D. ''A Short History of the French Revolution'' (5th ed. 2009) 176pp |
||
* Scott, Samuel F. and Barry Rothaus, eds. ''Historical Dictionary of the French Revolution, 1789–1799'' (2 vol 1984), short essays by scholars [http://www.questia.com/library/1349250/historical-dictionary-of-the-french-revolution-1789-1799 vol 1 online]; [http://www.questia.com/read/71902167/historical-dictionary-of-the-french-revolution-1789-1799 vol 2 online] |
* Scott, Samuel F. and Barry Rothaus, eds. ''Historical Dictionary of the French Revolution, 1789–1799'' (2 vol 1984), short essays by scholars [http://www.questia.com/library/1349250/historical-dictionary-of-the-french-revolution-1789-1799 vol 1 online] {{Wayback|url=http://www.questia.com/library/1349250/historical-dictionary-of-the-french-revolution-1789-1799 |date=20200505194248 }}; [http://www.questia.com/read/71902167/historical-dictionary-of-the-french-revolution-1789-1799 vol 2 online] |
||
* Soboul, Albert |
* {{cite book|author=Soboul, Albert|title=The French Revolution, 1787–1799: From the storming of the Bastille to Napoleon |url=https://archive.org/details/frenchrevolution0000sobo|location= |publisher= |year=1975}} |
||
* {{cite book|title=The French Revolution and Empire: The Quest for a Civic Order|url=https://archive.org/details/frenchrevolution0000suth|edition=2nd|location=|publisher=Wiley|isbn=0631233636|pages=|last1=Sutherland|first1=Donald M. G.|date=10 January 2003}} |
|||
* Sutherland, D.M.G. ''France 1789–1815. Revolution and Counter-Revolution'' (2nd ed. 2003, 430pp [http://www.amazon.com/French-Revolution-Empire-Quest-Civic/dp/0631233636/ excerpts and online search from Amazon.com] |
|||
* Thompson, J. M. ''The French Revolution'' (1943), British viewpoint |
* Thompson, J. M. ''The French Revolution'' (1943), British viewpoint |
||
{{Литература крај}} |
|||
{{refend}} |
|||
== Спољашње везе == |
== Спољашње везе == |
||
{{Commonscat|French Revolution|Француска револуција}} |
{{Commonscat|French Revolution|Француска револуција}} |
||
* [http://www.desaix.com/ The Musée de Veygoux] - Музеј посвећен Француској револуцији |
* [http://www.desaix.com/ The Musée de Veygoux] - Музеј посвећен Француској револуцији |
||
* [http://www.fordham.edu/halsall/mod/modsbook13.html Primary source documents] from The Internet Modern History Sourcebook. |
* [http://www.fordham.edu/halsall/mod/modsbook13.html Primary source documents] {{Wayback|url=http://www.fordham.edu/halsall/mod/modsbook13.html |date=20080410080619 }} from The Internet Modern History Sourcebook. |
||
* [http://chnm.gmu.edu/revolution/ Liberty, Equality, Fraternity: Exploring the French Revolution], a collaborative site by the Center for History and New Media (George Mason University) and the American Social History Project (City University of New York). |
* [http://chnm.gmu.edu/revolution/ Liberty, Equality, Fraternity: Exploring the French Revolution], a collaborative site by the Center for History and New Media (George Mason University) and the American Social History Project (City University of New York). |
||
* [http://www.historyguide.org/intellect/lecture11a.html The Origins of the French Revolution], [http://www.historyguide.org/intellect/lecture12a.html The French Revolution: The Moderate Stage, 1789–1792] and [http://www.historyguide.org/intellect/lecture13a.html The French Revolution: The Radical Stage, 1792–1794], three essays from The History Guide: Lectures on Modern European Intellectual History. |
* [http://www.historyguide.org/intellect/lecture11a.html The Origins of the French Revolution], [http://www.historyguide.org/intellect/lecture12a.html The French Revolution: The Moderate Stage, 1789–1792] and [http://www.historyguide.org/intellect/lecture13a.html The French Revolution: The Radical Stage, 1792–1794], three essays from The History Guide: Lectures on Modern European Intellectual History. |
||
| Ред 206: | Ред 205: | ||
* [https://web.archive.org/web/20140130232229/http://frda-stage.stanford.edu/en/images French Revolution Digital Archive] a collaboration of the Stanford University Libraries and the Bibliothèque nationale de France, containing 12000 digitised images |
* [https://web.archive.org/web/20140130232229/http://frda-stage.stanford.edu/en/images French Revolution Digital Archive] a collaboration of the Stanford University Libraries and the Bibliothèque nationale de France, containing 12000 digitised images |
||
* [http://les.guillotines.free.fr/ The guillotined of the French Revolution] factsheets of all the sentenced to death of the French Revolution |
* [http://les.guillotines.free.fr/ The guillotined of the French Revolution] factsheets of all the sentenced to death of the French Revolution |
