Масакр у Вранићу

Посмртни остаци Милке Илић приликом ексхумације из заједничке гробнице седам чланова њене породице са њиве ради сахране на гробљу, 7. децембра 2009.

Покољ у Вранићу је био злогласни четнички покољ становника београдског насеља Вранић, на светог Николу 1943. године.

Током ноћи 20/21. децембра 1943. Први батаљон Посавске бригаде Авалског корпуса ЈВуО извршио је масакр цивила у којем је убијено 67 мештана (углавном жена и деце) села Вранић 30 километара од Београда. Подељени у три групе, четници су извршили покоље у 14 кућа у селу чији су поједини чланови били сумњичени за одржавање везе са партизанима. У свим кућама побијени су сви укућани, осим петоро који су случајно преживели.

Овај масакр био је најмасовнији у низу децембарских покоља на територији Авалског корпуса ЈВуО. Покољ у Вранићу је био у ноћи 20. на 21. децембар, а покољ у Болечу се десио наредног дана, 21. децембра 1943. године. На послертном суђењу у Београду, командна одговорност за злочине је стављена на терет Драгољубу Михаиловићу.

Позадина

Након гушења устанка у Србији 1941, у посавском крају завладали су окупатор и квислинзи. Тек средином 1943. партизанске јединице почеле су поново да јачају. Авалски корпус ЈВуО је током августа 1943. на Умци, у Пољанама, Конатицама и Степојевцу ликвидирао 16 особа осумњичених за сарадњу са партизанима. Упркос томе, присуство партизанског покрета отпора се и даље осећало у области, што је довело до оштрих прекора четницима од стране генерала Михаиловића.

Планирање "акције"

Незадовољан стањем на територији Авалског корпуса, Дража Михаиловић је октобра 1943. наредио чишћење околине Београда од комуниста и њихови симпатизера:

Дража Михаиловић са својим људима

Наш авалски корпус са срезовима Гроцка, Врачар, Умка спава дубоким сном. На свим областима у непосредној близини Београда, накотили су се комунисти и њихови симпатизери. Наређује се командантима, и то: мајору Михаилу Јовановићу, капетану Лазовићу, капетану Николи Калабићу, даље Комарчевићу и рудничком корпусу да најенергичније са југа на север… чистећи успут и све срезове, нарочито срез космајски, нарочито је важно што пре очистити срезове Гроцка и Умка. У исто време честитам чин капетана Живојину Лазовићу и Николи Калабићу... Унапређења биће још с обзиром на заслуге...

– Депеша генерала Михаиловића командантима од 5 октобра 1943.

У међувремену, делови Авалског корпуса су 31. октобра поражени у околини Баћевца од Космајског партизанског одреда. Генерал Михаиловић је 17. новембра реаговао наређењем о "чишћењу" Космаја по сваку цену:

„Космај мора да се очисти по сваку цену. Радите према ситуацији да се Космај, па све до Београда, што пре очисти."

– Депеша генерала Михаиловића командантима од 17 новембра 1943.

Зоне одговорности четничких команданата у окупираној Србији, према споразуму са Немцима 1943. Јеврем Симић и Никола Калабић (розе), Војислав Лукачевић (плаво), Љуба Јовановић Патак (зелено) и Михаило Чачић (сиво).

Михаиловић је за координатора акција "чишћења" поставио пуковника Јеврема Симића. 17. новембра 1943. Дража Михаиловић јавља Александру Саши Михаиловићу, команданту Београда, да је Јеврем Симић поуздан човек, да не наседа на оптужбе како он сарађује са Немцима:

У погледу чишћења целе области од Рудника на север већ постоји моје наређење и којим рукује пук. Симић кога сте Ви тешко оптужили јер се он бори и против Немаца и против комуниста. Са овом сте оптужбом тешко насели.

– Дражина депеша команданту Београда од 17. новембра 1943.

20. новембра 1943. године генерал Михаиловић јавља својим потчињенима у области операција:

Пуковник Јеврем Симић објединиће акцију против комуниста у области јужно од Београда.

– Депеша генерала Михаиловића командантима од 20. новембра 1943.

24. новембра 1943. године Дража наређује Милошу Радојловићу, команданту Млавско-смедеревске групе корпуса, да батали разговоре са Енглезима о саботажама и помогне акцију чишћења комуниста јужно од Београда:

У погледу уништавања комуниста на реону авалског корпуса издато је наређење пук. Симићу и пук. Симић за овај рад има да употреби корпус Жике Лазовића, Калабићев корпус, авалски, космајски и друге снаге. Ви уместо што водите неке разговоре са Енглезима који сада иду ка вама, учините све да ова акција буде потпомогнута...

