Окултација

За концепт у шијитском исламу, видите чланак Окултација (шијитски ислам).

Јупитер (свијетла точка десно), прије него што ће га заклонити Мјесец 2005.

Окултација (лат. оццултатио: сакривање, прикривање, тајење) је астрономски појава на небу при којој је једно небеско тијело закривено другим, на примјер звијезде Мјесецом или природни сателити матичним планетом. Повијесну су важност имале окултације Јупитером његових четирију највећих сателита, које су служиле за мјерење времена. На темељу окултације звијезда планетоидом може се одредити величина и облик планетоида, облик којих телескопи не могу изравно снимити. I помрчине се убрајају у окултације.

Примјери окултације

Окултације могу бити пријелази (транзит) и помрчине (еклипсе). Пријелази се односе на случајеве у којима је ближе тијело привидно или стварно мање од даљинског, за што примјер пролаз Меркура или Венере преко Сунца. Помрчине углавном представљају догађаје када се тијело креће у сјени другог, као што је лунарна или соларна еклипса - у првом случају мјесец креће у Земљину сјену, док је у другом случају привидни промјер Мјесеца једнак соларном, тако да је Мјесец у цијелости или дјеломично прикрива Сунце. Сва три догађаја су видљиви резултат сизигије.

Астрономска метода мјерења брзине свјетлости

Скица Рøмерове методе за одређивање брзине свјетлости на основу кашњења заласка Јупитерова мјесеца Иоа.

Оле Рøмер је 1675. установио да тренуци опажања окултација (кад се небеско тијело, гледано са Земље, скрива иза другог) Јупитерових сателита (примјер је Ио) овисе о брзини ширења свјетлости. До тада се сматрало да се свјетлост преноси с бесконачном брзином. Када се Земља налази у положају 1. (види слику доље), проматрач налази да до окултација долази у једнаким временским размацима, тада се Земља нити приближава нити удаљава од Јупитера. У положају 2. Земља се удаљава од Јупитера, а проматрач налази да тренуци окултације касне. Разлог је у томе што је свјетлости потребно додатно вријеме да превали повећану удаљеност до Земље. Замислимо да смо најприје проматрали окултације у положају 1., те да смо се премјестили заједно са Земљом у положај 3., а да путем нисмо проматрали окултације! Знајући у којим су се размацима времена окултације појављивале у положају 1., предвидјели бисмо вријеме окултације када се нађемо у положају 3. Но до ње не би долазило још толико времена колико је свјетлости потребно да превали удаљеност од положаја Земље 1. до положаја Земље 3, а то је дуљина 2а. Рøмер је измјерио да укупно кашњење износи око т = 1 000 секунди. За брзину свјетлости излази:

$c={\frac {2a}{t}}\!$

гдје је: ц – брзина свјетлости, а – удаљеност Земље од Сунца, т – вријеме кашњења свјетлости.

Бројчана вриједност брзине свјетлости изравно овиси о точности с којом је позната средња удаљеност до Сунца (у оно вријеме позната као 140 милијуна километара). Запазимо да омјер брзине свјетлости и брзине Земље не овиси о средњој удаљености до Сунца. Наиме, како је брзина гибања Земље по стази једнака в = 2аπ / З, гдје је З сидеричка година, то је:

${\frac {c}{v}}\,=\,{\frac {Z}{t\cdot \pi }}\!$

гдје је: ц – брзина свјетлости, в = брзина гибања Земље, а – удаљеност Земље од Сунца, З - сидеричка година Земље, π = 3.14, т – вријеме кашњења свјетлости.

Рøмер је вршио мјерења око 8 година и омјер ц : в је изашао око 7600. Данашње вриједности су 299 792 км/с : 29.8 км/с ≈ 10,100. Уствари Рøмер није направио никакав прорачун и није процијенио брзину свјетлости. На основу његових мјерења то је обавио Цхристиаан Хуyгенс и он је добио за око 25% мању вриједност него што су данашња мјерења. Значајно је да је Рøмер доказао да је брзина свјетлости коначна. Његови резултати нису у почетку прихваћени све док Јамес Брадлеy 1727. није открио аберацију свјетлости. 1809. француски астроном Јеан Баптисте Јосепх Деламбре је поновио Рøмерова мјерења, која су тада обављена с много точнијим мјерним инструментима и добио за брзину свјетлости око 300 000 км/с. Он је уствари измјерио да свјетлост путује са Сунца до Земље 8 минута и 12 секунди (стварна вриједност је 8 минута и 19 секунди).

Попис окултација и транзита

Наводе се окултације, односно транзити планета планета Сунчевог система и звијезда између 1800 и 2100.

дан	сат (УТ)	планета испред	небеско тијело иза
9. децембар 1802	7:36	Меркур	Акраб (β Сцо)
9. децембар 1808	20:34	Меркур	Сатурн
22. децембар 1810	6:32	Венера	Нергал (ξ² Саг)
3. јануар 1818	21:52	Венера	Јупитер
11. јул 1825	9:10	Венера	δ Бика (δ¹ Тау)
11. јул 1837	12:50	Меркур	Пропус (η Гем)
9. мај 1841	19:35	Венера	Електра (17 Тау)
27. септембар 1843	18:00	Венера	Завија (η Вир)
16. децембар 1850	11:28	Меркур	Каус Бореалис (λ Саг)
22. мај 1855	5:04	Венера	Мебсута (ε Гем)
30. јуниј 1857	0:25	Сатурн	Васат (δ Гем)
5. децембар 1865	14:20	Меркур	Каус Бореалис (λ Саг)
28. фебруар 1876	5:13	Јупитер	Акраб (β Сцо)
7. јун 1881	20:54	Меркур	Мебсута (ε Гем)
9. децембар 1906	17:40	Венера	Акраб (β Сцо)
27. јул 1910	2:53	Венера	Пропус (η Гем)
10. јун 1940	2:21	Меркур	Мебсута (ε Гем)
25. октобар 1947	1:45	Венера	Зубен ел генуб (α Либ)
7. јул 1959	14:30	Венера	Регул (α Лео)
27. септембар 1965	15:31	Меркур	Ета Виргинис
13. мај 1971	20:00	Јупитер	Акраб (β Сцо) (обе компоненти)
8. април 1976	1:00	Марс	Мебсута (ε Гем)
17. новембар 1981	14:27	Венера	Нунки (σ Сгр)
19. новембар 1984	1:32	Венера	Каус Бореалис (λ Саг)
17. фебруар 2035	15:19	Венера	Албалдах (π Саг)
11. октобер 2044	22:00	Венера	Регул (α Лео)
23. фебруар 2046	19:24	Венера	Капа (ρ¹ Саг)
10. новембар 2052	7:20	Меркур	Зубен ел генуб (α Либ)
22. новембар 2065	12:45	Венера	Јупитер
15. јулиј 2067	11:56	Меркур	Нептун
3. октобер 2078	22:00	Марс	Имад (θ Опх)
11. август 2079	1:30	Меркур	Марс
27. октобер 2088	13:43	Меркур	Јупитер
7. април 2094	10:48	Меркур	Јупитер

V. такођер

• коњункција (астрономија)
• опозиција (астрономија)
• транзит (астрономија)
• транзит Меркурја
• транзит Венере
• Сунчева помрчина

Окултација на Wикимедијиној остави