||
* [http://hdl.library.upenn.edu/1017/d/ead/upenn_rbml_MsColl515 Jean-Baptiste Lingaud papers] {{Webarchive|url=https://archive. |
* [http://hdl.library.upenn.edu/1017/d/ead/upenn_rbml_MsColl515 Jean-Baptiste Lingaud papers] {{Webarchive|url=https://archive.today/20150423071426/http://hdl.library.upenn.edu/1017/d/ead/upenn_rbml_MsColl515 |date=23. 04. 2015 }}, Kislak Center for Special Collections, Rare Books and Manuscripts, University of Pennsylvania. Includes a vast number of name lists and secret surveillance records as well as arrest warrants for aristocrats and their sympathisers. Most notable in this part of the collection are letters and documents from the Revolutionary Committee and the Surveillance Committee. |
||
* [http://purl.lib.ua.edu/18375 French Revolution Pamphlets], Division of Special Collections, University of Alabama Libraries. Over 300 digitised pamphlets, from writers including Robespierre, St. Juste, Desmoulins, and Danton. |
* [http://purl.lib.ua.edu/18375 French Revolution Pamphlets], Division of Special Collections, University of Alabama Libraries. Over 300 digitised pamphlets, from writers including Robespierre, St. Juste, Desmoulins, and Danton. |
||
Верзија на датум 7. јул 2024. у 06:26
 | Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (инлајн референци). |
| Деео Атлантске револуције | |
 Пад Бастиље, 14. јул 1789. | |
| Изворно име | Révolution française |
|---|---|
| Трајање | 5. мај 1789 – 9. новембар 1799. |
| Локација |  Краљевина Француска |
| Исход |
|
Француска револуција је период далекосежних друштвених и политичких преокрета у Француској, њеним колонијама и Европи крајем 18. века. Период обично обухвата период између стварања Скупштине сталежа 5. маја 1789. и најкасније државног удара Наполеона Бонапарте 9. новембра 1799. Овај период у француској историји окончан је заменом апсолутне монархије са низом мање или више дефинисаних режима, укључујући Прву републику нешто више од три године након освајања Бастиље.[1][2][3]
Француска револуција је завештала потпуно нове политичке форме, посебно кроз Декларацију о правима човека и грађанина из 1789. године која је прокламовала једнакост грађана пред законом, основне слободе и суверенитет нације, и конституисала се око држава. „Национални мит“, његове вредности и институције револуције и данас доминирају француским политичким животом. Револуција је довела до сузбијања друштва поредака (феудализам, привилегије...), веће поделе земљишне својине, ограничавања вршења политичке моћи, ребаланса односа између Цркве и државе и редефинисања породичних структура.
Овај период обележен је великим насиљем, посебно током терора, у оквиру покушаја контрареволуције из Вандејског рата, током којег је убијено неколико стотина хиљада људи, током федералистичких побуна или у контексту борби између ривала револуционарних фракција, што је резултирало узастопним смрћу главних револуционарних личности. Ратови Француске револуције, који су захватили велики део континенталне Европе, ширили су револуционарне идеје и допринели укидању друштвених поредака у западној Европи, у „сестринским републикама” а потом и широм Европе.[4]
Француска револуција „разликује се од других револуција по својим универзалистичким захтевима по томе што је намењена да користи целом човечанству“.[5] Од њеног почетка, њени присталице су прокламовале универзални значај идеја француске револуције, а њени противници наглашавали величину њених последица.[6] Револуција је остала предмет дебате, као и контроверзна референца током два века која су је уследила, у Француској и широм света. То је створило непосредне и трајне поделе између присталица револуционарних идеја и бранилаца старог поретка, као и између антиклерикала и Католичке цркве. Већина историчара га сматра једним од главних догађаја у светској историји.[7]
| Историја Француске |
|---|
 |
| Теме |
| Временска линија |
 Портал Француска |
Означава почетак периода велике институционалне нестабилности у Француској и Европи током којег се три уставне монархије, две ефемерне републике и две империје смењују једна другу, све до коначног доласка Републике током 1870-их. Савремена историја је обележена наслеђем Француске револуције када је већина револуционарних покрета то видела као претходник. Његове велике фразе и културни симболи постали су заставе других великих преокрета у модерној историји, укључујући Руску револуцију више од једног века касније.[8]
Позадина
Основни узроци Француске револуције обично се приписују неуспеху старог поретка да управља социјалном и економском неједнакошћу. Брз раст становништва и немогућност да се адекватно финансира државни дуг довели су до економске депресије, незапослености и високих цена хране.[9] У комбинацији са регресивним пореским системом и отпором владајуће елите реформама, резултирало је кризом за коју се показало да Луј XVI није могао да управља.[10]