– Депеша генерала Михаиловића Милошу Радојловићу, команданту Млавско-смедеревске групе корпуса од 24. новембра 1943.

Сјутрадан, у депеши послатој капетану Николи Калабићу (псеудоним »Шварц«), Михаиловић ургира да се настави са гоњењем и уништењем »комуниста«, тј. партизана:

Примљен Ваш извештај о борби вођеној 24/25 новембра. Достављајте стално извештаје писмено и радио путем. Комунисте гоните у стопу. Наређено ваљевском корпусу да и он крене своје снаге. Наредили смо свима суседима да припреме нападе на њих. Ова група комуниста мора бити уништена.

Симић и Калабић су 27. новембра 1943. у селу Бујачићу код Ваљева, потписали уговор са Немцима о сарадњи, ради извођења акције:

У области која обухвата грочански, умљански, врачарски, подунавски, космајски, младеновачки, опленачки, аранђеловачки, лепенички, крагујевачки, гружански, качерски и колубарски срез, капетан и пуковник Симић се обавезују да ће се сви њихови одреди уздржати од сваког дела саботаже против немачке војске, њених савезника и месних одреда који се боре на њеној страни. Решеност на заједнички отпор противу комунистичког непријатеља. Горе наведена покрајина се даје Калабићу и Симићу да воде независну борбу противу комуниста. У случају већих операција, четнички ће одреди са пристанком Калабића и Симића бити присаједињени немачкој команди и добијаће упутства за вођење операција од немачке команде...

– Споразуму Јеврема Симића и Николе Калабића са Немцима од 27. новембра 1943.

Наредних седмица вршене су интензивне припреме, да би средином децембра 1943. кренули у бруталну акцију обрачунавања са породицама припадника покрета отпора. Након склапања уговора са окупатором, на теритурију Авалског корпуса дошле су и јединице Корпуса горске гарде и Смедеревског корпуса ЈВуО, али су снаге Авалског корпуса одиграле главну улогу у терору, пошто су имали прикупљене податке о породицама и симпатизерима партизана.

19. децембра, дан уочи покоља, мајор Светислав Трифковић је генералу Михаиловићу послао депешу број 127. која гласи:

Депешу број 961 примио сам. Чишћење комунистичких јатака врши се у великој мери. Трифковић.

– Депеша мајора Трифковић генералу Михаиловићу од 19. децембра 1943.

20. децембра 1943. године Јеврем Симић извештава генерала Михаиловића да Живојин Лазовић и Никола Калабић "чисте терен од црвених":

Доб и Рас чисте од црвених свој терен и још Космај и Рудник.

– Депеша Јеврема Симића генералу Михаиловићу од 20. децембра 1943.

Извођење покоља

»Ја сам запитао: куда ме водите? Одговорили су ми: „Ти си осуђен у име Краља Петра а по наређењу Драже Михаиловића." Ја сам онда казао: Немојте ме клати као животињу и ако већ хоћете да ме убијете ви ме стрељајте. Онда сам легао на патос, они су опалили на мене пушке, метак ме је ударио у лево око а изишао на десни образ. Кад сам се мало освестио дотерали су ми брата, њега су стојећи стрељали. Кад је пао мртав, пао је на мене. Ја сам се правио да сам мртав, а они су довели једно курјачко псето које је почело да лоче његову крв. Ја сам се плашио да ако дође до мене да ми не нагрди лице. Тада су они довели нашу матер да види нас два мртва и кад је дошла била је премрла жива од страха гледајући нас двојицу мртве, па су је затим оборили и клали је на мојим леђима тако да сам био обливен свом њеном крвљу. Довели су затим мога синовца и заклали затим и њега. Затим су довели моју снају, жену мога брата који је погинуо у партизанима и њу су заклали. У четвртој соби заклали су дете од 4 године и отсекли му главу и изболи га ножем на 18 места. Када су све поклали онда су почели да купе све наше ствари из куће.«

сведок Душан Ђорић из Вранића на суђењу.

»Кад сам ушао с врата нашао сам сина Милојка и Мирка убијеног а с десне стране кћер убијену и сина, у трећем одељењу убијену Милојку и Даринку. Кад сам погледао у колевку – видео сам дете од Милојке, мало 4-месечно дете, исто убијено.«

сведок Илија Илић из Вранића на суђењу.

