9. вијек
| Миленијум: | 1. миленијум |
|---|---|
| Вјекови: | 8. вијек • 9. вијек • 10. вијек |
| Деценије: | 800-е 810-е 820-е 830-е 840-е 850-е 860-е 870-е 880-е 890-е |
| Категорије: | Рођења – Смрти Настанци – Престанци |
9. вијек је период које је трајао од 801. до 900. године. У Европи се традиционално сматра дијелом раног средњег вијека.
| 801 | 802 | 803 | 804 | 805 | 806 | 807 | 808 | 809 | 810 |
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| 811 | 812 | 813 | 814 | 815 | 816 | 817 | 818 | 819 | 820 |
| 821 | 822 | 823 | 824 | 825 | 826 | 827 | 828 | 829 | 830 |
| 831 | 832 | 833 | 834 | 835 | 836 | 837 | 838 | 839 | 840 |
| 841 | 842 | 843 | 844 | 845 | 846 | 847 | 848 | 849 | 850 |
| 851 | 852 | 853 | 854 | 855 | 856 | 857 | 858 | 859 | 860 |
| 861 | 862 | 863 | 864 | 865 | 866 | 867 | 868 | 869 | 870 |
| 871 | 872 | 873 | 874 | 875 | 876 | 877 | 878 | 879 | 880 |
| 881 | 882 | 883 | 884 | 885 | 886 | 887 | 888 | 889 | 890 |
| 891 | 892 | 893 | 894 | 895 | 896 | 897 | 898 | 899 | 900 |
Преглед
[уреди | уреди извор]За 9. вијек на источној хемисфери је карактеристична политичка партикуларизација, односно огромне потешкоће и неуспјеси тадашњих царстава и велесила да очувају своје политичко јединство, а што су обично користили нове политичке силе и ентитети на дотадашњој периферији.
У формалном смислу се најотпорнијим на такве процесе показала Кина, гдје је династија Танг, успркос великог устанка Хуанг Цхаоа, успјела очувати своју власт и јединство земље. Међутим, ауторитет централне власти је био значајно ослабљен, дијелом и због све већег ослањања на регионалне јиедусхије. Ти су се трендови почели одражавати и на сусједне државе, као Јапан који је пред крај вијека почео прекидати редовне дипломатске и трговачке контакте с Кином.
На западу је почетком вијека Абасидски Калифат поновно покренуо територијалну експанзију, при чему се као прва мета нашло сусједно Бизантско Царство; почетни успјеси Абасида су, међутим, били више посљедица унутрашње бизантске слабости изазване новим избијањем иконокластичких сукоба него абасидске снаге; Абасиди те успјехе, постигнуте углавном на медитеранским отоцима, нису могли дугорочно искористити, нити су могли повратити власт над одметнутим ал-Андалусом под влашћу бивше династије Омејада; с временом је власт калифа значајно ослабила, како у Сјеверној Африци гдје су створене нове одметничке државе, тако и у Ирану и Централној Азији гдје су локални гувернери почели стварати де фацто независне династије. Политичке подјеле су, међутим, умјесто негативних имале позитивне ефекте на развој културе и науке у исламском свијету јер су се супарнички владари и у својој просвијећености настојали натјецати са абасидским Багдадом.
У међувремену се Бизант осим абасидске пријетње и иконоклазма се морао носити и са све већим јачањем нове бугарске државе која је постала великом силом на Балкану; опасност од Бугара није превише отклонило ни њихово прихваћање кршћанства. На самом почетку вијеку Бизанту је озбиљан проблем представљао и франачки краљ Карло Велики који је, преузевши формалну титулу римског цара, оспорио један од основа за бизантску доминацију над Западном Европом, односно кршћанским свијетом. Карлова настојања да своју државу као створи алтернативу бизантском Риму су, међутим, нарушила неспособност његових насљедника Каролинга да очувају њено политичко јединство; династијски спорови су се рјешавали подјелама територија, од којих је Вердунски споразум 843. створио темељ за будуће националне државе Француску, Њемачку и Италију. До краја вијека ће трајно слабљење централне власти, а с њим повезан ендемски грађански рат и насиље, довести до стварања новог друштвеног поретка касније познатог као феудализам. Осим унутрашњих сукоба Европу су све више почели угрожавати и нападачи са истока и сјевера; источне границе Њемачке су почели све више угрожавати Славени чији је вођа Мојмир створио први значајнији ентитет зван Великоморавска кнежевина, а пред сам крај вијека и Мађари са својим продором у Централну Европу. Ипак, од свих нападача су највећи дугорочни ефект имали Нордијци, односно Викинзи, који су успјели продријети, па чак и створити значајне политичке енитете у многим дијеловима Европе као што је Енглеска или Нормандија, односно Кијевска Русија.
Главни догађаји и развоји
[уреди | уреди извор]- 803 - Бизантско Царство признаје независност Венеције.
- 812 - Аацхенски мир којим Франачка и Бизантско Царство дијеле интересне сфере на Балкану, при чему данашња Хрватска завршава у франачкој зони, а далматински градови остају под бизантском влашћу.
- 12. 7. 813. - Побуна доводи Лава V на бизантско пријестоље, чиме почиње други иконоборачки период у Бизанту.
- 827 - Муслимански Аглабиди из Ифрикије (данашњи Тунис) започињу вишедеценијски поход на бизантску Сицилију.
- 833 - Мојмир оснива Великоморавску кнежевину.
- 843 - Споразум из Вердуна темељем кога је тадашње Франачко Царство подијељено на ентитете од којих ће настати будуће националне државе Француска, Њемачка и Италија.
- 843 - Бизантска царица Теодора окончава други период иконоборства.
- 864. - Бугари под царем Борисом I прихваћају кршћанство.
- 867 - Доласком Василија I на бизантско пријестоље започиње Македонска династија.
- 874 - Ингóлфр Арнарсон постаје први трајни становник Исланда.
- 878 - Споразум у Wедмореу којим је Енглеска подијељена између домаћих Англосаксонаца и данских (хисторијских) освајача.
- 884 - 887 - Карло Дебели влада свим трима краљевствима некадашњег Франачког Царства, а након чије смрти подјела постаје перманентна.
- 890-е - Мађари долазе у Панонску низину.
Важније особе
[уреди | уреди извор]Изуми и открића
[уреди | уреди извор]- Вулгарни латински језик се грана у романске језике.
- Откриће барута у Кини.