У исто време, расправа о овим питањима и политичка неслагања постали су део ширег европског друштва, а не ограничени на малу елиту. Ово је попримило различите облике, као што је 'енглеска култура кафеа', и проширило се на подручја која су колонизовали Европљани, посебно Британску Северну Америку. Контакти између различитих група у Единбургу, Женеви, Бостону, Амстердаму, Паризу, Лондону или Бечу били су много већи него што се често цени.[11]
Транснационалне елите које су делиле идеје и стилове нису биле нове; оно што се променило је њихов обим и број који је укључен. Под краљем Лујем XVI, двор у Версају је био центар културе, моде и политичке моћи. Побољшања у образовању и писмености током 18. века значила су већу публику за новине и часописе, са масонским ложама, кафеима и клубовима за читање који су пружали области где су људи могли да дебатују и дискутују о идејама. Појава ове „јавне сфере“ довела је до тога да је Париз заменио Версај као културни и интелектуални центар, остављајући Суд изолованим и мање у могућности да утиче на мишљење.[12]
Поред ових друштвених промена, француска популација је порасла са 18 милиона 1700. на 26 милиона 1789. године, чиме је постала најмногољуднија држава у Европи; Париз је имао преко 600.000 становника, од којих је отприлике једна трећина била или незапослена или без редовног посла.[13] Неефикасне пољопривредне методе значиле су да су се домаћи фармери борили да узгајају довољно хране да подрже ове бројке, а примитивне транспортне мреже отежавале су дистрибуцију онога што су произвели. Као последица ове неравнотеже, цене хране су порасле за 65% између 1770. и 1790. године, али су плате порасле за само 22%. Такве несташице су биле штетне за режим, пошто су многи окривљавали повећање цена због неуспеха владе да спречи профитерство. Слабе жетве током 1780-их, које су кулминирале најстрожом зимом током деценија 1788/1789, створиле су сеоско сељаштво које нема шта да прода и градски пролетаријат чија је куповна моћ урушена.[14]
Друга велика препрека економији био је државни дуг. Традиционални погледи на Француску револуцију често приписују финансијску кризу трошковима Англо-француског рата 1778–1783, али модерне економске студије показују да је ово само делимично објашњење. Године 1788. однос дуга према бруто националном дохотку у Француској био је 55,6%, у поређењу са 181,8% у Британији, и иако су француски трошкови задуживања били већи, проценат прихода намењен плаћању камата био је отприлике исти у обе земље. Један историчар закључује „ни ниво француског државног дуга 1788. године, нити његова претходна историја, не могу се сматрати објашњењем за избијање револуције 1789. године“.[15]
Проблем је лежао у процени и наплати пореза који се користи за финансирање државних расхода. Стопе су се веома разликовале од региона до региона, често су имале малу или никакву везу са износима утврђеним у званичним уредбама и прикупљане су недоследно. Била је то сложеност колико и финансијски терет који је изазивао негодовање; жалбе племства нису утицале на знатно мање плате од других сталежа. Покушаји да се систем учини транспарентнијим блокирали су регионални парламенти који су контролисали финансијску политику. Настали ћорсокак суочен са широко распрострањеним економским проблемима довео је до позивања Генералних сталежа, који су се радикализовали борбом за контролу јавних финансија.[16]
Иако није био равнодушан према кризи и вољан да размотри реформе, Луј XVI је често одустајао када је био суочен са противљењем конзервативних елемената унутар племства.[17] Као резултат тога, суд је постао мета народног гнева, посебно краљице Марије-Антоанете, коју су сматрали расипничком аустријском шпијунком и окривљеном за смену „прогресивних“ министара попут Жака Некера. За њихове противнике, просветитељске идеје о једнакости и демократији представљале су интелектуални оквир за бављење овим питањима, док је америчка револуција виђена као потврда њихове практичне примене.[17]
Скупштина
Посланици изабрани на изборима широм Француске састали су се 5. маја 1789. у Версају. 28. маја, опат Сијес је покренуо да трећи сталеж почне са верификацијом своје власти и позвао је друга два сталежа да им се придруже, али није чекао на њих. Овај процес је завршен 17. јуна, а онда су гласали за много радикалније мере, прогласивши себе Националном скупштином, скупштином народа, а не сталежа. Опет су позвали остале да им се придруже, али су им ставили до знања да намеравају да управљају државним питањима с њима или без њих.