»Тога дана отишли смо код оца и нашли смо их све заклане. Свекрва Марица лежала је мртва и главе су им биле потпуно исечене камама. Сваки је убод био камом по левој слепоочници и по слабинама. Целе су ноћи превртали по кући и однели све ствари које су им се свиделе и скидали сланину с тавана. Прво су силовали моје две заове па затим камом изболи што је доцније признао један од тих четника звани „усташа" који је после ослобођења линчован од народа.«

сведокиња Анђелија Матић из Вранића на суђењу.

За Вранић је била задужен Први батаљон Посавске бригаде Авалског корпуса ЈВуО под командом Спасоја Дрењанина - Зеке. На састанцима, којима су присуствовали и командант корпуса мајор Трифковић, и командант бригаде Коста Маринковић, уз помоћ доушника из Вранића састављен је списак породица чији су чланови осумњичени за сарадњу са партизанима. Направљен је план да се препад на све њих изврши у току једне ноћи, како неки не би могли да се склоне и побегну.

За ту акцију батаљон, који је бројао око 60 људи, је мобилисао један број сељака за стражарске дужности. Група се окупила у суседном селу Јасенак 20. децембра 1943, и, са падом мрака, по кишној и мрачној ноћи и дубоком блату, кренула према Вранићу. Прва на удару била је кућа Марка Митровића, чији је брат био у партизанима од 1941. У његовој кући поклани су сви укућани - укупно њих пет. Затим су сви продужили до дворишта тадашње вранићке школе, где су се поделили у три групе. Тада је убијен мобилисани четник Бошко Јоксић, који је схватио да се спрема покољ, и покушао да избегне учешће.

Прва група под командом поднаредника Душана Марковића имала је задатак да поубија пет породица у засеоку Рашић крај. Прва на реду била је кућа Стевана Пантића, носиоца албанске споменице. У његовој кући масакрирано је свих 10 укућана, укључујући и једногодишњег Љубомира. Шеснаестогодишња Видосава - Вида, кћи Милијана Пантића, случајно се затекла у кући на конаку, јер је волела да се дружи са синовима стрица Јована који је био у заробљеништву. То ју је стајало живота, док је осталих шест чланова породице Пантић остало живо јер су ноћили у другој кући, неколико десетина метара удаљеној, за коју четници нису знали да служи за становање.

Затим је ова група посетила кућу Марка Радосављевића, где је масакрирано свих пет укућана. У кући Душана Ђорића било је 8 чланова породице. Душану су наредили да легне, и пуцали му у главу, а затим су повезали остале укућане и све их заклали. Међутим, Душан Ђорић је преживео, изгубивши око. Кад су четници отишли, покушао је да потражи помоћ у кући свог шурака Марка Митровића. Међутим, и тамо је нашао поклане све чланове породице.

Душан Ђорић је преживео рат и сведочио на суђењу починиоцима, а био је и сведок на суђењу генералу Михаиловићу.

Након покоља његове породице, ова група четника побила је све укућане у кући Ивана Ђорића - њих двоје, и у кући Петра Матића - шесторо, чиме је извршила свој задатак. Након тога са опљачканим стварима вратили су се у Јасенак.

Друга група четника, под командом Војислава Стојановића званог Воја Копилан имала је задатак у засеоку Пиперија. У кући Радивоја Поповића поштедели су укућане, убивши само Радивоја. У кућама Селимира Степановића и Мирка Савића масакрирали су све затечене укућане - у првој троје, у другој четворо. Након тога вође групе Стојановић и Гачић придружили су се трећој групи, док су се остали чланови вратили у Јасенак.

Трећа група имала је задатак да изврши злочин у засеоку Црквени крај. Тамо су масакрирали Миливоја Ђоинчевића и укућане - укупно њих троје, затим укућане удовице Зорке Ђоинчевић - такође њих троје, док је Зорка преживела са тешким убодним ранама по телу и врату. Затим је убијен Живота Ђоинчевић који је био сам у кући, па петочлана породица Велисава Поповића, затим мајка и супруга Тодоровић (Спасоја) Миодрага који се тада налазио у логору на Бањици. Тодоровић (Марка) Миодраг угијен је заједно са женом и мајком, која је преседно успела да сакрије уснулу унуку Веру испод јастука и тако је спаси.

Следећи је страдао Мирко Тодоровић, док се његов син Бранко спасио побегавши у мрак. У кући Миливоја Илића масакрирано је седам чланова породице. Убијена је и четворомесечна Катарина. Једино је преживела осмогодишња Даринка, иако са тешким ранама на грудном кошу.

