Окултација
Окултација (лат. оццултатио: сакривање, прикривање, тајење) је астрономски појава на небу при којој је једно небеско тијело закривено другим, на примјер звијезде Мјесецом или природни сателити матичним планетом. Повијесну су важност имале окултације Јупитером његових четирију највећих сателита, које су служиле за мјерење времена. На темељу окултације звијезда планетоидом може се одредити величина и облик планетоида, облик којих телескопи не могу изравно снимити. I помрчине се убрајају у окултације. [1]
Примјери окултације
[уреди | уреди извор]Окултације могу бити пријелази (транзит) и помрчине (еклипсе). Пријелази се односе на случајеве у којима је ближе тијело привидно или стварно мање од даљинског, за што примјер пролаз Меркура или Венере преко Сунца. Помрчине углавном представљају догађаје када се тијело креће у сјени другог, као што је лунарна или соларна еклипса - у првом случају мјесец креће у Земљину сјену, док је у другом случају привидни промјер Мјесеца једнак соларном, тако да је Мјесец у цијелости или дјеломично прикрива Сунце. Сва три догађаја су видљиви резултат сизигије.
Астрономска метода мјерења брзине свјетлости
[уреди | уреди извор]Оле Рøмер је 1675. установио да тренуци опажања окултација (кад се небеско тијело, гледано са Земље, скрива иза другог) Јупитерових сателита (примјер је Ио) овисе о брзини ширења свјетлости. До тада се сматрало да се свјетлост преноси с бесконачном брзином. Када се Земља налази у положају 1. (види слику доље), проматрач налази да до окултација долази у једнаким временским размацима, тада се Земља нити приближава нити удаљава од Јупитера. У положају 2. Земља се удаљава од Јупитера, а проматрач налази да тренуци окултације касне. Разлог је у томе што је свјетлости потребно додатно вријеме да превали повећану удаљеност до Земље. Замислимо да смо најприје проматрали окултације у положају 1., те да смо се премјестили заједно са Земљом у положај 3., а да путем нисмо проматрали окултације! Знајући у којим су се размацима времена окултације појављивале у положају 1., предвидјели бисмо вријеме окултације када се нађемо у положају 3. Но до ње не би долазило још толико времена колико је свјетлости потребно да превали удаљеност од положаја Земље 1. до положаја Земље 3, а то је дуљина 2а. Рøмер је измјерио да укупно кашњење износи око т = 1 000 секунди. За брзину свјетлости излази: [2]
гдје је: ц – брзина свјетлости, а – удаљеност Земље од Сунца, т – вријеме кашњења свјетлости.
Бројчана вриједност брзине свјетлости изравно овиси о точности с којом је позната средња удаљеност до Сунца (у оно вријеме позната као 140 милијуна километара). Запазимо да омјер брзине свјетлости и брзине Земље не овиси о средњој удаљености до Сунца. Наиме, како је брзина гибања Земље по стази једнака в = 2аπ / З, гдје је З сидеричка година, то је:
гдје је: ц – брзина свјетлости, в = брзина гибања Земље, а – удаљеност Земље од Сунца, З - сидеричка година Земље, π = 3.14, т – вријеме кашњења свјетлости.
Рøмер је вршио мјерења око 8 година и омјер ц : в је изашао око 7600. Данашње вриједности су 299 792 км/с : 29.8 км/с ≈ 10,100. Уствари Рøмер није направио никакав прорачун и није процијенио брзину свјетлости. На основу његових мјерења то је обавио Цхристиаан Хуyгенс и он је добио за око 25% мању вриједност него што су данашња мјерења. Значајно је да је Рøмер доказао да је брзина свјетлости коначна. Његови резултати нису у почетку прихваћени све док Јамес Брадлеy 1727. није открио аберацију свјетлости. 1809. француски астроном Јеан Баптисте Јосепх Деламбре је поновио Рøмерова мјерења, која су тада обављена с много точнијим мјерним инструментима и добио за брзину свјетлости око 300 000 км/с. Он је уствари измјерио да свјетлост путује са Сунца до Земље 8 минута и 12 секунди (стварна вриједност је 8 минута и 19 секунди).
Попис окултација и транзита
[уреди | уреди извор]Наводе се окултације, односно транзити планета планета Сунчевог система и звијезда између 1800 и 2100.
дан | сат (УТ) | планета испред | небеско тијело иза |
---|---|---|---|
9. децембар 1802 | 7:36 | Меркур | Акраб (β Сцо) |
9. децембар 1808 | 20:34 | Меркур | Сатурн |
22. децембар 1810 | 6:32 | Венера | Нергал (ξ² Саг) |
3. јануар 1818 | 21:52 | Венера | Јупитер |
11. јул 1825 | 9:10 | Венера | δ Бика (δ¹ Тау) |
11. јул 1837 | 12:50 | Меркур | Пропус (η Гем) |
9. мај 1841 | 19:35 | Венера | Електра (17 Тау) |
27. септембар 1843 | 18:00 | Венера | Завија (η Вир) |
16. децембар 1850 | 11:28 | Меркур | Каус Бореалис (λ Саг) |
22. мај 1855 | 5:04 | Венера | Мебсута (ε Гем) |
30. јуниј 1857 | 0:25 | Сатурн | Васат (δ Гем) |
5. децембар 1865 | 14:20 | Меркур | Каус Бореалис (λ Саг) |
28. фебруар 1876 | 5:13 | Јупитер | Акраб (β Сцо) |
7. јун 1881 | 20:54 | Меркур | Мебсута (ε Гем) |
9. децембар 1906 | 17:40 | Венера | Акраб (β Сцо) |
27. јул 1910 | 2:53 | Венера | Пропус (η Гем) |
10. јун 1940 | 2:21 | Меркур | Мебсута (ε Гем) |
25. октобар 1947 | 1:45 | Венера | Зубен ел генуб (α Либ) |
7. јул 1959 | 14:30 | Венера | Регул (α Лео) |
27. септембар 1965 | 15:31 | Меркур | Ета Виргинис |
13. мај 1971 | 20:00 | Јупитер | Акраб (β Сцо) (обе компоненти) |
8. април 1976 | 1:00 | Марс | Мебсута (ε Гем) |
17. новембар 1981 | 14:27 | Венера | Нунки (σ Сгр) |
19. новембар 1984 | 1:32 | Венера | Каус Бореалис (λ Саг) |
17. фебруар 2035 | 15:19 | Венера | Албалдах (π Саг) |
11. октобер 2044 | 22:00 | Венера | Регул (α Лео) |
23. фебруар 2046 | 19:24 | Венера | Капа (ρ¹ Саг) |
10. новембар 2052 | 7:20 | Меркур | Зубен ел генуб (α Либ) |
22. новембар 2065 | 12:45 | Венера | Јупитер |
15. јулиј 2067 | 11:56 | Меркур | Нептун |
3. октобер 2078 | 22:00 | Марс | Имад (θ Опх) |
11. август 2079 | 1:30 | Меркур | Марс |
27. октобер 2088 | 13:43 | Меркур | Јупитер |
7. април 2094 | 10:48 | Меркур | Јупитер |