Луј XVI је затворио зграду у којој се скупштина одржавала. Временске прилике нису допуштале доношење одлука на јавном месту, па скупштина преместила своје заседање у оближње затворено тениско игралиште где су се 20. јуна 1789. заклели да се неће разилазити док не донесу устав Француској. Већина представника свештенства им се ускоро придружила, као и 47 представника племства. До 27. јуна, ројалистичка партија је била надјачана, иако је војска у великим бројевима почела да пристиже око Париза и Версаја. Поруке подршке су стизале из Париза и других француских градова. Дана 9. јула, Скупштина је преименована у Националну уставотворну скупштину, која ће трајати до 30. септембра 1791. када је коначно била распуштена.
Национална уставотворна скупштина
Пад Бастиље
Дана 11. јула 1789, краљ Луј, под утицајем конзервативног племства из свог личног савета, као и своје супруге Марије Антоанете и брата грофа д'Артое, је сменио реформистичког министра Некера и комплетно реконструисао владу. Много Парижана је кренуло у отворену побуну. Део војске се придружио руљи; други су остали неутрални.
Дана 14. јула 1789, након неколико сати борбе, побуњеници су освојили затвор Бастиљу, убивши управника, маркиза Бернара де Лонаја и неколико његових стражара. Иако су ослободили само седам затвореника: четири лопова, двојицу лудака и једног сексуалног преступника, Бастиља је служила као јак симбол свега што је омражено под старим режимом. Вративши се испред градске скупштине, маса је оптужила градоначелника Жака де Флесела за издају; убијен је на путу ка краљевској палати где је требало да се одржи јавно суђење.
Краљ и његове војне присталице су се повукле, барем привремено. Маркиз де Лафајет је преузео команду над Народном гардом у Паризу. Жан Силван Бели, председник Народне скупштине у време Тениске заклетве, је постао градоначелник у новој административној структури знаном као комуна. Краљ је посетио Париз, где је 27. јула прихватио триколору, док су повици „Живео краљ“ промењени у „Живела нација“.
Ипак, након овог насиља, племство, мало охрабрено овим привидним и како се показало, привременим помирењем, почело је да бежи из земље, од којих су неки почели да припремају грађански рат и тражили европску коалицију против Француске.
Некер, који је враћен на власт, је уживао у свом краткотрајном тријумфу. Лукав економиста, али мање лукав политичар, Некер је преценио себе захтевањем и добијањем опште амнестије, изгубивши тако много популарности у народу у тренутку свог наводног тријумфа.
До краја јула, побуна се проширила Француском. У сеоским крајевима, многи су отишли даље од овог; неки су спалили повеље о власништву и немали број двораца, као део опште аграрне побуне која је позната као Велики страх. Као додатак, завере и агитације избеглог племства су довели до необузданих гласина и параноја (посебно у сеоским подручјима) који су изазвале велике немире и које су допринеле Великом страху.
У спомен на пад Бастиље, данас се 14. јул у Француској слави као Дан републике.
Одлуке
Буржоазија покушава завести ред, уплашена акцијом народа. То јој успева доношењем закона о укидању феудалних дажбина 4. августа 1789, чиме је стари поредак био срушен, а донесена је и Декларација о правима човека и грађанина, један од темељних докумената у историји људских права, којим су слобода, једнакост и власништво проглашени неотуђивим правом човека.
Недуго затим, црква је секуларизована, а њена су имања проглашена државним добром (продајом тих имања власт је покушала решити државну кризу). 3. септембра 1791. проглашен је први француски Устав којим је Француска постала грађанско-демократска уставна монархија са строгом поделом власти на законодавну, извршну и судску. На челу државе и даље је био краљ, али сада ограничен у владавини. Законе је доносила уставотворна скупштина преименована у Законодавну скупштину, док је краљ имао право вета и извршну власт. Француска је подељена у 83 департмана, цехови су укинути и тиме је омогућен слободан развој обрта, индустрије и трговине. Сељаци су постали закупници земље на којој су радили, а бирачко право је дато је пунолетним мушкарцима с имовином одређене вредности.
Међу присталицама револуције развило се идејно подвојење, па су тако настали Жирондинци, умерене демократе из покрајине Жиронде, и Јакобинци, екстремни радикали који су се окупљали у манастиру Светог Јакова.
У међувремену, Народна скупштина је створила буржоаску државу. Француска је постала уставна буржоаска монархија. Краљ Луј XVI стаје на страну контрареволуције и покушава страном интервенцијом срушити револуцију у Француској. Издао је проглас којим је осудио дело Народне скупштине и позвао у помоћ своје присталице. Уставотворна скупштина престала је са радом 29. септембра 1791. године. По њеној одлуци ниједан њен члан се није могао кандидовати за законодавну скупштину.