Након обављеног покоља и трећа група четника натоварила је опљачкане ствари на кола и вратила се на зборно место у Јасенак.

Три особе, Зорка Ђоинчевић, Душан Ђорић и осмогодишња Даринка Илић, иако тешко рањени, преживели су покољ.

Жртве покоља

• Породица Стевана Пантића:
  • 1) Пантић Јована Јоксим, стар 87. година, 2) Пантић Јоксима Стеван, 60. године, 3) Пантић Стевана Милева, 58. године, 4) Пантић Стевана Драгомир, 22. године, 5) Пантић Драгомира Милојка, 20. године, 6) Пантић Драгомира Љубомир, 1. године, 7) Пантић Милијана Видосава, 16. године, 8) Пантић Јована Милена, 30. године, 9) Пантић Јована Бранислав, 10. године, 10) Пантић Јована Светомир, 7. године,

Вида Пантић, једна од десет жртава породице Пантић.

• Породица Милорада Ђорића:
  • 11/1) Ђорић Драгомира Јелена, 65. г, 12/2) Ђорић Драгомира Милорад, 36. године, 13/3) Ђорић Милорада Стамена, 36. године, 14/4) Ђорић Милорада Драгољуб, 15. године, 15/5) Ђорић Душана Живка, 30. године, 16/6) Ђорић Душана Томислав, 10. године, 17/7) Ђорић Милисава Ивка, 30. године,
• Породица Миливоја Илића:
  • 18/1) Илић Јовице Миливоје, 55. године, 19/2) Илић Миливоја Даринка, 55. године, 20/3) Илић Миливоја Михаило, 33. године, 21/4) Илић Михаила Милка, 30. године, 22/5) Илић Михаила Катарина, стара пет месеци, 23/6) Илић Миливоја Светозар, 20. г, 24/7) Илић Миливоја Надежда, 18. године,
• Породица Марка Радосављевића:
  • 25/1) Радосављевић Милована Марко, 48. године, 26/2) Радосављевић Марка Драга, 48. године, 27/3) Радосављевић Марка Јован, 16., 28/4) Радосављевић Марка Јованка, 16. године, 29/5) Радосављевић Марка Милан, 14. године,
• Породица Петра Матића:
  • 30/1) Матић Радоја Петар, 56. године, 31/2) Матић Петра Марица, 56. године, 32/3), Матић Петра Живко, 29. године, 33/4) Матић Петра Катарина, 20. године, 34/5) Матић Петра Анђелија, 18. године,
• Породица Марка Митровића
  • 35/1) Митровић Владимира Марко, - 35. године, 36/2) Митровић Марка Даринка, 35. године, 37/3) Митзровић Марка Дикосава, 16. године, 38/4) Митровић Марка Милан, 11. године, 39/5) Митровић Марка Славољуб, 9. године,
• Породица Благоја Поповића:
  • 40/1) Поповић Стевана Благоје, - 55. године, 41/2) Поповић Благоја Даринка, 55. г, 42/3) Поповић Велисава Даринка, 33. године, 43/4) Поповић Велисава Бранислав, 14. године, 44/5) Поповић Велисава Јулијана, 12. године,
• Породица Мирка Савића:
  • 45/1) Савић Марка Анђелија, - 58. године, 46/2) Савић Марка Мирко, - 32. године, 47/3) Савић Мирка Радмила, - 22. године, 48/4) Савић Марка Ката, - 35. године,
• Породица Миливоја Ђоинчевића:
  • 49/1) Ђоинчевић Благоја Миливоје, 63. године, 50/2) Ђоинчевић Миливоја Томанија, - 63. године, 51/3) Ђоинчевић Животе Смиљка, - 80. године,
• Породица Зорке Ђоинчевић
  • 52/1) Ђоинчеви Ненада Живко, - 23. године, 53/2) Ђоинчевић Ненада Милорад, - 20. године, 54/3) Ђоинчевић Ненада Станија, -17. године,
• Породица Селимира Степановића
  • 55/1) Степановић Љубомира Анка, - 56. године, 56/2) Степановић Љубомира Селимир, 36. године, 57/3) Степановић Селимира Милена, 30.,
• Породица Миодрага M. Тодоровића:
  • 58/1) Тодоровић Марка Јелена, 75. године, 59/2) Тодоровић Марка Миодраг, 39. године, 60/3) Тодоровић Миодрага Миљана, 37. г.
• Породица Миодрага С. Тодоровића
  • 61/1) Тодоровић Спасоја Јелена, 67. године, 62/2) Тодоровић Миодрага Стана, 45. године,
• Породица Ивана Ђорића:
  • 63/1) Ђорић Чедомира Иван, 23. године, 64/1) Ђорић Мирка Олга, 28. године,
• Појединачна убиоства:
  • 65) Ђоинчевић Милана Живота, 44. године, 66) Поповић Светозара Радивоје, 43. године, 67) Тодоровић Јовице Мирко, 43. године, 68) Јоксић Тихомира Бошко.

