Марy I од Енглеске
Марија I. Тудор (Плацентиа Палаце, Греенwицх 18. вељаче 1516. – Ст, Јамес'с Палаце, 17. студеног 1558.), енглеска краљица. Претпосљедња је владарица из династије Тудор позната по својем покушају обнављања католичанства у Енглеској тијеком којег су погубљена 283 истакнута енглеска протестанта због чега јој је надјенут надимак Крвава Марија (Блоодy Марy).
Рођење, младост и раздобље до владавине
Била је кћи енглеског краља Хенрика VIII. и његове прве жене Катарине Арагонске, те, по мајци, унука шпањолског краља Фердинанда II. и краљице Изабеле. Била је врло напредно али болежљиво дијете лошег вида и проблема са синусима због којих је трпила јаке главобоље. С девет година је постала службена насљедница свог оца Хенрика VIII. премда је он силно желио имати мушког насљедника. За њезин одгој бринула се њезина мајка Катарина која ју је сама подучавала латински језик, а уз помоћ шпањолских учитеља учила је и грчки језик, знаности и глазбу.
Већ када је навршила двије године њезин отац Хенрик VIII. обећао је њезину руку сину француског краља Фрање I.. Након три године то обећање је развргнуто, а Марија је обећана цару Светог римског царства Карлу V., но и тај је уговор развргнут. Након тога је склопљен нови уговор према којем се Марија требала удати за француског краља Фрању I., а не за његовог сина, но припреме за вјенчање омела је ситуација створена жељом њезина оца Хенрика VIII. да добије мушког насљедника, те раставом и поништењем брака са Маријином мајком Катарином Арагонском, Хенриковом женидбом с Аном Болеyн и расколом с папом и Католичком црквом. Марија је тако постала дијете из непостојећег брака и тиме незаконита.
Марији је слиједом свих тих догађаја одузета титула принцезе, одстрањена је са двора, отпуштене су јој слуге, а она је морала служити као дворска дама маћехине тетке и своје полусестре Елизабете. Није јој било допуштено да виђа своју мајку Катарину, па чак нити да присуствује њеном погребу 1536. године, а тијеком наредна три Хенрикова брака Маријин статус није се мијењао набоље успркос томе што је тадашња већина владара у Еуропи управо њу сматрало једином законитом насљедницом енглеске круне, све до рођења њезина полубрата Едварда из Хенрикова брака са Јане Сеyмоур.
Катарина Парр, Хенрикова шеста жена, поткрај његове владавине, поновно је успјела обитељ окупити заједно и помирити Хенрика са својим кћерима па су 1544. Законом о наслијеђивању Марија и Елизабета поновно уврштене у насљедну линију прве по реду након Едварда.
Након што је Хенрик VIII. умро 1547. године, наслиједио га је син Едвард VI., први енглески протестантски владар који је, путем Регентског вијећа и свога Лорда протектора у вјерски и политички живот Енглеске почео уводити, понекад и насилним методама, протестантске обичаје и правила.
Како је Марија била предана вјерница Католичке цркве од ње је затражено да своје вјерске обичаје практицира искључиво у властитој капели. Када су јој власти потпуно забраниле да практицира своју католичку вјеру, Марија се обратила цару Светог римског царства Карлу V. који је Енглеској запријетио ратом уколико се Марији и даље буду нарушавале вјерске слободе. Након тога се на двору више нису мјешали у њезине вјерске обичаје и слободе.
Едвард VI. умро је врло рано и прије своје смрти саставио је опоруку према којој су Марија и Елизабета поновно биле искључене из насљедне линије због тога што су биле рођене у поништеним браковима Хенрика VIII., па је слиједећа у насљедној линији била Ладy Францес Брандон, мајка потенцијалне насљеднице енглеске круне протестантице Јане Греy, а све из разлога како не би дошло до рестаурације католицизма у Енглеској. Повјесничари и правни стручњаци оспоравају правну ваљаност ове опоруке из више разлога, међу којима су најјачи аргументи то што је опоруку саставио тада малољетни и тешко болесни Едвард VI. и то што је била у противности са Законом о наслијеђивању (Ацт оф суццесион) донешеним у вријеме Хенрика VIII..