Законодавна скупштина и пад монархије
Законодавна скупштина
Према уставу из 1791, Француска је функционисала као уставна монархија. Краљ је морао да дели власт са изабраном Законодавном скупштином, али је задржао право на вето и право да бира министре.
Законодавна скупштина се први пут састала 1. октобра 1791. и изродила се у хаос након мање од годину дана. Састојала се од 165 феулитанаца (уставних монархиста) на десници, око 320 жирондинаца и јакобинаца на левици и око 250 представника који нису припадали ниједној странци.
Одмах на почетку, краљ је ставио вето на закон који је претио смрћу избеглом племству и налагао да све свештенство мора у року од 8 дана да положи заклетву оданости држави по „Акту о цивилној организацији свештенства“. Током године, неслагања попут ових ће довести до уставне кризе и довешће Револуцију на виши ниво.
Рат
Политика тог периода је неизбежно вукла Француску у рат са Аустријом и њеним савезницама. Краљ, десница и Жирондинци су желели рат са Пруском и Аустријом, а против рата су били јакобинци на челу са Робеспјером. Краљ се надао да ће рат повећати његову популарност, такође је тражио могућност и да искористи и неуспех рата. Жирондинци су се надали да ће рат проширити револуцију у Европи. Јакобинци су се противили рату, јер су радије желели да консолидују и прошире револуцију код куће. Аустријски цар Леополд II Хабзбуршки, брат Лујеве жене Марије Антоанете, је можда такође желео да избегне рат, али је умро 1. марта 1792.
Француска је објавила рат Аустрији 20. априла 1792, а Пруска се придружила Аустрији неколико недеља касније. Након неколико почетних окршаја који су прошли лоше по Французе, први значајнији догађај се десио са француско-пруском битком код Валмија (20. септембар 1792). Иако је јака киша спречила коначан исход битке, француска артиљерија је показала своју супериорност. Међутим, током овог периода, Француска је упала у немире и монархија је постала ствар прошлости.
Уставна криза
Ноћи 10. августа 1792, побуњеници, уз подршку нове револуционарне Париске комуне, напали замак Тиљерије. Краљ и краљица су заробљени, а законодавна скупштина је суспендовала монархију: било је присутно мало више од трећине представника, а скоро сви су били Јакобинци.
Оно што је остало од владе је зависило од подршке побуњеничке Комуне. Када је Комуна послала банде у затворе да убију затворенике и послала допис осталим градовима у Француској позивајући их да прате овај пример, скупштина је могла да пружи само слаб отпор. Ова ситуација је трајала до стварања Конвента, који је био задужен за писање новог устава, а који се прву пут састао 20. септембра 1792. и постао је де факто нова влада Француске. Следећег дана је укинута монархија и проглашена република. Овај датум је касније усвојен као почетак Прве године Француског револуционарног календара.
Конвент
Законодавна власт нове републике је прешла на Национални конвент, док је извршна власт пала на Комитете јавне безбедности. Жирондинци су постали најутицајнија партија у Конвенту и Комитетима.
У Брунсвикшком манифесту, аустријске и пруске војске су претиле одмаздом над становништвом Француске ако се одупре њиховом напредовању или поновном успостављању монархије. Као последица тога, краљ Луј је виђен како кује заверу са непријатељима Француске. 17. јануара 1793, краљ Луј XVI је осуђен на смрт због „завере против јавне слободне и опште безбедности“ од стране слабе већине у Конвенту. Погубљење 21. јануара 1793. је довело до још више ратова са осталим европским државама. Лујева жена, Марија Антоанета, је погубљена на гиљотини 16. октобра.
Када је рат кренуо лоше по Французе, цене су скочиле и сиромашни радници и јакобинци су се побунили; контра-револуционарне активности су почеле у неким регионима. Ово је охрабрило јакобинце да државним ударом преузму власт, мобилишући подршку јавности против жирондинаца и уз подршку снага сиромашних радника. Савез јакобинаца и радника је тако постао елемент који је био језгро нове владе. Политика је постала значајно радикалнија.
Комитет јавне безбедности је дошао под контролу Максимилијана Робеспјера и јакобинци су покренули Владавину терора (1793—1794). Најмање 1.200 људи је убијено под гиљотином или на други начин након оптужби за контра-револуционарне активности. Најмања назнака контра-револуционарних мисли или активности (или у случају Жака Хебера, револуционарни фанатизам који је надмашивао оне на власти) могла је довести под сумњу, а суђења нису вршена према савести.