Децембарска кампања терора

Масакр у Вранићу би је најмасовнији, али није једини случај терора у подавалском крају. У том периоду, децембра 1943. и јануара 1944. Авалски корпус ЈВуО уз помоћ суседних корпуса проводио је кампању терора и застрашивања.

3. батаљон Посавске бригаде Авалског корпуса ЈВуО, чији је командант био Милорад Тодоровић "Ситничар" 18. децембра 1943. ухапсио је већу групу мештана Великог Борка, Лесковца и Шиљаковца. Они су у затворени у селу Велики Борак, где су малтретирани. Истог дана десеторо је стрељано, док је више десетина осуђено на јавно батинање.

21. децембра Јеврем Симић јавља Дражи да припрема убијање познатих комуниста у Београду:

Мој повереник из Београда јавља: Немци јавно говоре да ће ускоро напустити Балкан. Сви страхују од комуниста. Њих је пун Београд. Хитно Саши нареди да ми дође на Расов терен, да организујем рад »Црним тројкама« и да почнем убијање познатих комуниста у Београду.

25. децембра 1943. године, Баћевац су опколили четници Посавске бригаде Авалског корпуса и мушкарце отерали у сеоску школу. Око 50 људи задржано је и малтретирано до 28. децембра. Следеће ноћи петоро је заклано, даљих петоро стрељано, а велики број је претучен.

26. и 27. децембра 1943. године, делови Великоорашке бригаде Смедеревског корпуса су под непосредном командом капетана Божидара Лазаревића починили још један злогласни покољ у Болечу. Михаиловићеви четници су заклали 10 особа, партизанских сарадника и чланова породица, што је забележено и од органа Недићеве владе.

27. децембра 1943. Живојин Лазовић је извештавао Дражу Михаиловића о ликвидацијама цивила у Болечу:

Стање у корпусу редовно. Са 400 људи налазим се у селу Болечу, срез Гроцка. Село сам блокирао 27 - XII у 4 сата изјутра, претрес отпочео у 8 часова, ухваћено 11 активних комуниста и 15 симпатизера. Одржао сам говор пред 1000 људи. Из села уопште нико не верује да нас уопште има. Село је потпуно комунизирано... Сви похватани комунисти ликвидирани и то: 30, 10 из Болеча и 20 из осталих села.

– Депеша Живана Лазовића, команданта Смедеревског корпуса, Дражи Михаиловићу од 27. децембра 1943.

Четрдесетогодишња Даница Маринковић, иако пресеченог гркљана, преживела је клање и сведочила на суђењу Михаиловићу.

28. децембра Живан Лазовић јавља Дражи из Врчина да локални четници бораве под заштитом Немаца и носе полицијска одела:

Налазим се у селу Врчину. Командант врачарске бригаде, коме је додељено ово село, видео сам, са собом води 20 војника, већином полициско одело са полициским плочицама на грудима. Стално борави у једном крају, већином близу железничке станице на којој има 50 Немаца, те је на овај начин обезбеђен да га комунисти не нападају... народ видећи њих у полицијском оделу са плочицама није убеђен да је ово наша организација.

– Депеша Живана Лазовића, команданта Смедеревског корпуса, Дражи Михаиловићу од 28. децембра 1943.

Хапшења, батинања и убиства вршена су и у Бождаревцу, Сремчици, Умци, Остружници и другим местима.

Према истраживању Драгослава Димитријевића Белог, по непотпуним подацима укупан број жртава четничког терора на територији Посавске бригаде Авалског корпуса током 1943 и 1944 године износи 323 особе.

Укупан број жртава

Спомен-дом у Вранићу. На зиду су плочице са именима погинулих мештана у првом светском рату (лево у облику четири оцила), са именима погинулих бораца, жртава немачке казнене експедиције и жртава четничког терора (десно).

Укупно су четници те ноћи убили 68 особа, рачунајући и младића мобилисаног у четнике Бошка Јоксића, који је одбио да учествује у покољу. Од укупног броја жртава 15 је било млађе од 17 година, 35 је женског пола, а седморо је старијих од 60 година.