Након смрти Едварда VI. 6. српња 1553. године круну је, сукладно Едвардовој опоруци, наслиједила Јане Греy, а што је прокламирано дана 10. српња 1553. године. У тренутку проглашења Јане Греy краљицом, тада у народу много популарнија Марија побјегла је у Суффолк, скупила војску од 20.000 људи и до 19. српња умарширала у Лондон и свргнула Јане Греy с трона.
Владавина и смрт
У почетку своје владавине Марија је тежила да буде милосрдна владарица те је пустила Јане Греy на слободу будући да је сматрала да је круну била преузела под присилом. Свечаност на којој је Марија окруњена одржана је 1. листопада 1553. Године. Прва њезина одлука као краљице била је да је поновно, ретроактивно, учинила брак своје мајке Катарине Арагонске са краљем Хенриком VIII. ваљаним. Цар Светог римског царства Карло V. сугерирао јој је да се вјенча са његовим јединим сином Филипом што се није свидјело енглеском племству а нити народу будући да је постојао страх да би Шпањолска путем Филипа могла завладати Енглеском.
У сијечњу 1554. године дошло је до протестантске побуне под водством Тхомаса Wyатта која је Јане Греy жељела вратити на пријестоље што је Марију натјерало да тада шеснаестогодишњу Јане Греy и њеног мужа прво заточи у Лондон Тоwер, те убрзо и погуби дана 12. вељаче 1554. године. У исто вријеме, притиснута побуном, заточила је и властиту полусестру Елизабету.
Након што је побуну успјешно свладала вјенчала се са, тада једанаест година млађим, Филипом, а исти је према брачном уговору постао и краљ Енглеске али све суверене полуге власти остале су у рукама Марије. Марија се убрзо заљубила у Филипа који ју је сматрао непривлачном и убрзо након честранест мјесеци отпутовао у Шпањолску. Због овог вјенчања Марија је у народу изгубила почетну потпору и постала изразито непопуларна.
Тијеком своје владавине Марија је сву своју пажњу посветила томе како би на неки начин поништила посљедице Хенриковог раскола са папом и Католичком црквом, правне и вјерске посљедице владавине њезина полубрата Едварда VI., те како би Енглеску цркву вратила у окриље Католичке цркве. У томе правцу парламент је поништио све законе из доба Едварда VI., а главне протагонисте претходне протестантске власти прогонила је свим средствима, па је око три стотине њих и дала погубити спаљивањем на ломачи. Најпознатији међу њима били су Хугх Латимер, Ницхолас Ридлеy, Јохн Хоопер, Јохн Пхилпот, Јохн Брадфорд и Тхомас Цранмер, све присташе реформатора Јохна Wyцлиффеа.
На вањскополитичком плану Марија се, на наговор свог супруга Филипа укључила у рат против Француске који је завршио погубно за интересе Енглеске будући да је изгубљен и посљедњи комадић француског територија којим је владала Енглеска, град Цалаис и околица.
На унутарњеполитичком плану, осим рестаурације католицизма покушала је провести новчану реформу која јој није успјела, као и неуспјешан поврат земљопосједа самостанима којима су они били одузети за вријеме њезина оца Хенрика VIII.
Тијеком свог брака патила је од синдрома лажне трудноће, била напуштена од стране супруга, па је постала више трагична особа него тиранин каквом ју описују многи повјесничари. Прије смрти срочила је опоруку у којој је навела да ће њезин супруг Филип бити регент њиховом дјетету до његове пунољетности. Умрла је 17. студеног 1558, највјеројатније од карцинома јајника, а како није имала толико жељеног дјетета, наслиједила ју је полусестра Елизабета.
| Претходник: | Краљ Енглеске | Насљедник: |
| Јане Греy | Елизабета I. |