Године 1794, Робеспјер је имао уклоњене ултра-радикале и умерене јакобинце; међутим, као последица тога, његова популарност је драматично опала. 27. јула 1794, народ Француске се побунио против Робеспјеровог терора у ономе што ће постати познато као „Термидорска реакција“. Она се завршила тако што су умерени чланови Конвента сменили и погубили Робеспјера и неколико других водећих чланова Комитете јавне безбедности. Нова влада се углавном састојала од жирондинаца који су преживели Терор, а након преузимања власти, они су вршили освету чак и над оним Јакобинцима који су им помогли да збаце Робеспјера, забранивши клуб јакобинаца и погубљењем многих његових бивших чланова у ономе што је познато као „Бели терор“.
Конвент је усвојио нови „Устав године треће“ 17. августа 1795; референдум га је ратификовао у септембру и ступио је на снагу 26. септембра 1795.
Директоријум
Нови устав је увео Директоријум и створио прво дводомно законодавно тело у историји Француске. Скупштина се састојала од 500 посланика (Савет пет стотина) и 250 старешина (Савет сениора). Извршна власт је прешла на пет директора, који су бирани једном годишње од стране Савета сениора из листе коју је саставио Савет пет стотина.
Нови режим се сусрео са отпором преосталих јакобинаца и ројалиста. Армија је угушила побуне и контрареволуционарне активности. На овај начин су војска и њен успешан генерал, Наполеон Бонапарта, стекли велику моћ.
Дана 9. новембра 1799, Наполеон је извршио државни удар којим је увео Конзулат; ово је ефикасно довело до његове диктатуре и на крају (1804) његовог проглашења за цара, са којим је дошао крај републиканске фазе Француске револуције.
Последице
Овакво стање у Француској одражавало се на расположење и схватање тадашњег француског друштва. Сав образовани свет Француске пред револуцију противио се свему што је спутавало човечију мисао и акцију. Оформила се идеологија једног друштва које је осетило да има довољно снаге да се бори за напредак. Иступајући против старог схватања и заосталог уређења, поборници нових идеја извршили су духовну револуцију и тако припремили масу за борбу против апсолутизма и феудализма. Поборници новог правца у филозофији - рационалисти - снажно су покренули мисао коју преко енциклопедиста и других снажних личности у области науке и уметности рађа у Европи сјајно доба француске просвећености. Од тих великих идеолога најзначајнији су: Монтескје, Волтер и Русо. Најстарији међу идеолозима био је Монтескје (1689—1755), пореклом из аристократске породице. Као истакнути писац и правник критикује поредак у Француској. У свом главном дијелу „Дух закона“ даје предлог новог уређења Француске. По њему, најбоље државно уређење је уставна монархија енглеског типа. Законодавну власт треба да има народна скупштина, а извршну власт владар. Његове идеје наишле су на одобравање организације власти за време Француске револуције. Он предлаже стриктну поделу власти према њеним функцијама на законодавну, извршну и судску. На јавно мњење утицао је и Волтер, који је због својих мишљења једно време провео у Париском затвору Бастиљи. Русо је био теоретичар модерне демократије, објавио је дело „Друштвени уговор“ , у којем износи да је држава организација која настаје уговором између власти и народа.
Француском револуцијом укинут је феудализам и успостављен капитализам у Француској. Француска револуција је битно утицала на развој капиталистичких односа у целој Европи.
Види још
Остале револуције у Француској
Референце
- ^ Linda S. Frey and Marsha L. Frey, The French Revolution (2004), Foreword.
- ^ R.R. Palmer and Joel Colton, A History of the Modern World (5th ed. 1978). p. 341
- ^ Ferenc Fehér, The French Revolution and the Birth of Modernity (1990). p. 117-30
- ^ Palmer, R.R. & Colton, Joel. A History of the Modern World, p. 361
- ^ François-Alphonse Aulard, Histoire politique de la Révolution française : origines et développement de la démocratie et de la république : 1789-1804, Paris, A. Colin, 1901.
- ^ Burke, E. (1790). Réflexions sur la Révolution de France, London.
- ^ (en) Linda S. Frey and Marsha L. Frey, The French Revolution (2004), Foreword ; (en) R.R. Palmer and Joel Colton, A History of the Modern World (5th ed. 1978), p. 341 ; (en) Ferenc Fehér, The French Revolution and the Birth of Modernity. 1990.
- ^ (en) Dmitry Shlapentokh, The French Revolution and the Russian Anti-Democratic Tradition, Edison, NJ: Transaction Publishers, 1997, p. 220–28
- ^ Sargent 1995, стр. 474–518.
- ^ Baker 1978, стр. 279–303.