Велисав Поповић, који се спасио јер је боравио код свог рођака, четничког функционера, а чија је комплетна породица страдала у покољу 20. децембра, заклан је од стране четника Посавске бригаде у фебруару. Миодраг С. Тодоровић, који је у време клања породице био у Бањичком логору, заклан је од стране четника након пуштања из логора, 26. јула 1944.

У више наврата у Вранићу су четници заклали још неколико становника, тако да укупан број четничких жртава из Вранића износи 84, међу којима је и вранићки парох Бора Гавриловић.

На спомен-дому у Вранићу налазе се плоче са именима 327 мештана погинулих у првом светском рату, 5 мештана погинулих у Априлском рату, 38 стрељаних од стране немачке казнене експедиције 1941, 84 жртве четничког терора, и 62 борца погинула у НОВЈ. Према прикупљеним подацима, 32 мештана Вранића погинуло је у четничким и квислиншким формацијама или осуђено на смрт после рата, али се њихова имена не налазе на спомен-дому.

Последице

Сведочанство о овом покољу оставили су и органи Недићеве полиције:

Ноћу између 20. и 21. децембра у селу Вранићу заклано је или побијено 67 лица од непознатих учиниоца. Сумња се на четнике Драже Михаиловића јер су жртве били симпатизери или помагачи комуниста.

– Извештај Окружног начелства за округ београдски Министарству унутрашњих послова (Одељењу за државну безбедност)

Злочин у Вранићу није извршен у тајности. Четници су остали у селу и наредних дана, правећи гозбу у кућама убијених. Преживелим рођацима су претили, забрањивали да кукају за убијенима, а некима су забранили сахрану на гробљу. Тако су седам убијених чланова породице Илић морали да сахране у њиви иза куће, одакле су ексхумирани тек 6/7. децембра 2009, личном иницијативом Драгана Тодоровића, сина Даринке Илић која је, као осмогодишња девојчица, тешло рањена преживела покољ.

Након покоља у Вранићу и Болечу, генерал Михаиловић је истицао Живана Лазовића за пример осталима. 13. јануара 1944. године Дража Михаиловић је похвалио Жику Лазовића за "чишћења симпатизера" у околини Београда:

Врло добро сте урадили што сте упали у област Бгд-а. Тако се ради. Продужите.

– Депеша генерала Михаиловића од 13. јануара 1944.

17. јануара 1944. године мајор Владимир Комарчевић извештава генерала Михаиловића да је "чишћење комуниста" у околини Београда успешно завршено стрељањем већег броја цивила:

На територији посавског среза, завршено је потпуно чишћење комуниста. Задњих месеци по дану ухваћено је 37 илегалних комуниста од којих 22 стрељано, стрељано је 50 комунистичких јатака код којих је нађена већа количина оружја и од наших људи опљачкана спрема. У чишћењу учествовали око 500 људи, који су долазили до Чукарице.

18. јануара 1944. године, након серије покоља у околини Београда, генерал Михаиловић је Живана Лазовића истакао за пример осталим командантима:

„Страховита неактивност код старешина авалског корпуса. Живан Лазовић морао је да дође да би вам показао шта се може да уради..."

– Депеша генерала Михаиловића од 18. јануара 1944.

Са покољем у Вранићу је упознат и Централни Национални Комитет равногорског покрета. Један од чланова равногорског Комитета, предратни функционер Демократске странке Бранислав Ивковић, је након обиласка среза у лето 1944. у свом извештају ЦНК, описао четнички терор:

Мајор г. Трифковић са његовим "Зеком" и другим сличним сарадницима убили су у срезу Посавском масу људи, жена, стараца па чак и мале деце, која не могу ни за шта бити криви ни Богу ни људима.

... Врхунац злочинства ових људи представља злочин који су извршили у ноћи између 20. и 21. децембра 1943. године у селу Вранићу.(Одлука донета у Јасенку, у кући Драгољуба Станчића зв. "Точе" на сатанку Трифковића, Ђорђевића, Маринковића и "Зеке"). Те ноћи су зашли од куће до куће и поубијали целе фамилије, почев од старца и старица па до праунука од неколико месеци у колевци. Само у овом једном селу убили су око 75 лица. Вранић је 70-80% био уз Демократску странку.

Извештај жандарма, који су на лицу места вршили увиђај, поднет властима гласи: да су ове ноћи четници D. M. поубијали ова лица, наводећи сваког поименце по годинама старости, и то на тај начин, што су старије убили из пушке, а млађе клали.

Поубијане фамилије у селу Вранићу и убијени Обрад Лазић у Бождаревцу опљачкани су тако да су њихови сродници једва имали у чему да их сахране.

Свакоме ономе ко ма шта приговори одмах прете убиством...

– Извештај Бранислава Ивковића Централном Националном Комитету равногорског покрета

До краја рата, нико од починилаца ни налогодаваца покоља није кажњен.

Суђења починиоцима

Положај мајора Трифковића, команданта Авалског корпуса ЈВуО, био је угрожен уочи покоља, али опстао је упркос неколико покушаја смене. Након покоља, Михаиловић га је унапредио у чин потпуковника. Командовао је корпусом током борби у источној Босни 1945, и погинуо током битке на Зеленгори маја 1945.

Милорад Судимац, звани Усташа, Риста Ружић и Милојко Маринковић дезертирали су из четничког корпуса за време повлачења преко Сјенице октобра 1944, и вратили се у околину Чачка, одакле су потицали. Ту су се пријавили новим властима. Међутим, неки мобилисани четници из Вранића, такође дезертери, одали их су Милијану Пантићу, оцу убијене девојчице Виде Пантић, па је дошло до хапшења у којем је учествовао и Милијан.

Поднаредник Душан Марковић такође се пријавио новим властима и добио стражарско задужење на железници. Ту су га препознали људи из Вранића, па је ухапшен.

На суђењу у окружном суду у Београду осам људи осуђено је на смрт због злочина у Вранићу.

Спасоје Дрењанин Зека након пораза у источној Босни илегално се вратио у Посавину. Погинуо је бранећи се оружјем приликом покушаја хапшења 1947. на Умци.

Његов лични пратилац Веселин Кузмановић доспео је 1945. у немачку болницу у Сарајеву као болесник, и евакуисан је са болницом у Немачком. Након живота у иностранству, 1991. вратио се у Србију и живи у Мислођину код Обреновца.

Суђење Михаиловићу

О масакр у Вранићу доказе и сведочења изводила је оптужба на суђењу Михаиловићу у Београду јуна 1946.

Оптужени Драгољуб Михаиловић пред судом у Београду 1946. године.

Илија Илић и Обренија Тодоровић показују пред судом колевку у којој су четници заклали њено унуче од четири месеца.

Тужилац: Ви ћете имати прилике да се суочите са једним старцем, који је сачувао колевку кроз коју су четници пуцали, и чува је као успомену на породицу од 7 чланова која је сва убијена. Ја ћу још довести сведоке са ранама на глави, који су остали живи.

Оптужени: Ја нисам знао.

Тужилац: Да ви нисте издали наређење за те операције?

Оптужени: То је било војничко наређење.

Оптужени Михаиловић је још суочен са извештајем мајора Трифковића уочи покоља, али је све порицао.

Тужилац: Он каже: „Примио сам депешу 961 од 23/Х1 - и по њој ће бити поступљено. Чишћење комунистичких јатака врши се на велико".

Тужилац: Да ли сте овако били обавештени?

Оптужени: Не.

Тужилац Милош Минић је, након исказа сведока, суочио Михаиловића са последицама његове директиве да се рашчисте комунисти, али је он и даље порицао.

Тужилац: Оптужени Михаиловићу, ви сте чули исказе сведока. Ви сте чули да је покољ у Вранићу био 21 децембра 1943 године. Ја сам вас мало пре питао да ли је то остварење ваше директиве да се рашчисте комунисти.

Оптужени Михаиловић: Никад.

Тужилац: (чита његову депешу упућену командантима од 4 октобра 1943.) Молим вас да се изјасните да ли видите да је ужасни злочин у Вранићу и Болечу остварење ваше директиве?

Оптужени Михаиловић: Никада. Не могу да верујем, нити бих могао да верујем...

Тужилац: Јесте ли чули како су причали ови људи о стрељању, клању и убијању од ваших четника. Њима су породице клали на леђима. Је ли то остварење ваше директиве?

Оптужени Михаиловић: Не.

У пресуди су утврђене следеће чињенице око покоља:

Децембра 1943. године четници под командом потпуковника Миодрага Палошевића и мајора Трифковића Свете заклали су у селу Вранићу, близу Београда, 73 лица међу којима једно дете од две године, друго од три месеца. Једну од жртава су кастрирали. Поред тога опљачкали су сељачке домове.