- ^ Jourdan, Annie (2007). „The "Alien Origins" of the French Revolution: American, Scottish, Genevan, and Dutch Influences”. Proceedings of the Western Society for French History. 35: 184. ISSN 2573-5012. hdl:2027/spo.0642292.0035.012.
- ^ Blanning 1998, стр. 26
- ^ Garrioch, David (1994). „The People of Paris and their Police in the Eighteenth Century: Reflections on the Introduction of a 'Modern' Police Force”. European History Quarterly. 24 (4): 511—535. S2CID 144460864. doi:10.1177/026569149402400402.
- ^ The Journal of Interdisciplinary History Autumn 1983: Vol 14 Iss 2 (на језику: енглески). Internet Archive. MIT Press Journals. јесен 1983.
- ^ The Journal of Economic History 1989-03: Vol 49 Iss 1 (на језику: енглески). Internet Archive. Cambridge University Press. 1989.
- ^ The Journal of Economic History 1989-03: Vol 49 Iss 1 (на језику: енглески). Internet Archive. Cambridge University Press. 1989.
- ^ а б Doyle 1989, стр. 48
Литература
- Blanning, T. C. W. (1998). The French Revolution : class war or culture clash?. Internet Archive. New York, N.Y. : St. Martin's Press. ISBN 978-0-312-17521-4.
- Censer, Jack; Lynn Hunt (2001). Liberty, Equality, Fraternity: Exploring the French Revolution. Pennsylvania: Pennsylvania State University Press.
- Cole, Alistair; Campbell, Peter (1989). French electoral systems and elections since 1789. Gower. ISBN 9780566056963.
- Palmer, R.R.; Joel Colton (1995). A History of the Modern World. New York: McGraw Hill, Inc. ISBN 9780070408265.
- Doyle, William (1990). The Oxford history of the French Revolution (3rd изд.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-285221-2.
- Doyle, William (1989). Oxford history of the French Revolution. EBSCO Publishing. [Place of publication not identified]: Oxford University Press / Books. стр. 48. ISBN 9780191608292. OCLC 1066386865.
- Doyle, William (2001). The French Revolution: A very short introduction. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-285396-7.
- Doyle, William (2002). The Oxford history of the French Revolution (2nd изд.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-925298-5.
- Feher, Ferenc (1990). The French Revolution and the Birth of Modernity. Los Angeles: University of California Press.
- Frey, Linda; Frey, Marsha (2004). The French Revolution. Westport, Connecticut: Greenwood Press. ISBN 978-0-313-32193-1.
- Furet, F. (1981). Interpreting the French Revolution. Cambridge University Press.
- Furet, François (1995). Revolutionary France, 1770–1880. Blackwell Publishing. ISBN 978-0-631-19808-6.
- Hampson, Norman (1988). A Social History of the French Revolution. Routledge: University of Toronto Press. ISBN 978-0-7100-6525-4.
- Hanson, Paul (2009). Contesting the French Revolution. Blackwell Publishing. ISBN 978-1-4051-6083-4.
- Hibbert, Christopher (1980). The Days of the French Revolution. New York: Quill, William Morrow. ISBN 978-0-688-03704-8.
- Hunt, Lynn (1984). Politics, Culture, and Class in the French Revolution. Berkeley: University of California Press.
- Kennedy, Emmet (1989). A Cultural History of the French Revolution. New Haven: Yale University Press. ISBN 9780300044263.
- Lefebvre, Georges (1971). The French Revolution: From Its Origins to 1793. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-08598-4.
- Lefebvre, Georges (1964). The Thermidorians & the Directory. New York: Random House. ISBN 9780134445397.
- Lefebvre, Georges (1963). The French Revolution: from 1793 to 1799. vol. II. New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-02519-5.
- McManners, John (1969). The French Revolution and the Church. New York: Harper and Row.
- Montague, Francis Charles (1911). "French Revolution", The Encyclopaedia Britannica.; this Wikipedia article was originally copied from Montague (which is out of copyright), and portions still remain
- Neely, Sylvia (2008). A Concise History of the French Revolution. Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-7425-3411-7.
- Rude, George (1991). The French Revolution: Its Causes, Its History and Its Legacy After 200 Years. Grove Press. ISBN 978-0-8021-3272-7.
- Schama, Simon (2004) [1989]. Citizens. Penguin. ISBN 978-0-14-101727-3.
- Soboul, Albert (1975). The French Revolution 1787–1799. New York: Vintage. ISBN 978-0-394-71220-8.
- Soboul, Albert (1977). A short history of the French Revolution: 1789–1799. Geoffrey Symcox. University of California Press, Ltd. ISBN 978-0-520-03419-8.