– Пресуда Драгољубу Михаиловићу

Суд је утврдио да је покољ у Вранићу један од ратних злочина за које је генерал Михаиловић директно одговоран:

Суд се уверио да су злочини извршени од Михаиловићевих четника у селима Вранићу, Друговцу и Болечу, затим у срезовима бјелопољском, чајничком, фочанском и пљеваљском, који су на претресу потпуно расветљени писменим документима и исказима преживелих сведока, извршени под непосредним Михаиловићевим наређењима.

– Пресуда Драгољубу Михаиловићу

Михаиловић је 15. јула 1946. године осуђен на смрт стрељањем, трајан губитак политичких и грађанских права као и одузимање целокупне имовине.

Култура сећања

На шест преживелих чланова породице Пантић трагедија је оставила дубок утисак. Драгољуб Пантић, који је у време масакра био дванаестогодишњи дечак, и који је са оцем и сестрама пред зору 21. децембра 1943. први нашао масакрирана тела своје сестре Виде и девет других чланова породице, током целог живота је прикупљао артефакта и изјаве сведока везане за овај масакр. Да би расветлио догађаје, разговарао је, како са сведоцима, тако и са четницима који су били присутни те ноћи, или имали нека сазнања. У својој старој кући у Вранићу уредио је спомен-собу, неку врсту приватног музеја са сликама, књигама и документима о догађају. На основу прикупљеног материјала, он је 1996. написао књигу под насловом "Ноћ каме".

Ревизионизам

Током 1990-их појавиле су се нове интерпретације догађаја. Угљеша Крстић, у време покоља члан Југословенске равногорске омладине и заменик омладинског руководиоца Посавске бригаде. Написао је књигу сећања под насловом "Најлепши позив на свету", у којој се осврће и на масакр у Вранићу:

Узрок, свакако не и оправдање, за тако страшну казну лежао је у томе што су се, дан пре доласка у Вранић једне јединице Авалског корпуса, у тим кућама, на таванима, по качарама, шталама и другде, посакривали партизани, па у току ноћи изненада напали војнике мајора Трифковића, раскомоћене и порастуране на ноћиштима. Борили су се прса у прса, ножевима, зубима, пиштољима, гушали се, много је изгинуло на обе стране, знатно више на нападнутој... ... сви ми омладинци осуђивали смо злочин у Вранићу...

По његовом опису, коловођа покоља је био "озлоглашени командант четничке летеће бригаде Зека Дрењанин, омален црнпураст човек с провинцијског дна (кафеџија, а имао је у Обреновцу и куплерај)". Иако се Крстић дистанцира од масакра, признајући "заиста су побијене читаве породице", он уводи ново тумачење догађаја, по којем су партизани сакривени на таванима, шталама и другде у току ноћи изненада напали четнике, "раскомоћене и порастуране на ноћиштима". Крстић доводи масакр у везу са неким поразом јединица Авалског корпуса у борби са партизанима, при чему је масакр био осветничка неконтролисана реакција. Снаге Авалског корпуса јесу доживеле пораз у борби против партизана у суседном селу Баћевцу, али готово два месеца раније, 31. октобра 1943. године. У време покоља, у историјским изворима и изјавама сведока нема трагова о присуству партизана у близини Вранића.

За ову књигу Угљеша Крстић добио је 1998. године награду "Милош Црњански" Удружења књижевника Србије.

Временом је ревизионистичка верзија узнапредовала. 2014. године Новица Стевановић пише да су партизанске породице у Вранићу поклали сами партизани прерушени у четнике, како би компромитовали генерала Михаиловића и Југословенску војску у отаџбини.

Повезано

• Масакр у Болечу
• Масакр у Друговцу
• Масакр у Поморављу
• Четнички терор у Србији 1943-1944

Спољашње везе

• [Драгољуб Пантић - НОЋ КАМЕ - https://znaci.org/00001/22.htm]
• [Интервју Драгољуба Пантића Радио-Београду 1989, аудио запис, део први - https://znaci.org/temp/vranic01.mp3]
• [Интервју Драгољуба Пантића Радио-Београду 1989, аудио запис, део други - https://znaci.org/temp/vranic02.mp3]
• [Интервју Драгољуба Пантића Радио-Београду 1989, аудио запис, део трећи - https://znaci.org/temp/vranic03.mp3]
• [Интервју Драгољуба Пантића Радио-Београду 1989, аудио запис, део четврти - https://znaci.org/temp/vranic04.mp3]
• [Интервју Драгољуба Пантића Радио-Београду 1989, аудио запис, део пети - https://znaci.org/temp/vranic05.mp3]
• [Записници са саслушања окривљених - https://znaci.org/00001/22_12.htm]