- Thompson, J. M. (1959). The French Revolution. Oxford: Basil Blackwell.
- Woronoff, Denis (1984). The Thermidorean regime and the directory: 1794–1799. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-28917-7.
- Andress, David, ур. (2015). The Oxford Handbook of the French Revolution. Oxford University Press. ISBN 978-0199639748.
- Aulard, François-Alphonse (1910). The French Revolution, a Political History, 1789-1804. 1789–1792.
- Azurmendi, Joxe The democrats and the violent. Mirande's critique of the French Revolution. Philosophical viewpoint. (Original: Demokratak eta biolentoak, Donostia: Elkar. 1997. ISBN 978-84-7917-744-7.).
- Ballard, Richard (14. 10. 2011). A New Dictionary of the French Revolution. Bloomsbury Academic. ISBN 978-1848854659.
- Bosher, J. F. The French Revolution (1989) 365pp
- Davies, Peter (2009). The French Revolution: A Beginner's Guide.., 192pp
- Frey, Linda and Frey, Marsha (2004). The French Revolution. Westport: Greenwood Press. ISBN 978-0-313-32193-1.
- Furet, François (1996). The French Revolution, 1770–1814. Wiley. ISBN 0631202994.
- Furet, François; Ozouf, Mona, ур. (1989). A Critical Dictionary of the French Revolution. Harvard University Press. ISBN 0674177282.
- Gershoy, Leo (1945). The French Revolution and Napoleon. 585pp
- Gershoy, Leo (1957). The Era of the French Revolution, 1789–1799., brief summary with some primary sources
- Gottschalk, Louis R (1929). The Era of the French Revolution., cover 1780s to 1815
- Hanson, Paul R (2013). The A to Z of the French Revolution.
- Hanson, Paul R (2004). Historical Dictionary of the French Revolution.
- Jones, Colin (1989). The Longman Companion to the French Revolution.
- Jones, Colin (29. 5. 2003). The Great Nation: France from Louis XV to Napoleon: The New Penguin History of France. Penguin Adult. ISBN 0140130934.
- Lefebvre, Georges (1962). The French Revolution: From its Origins to 1793.
- Lefebvre, Georges (1964). French Revolution from 1793–1799.
- McPhee, Peter, ур. (2012). A Companion to the French Revolution. Wiley. ISBN 9781118316412.
- Paxton, John (1987). Companion to the French Revolution., 234pp; hundreds of short entries.
- Popkin, Jeremy D. A Short History of the French Revolution (5th ed. 2009) 176pp
- Scott, Samuel F. and Barry Rothaus, eds. Historical Dictionary of the French Revolution, 1789–1799 (2 vol 1984), short essays by scholars vol 1 online Архивирано на сајту Wayback Machine (5. мај 2020); vol 2 online
- Soboul, Albert (1975). The French Revolution, 1787–1799: From the storming of the Bastille to Napoleon.
- Sutherland, Donald M. G. (10. 1. 2003). The French Revolution and Empire: The Quest for a Civic Order (2nd изд.). Wiley. ISBN 0631233636.
- Thompson, J. M. The French Revolution (1943), British viewpoint
Спољашње везе
- The Musée de Veygoux - Музеј посвећен Француској револуцији
- Primary source documents Архивирано на сајту Wayback Machine (10. април 2008) from The Internet Modern History Sourcebook.
- Liberty, Equality, Fraternity: Exploring the French Revolution, a collaborative site by the Center for History and New Media (George Mason University) and the American Social History Project (City University of New York).
- The Origins of the French Revolution, The French Revolution: The Moderate Stage, 1789–1792 and The French Revolution: The Radical Stage, 1792–1794, three essays from The History Guide: Lectures on Modern European Intellectual History.
- Vancea, S. The Cahiers de Doleances of 1789 Архивирано на сајту Wayback Machine (21. фебруар 2015), Clio History Journal, 2008.
- French Revolution Digital Archive a collaboration of the Stanford University Libraries and the Bibliothèque nationale de France, containing 12000 digitised images
- The guillotined of the French Revolution factsheets of all the sentenced to death of the French Revolution
- Jean-Baptiste Lingaud papers Архивирано 2015-04-23 на сајту Archive.today, Kislak Center for Special Collections, Rare Books and Manuscripts, University of Pennsylvania. Includes a vast number of name lists and secret surveillance records as well as arrest warrants for aristocrats and their sympathisers. Most notable in this part of the collection are letters and documents from the Revolutionary Committee and the Surveillance Committee.
- French Revolution Pamphlets, Division of Special Collections, University of Alabama Libraries. Over 300 digitised pamphlets, from writers including Robespierre, St. Juste, Desmoulins, and Danton.
