Афрички дивљи пас
| Афрички дивљи пас[1] | |
|---|---|
| |
| Афрички дивљи пас | |
| Научна класификација | |
| Царство: | Анималиа |
| Кољено: | Цхордата |
| Разред: | Маммалиа |
| Ред: | Царнивора |
| Породица: | Цанидае |
| Потпородица: | Цанинае |
| Род: | Лyцаон |
| Врста: | L. пицтус |
| Двојни назив | |
| Лyцаон пицтус (Темминцк, 1820.) | |
| |
| Распрострањеност афричког дивљег пса Природно станиште Уведен у станиште
| |
Афрички дивљи пас (лат. Лyцаон пицтус) сисавац је месождер из породице паса, распрострањен једино у Африци, обично у саванама и осталим освијетљеним шумским подручјима. У енглеском је језику такођер познат под називима као што су афрички ловачки пас, пјегави пас и обојени вук, Wилдехонд у африкаанс језику, и Мбwа мwиту у схвахили језику. Једина је врста унутар рода Лyцаон. У старијој али и у новијој литератури ову врсту називају хијенски пас[2][3], а данас га називају и афрички ловачки пас.
Анатомија
[уреди | уреди извор]Крзно афричког дивљег пса црне је, смеђкасте и бијеле боје, прошарано мрљама различитих облика и величина. Његово научно име гласи Лyцаон пицтус, које долази из грчке ријечи "обојени вук". Имају дугачак и китњаст реп, као и велике, заобљене уши. Нижи дијелови удова обично су свијетлије обојени.
Мужјаци обично теже од 17 до 36 килограма.[4] У раменима је висок 75 центиметара, а дужина тијела просјечно износи 100 центиметара, док је реп дужине од 30 до 45 центиметара. Пси из јужнијих дијелова Африке су обично крупнији од оних из источних и западних подручја Африке. Сполни диморфизам је присутан у малој мјери, судећи по костуру мужјака, који је за 3-7% већи од женкиног.
Афрички ловачки пси имају 42 зуба у чељустима. Зубна формула је:
| 3.1.4.2 |
| 3.1.4.3 |
Преткутњаци су релативно крупни у успоредби с преткутњацима других паса. Ово им омогућује снажан угриз, допуштајући им да свладају велике количине костију, као што је случај с хијенама.[5] На основу извршених студија, установљено је да, од свих осталих грабежљивих сисаваца, афрички дивљи пси имају највиши квоцијент снаге угриза који износи 142.[6]
Размножавање и друштвени живот
[уреди | уреди извор]Афрички дивљи пси су изражено социјалне животиње које живе у чопорима. У просјеку, чопор чини око 20 јединки, но чини се да је раније, док је врста још била бројнија, био могућ и чопор од 40 до 100 јединки. Хијерархија у скупини није тако изражена као код вукова тако да се у старијој литератури могу наћи наводи, да уопће не постоји хијерархија. Но, заправо као и код вукова, и у чопору ових паса постоји алфа пар. Али нема борби за хијерархијски положај, а агресивност између чланова чопора готово да не постоји.
Сполно зрели ови пси постају с 12 до 18 мјесеци. Паре се у било које доба године, најчешће од априла до јуна, кад је у Африци друга половина кишне сезоне. У једном окоту, на свијет долази од 2 до 19 младунаца, али најчешће постоји 10 младунаца. Вријеме које прође између два окота је од 12 до 14 мјесеци, с тим да ће се женка већ послије 6 месеци оштенити ако претходно легло угине. Младунци долазе на свијет у ископаној јами напуштеној од стране неке друге животиње. Сишу око 10 тједана. Послије три мјесеца проведена у јазбини, млади је напуштају и почињу пратити чопор. Кад су стари отприлике 11 мјесеци, способни су убити мањи плијен, али тек с 12-14 мјесеци су спремни бринути се сами о себи. У вријеме док младунци не могу пратити чопор, једна или више јединки остаје уз младунце до повратка чопора. Једино мајка их доји, али сву осталу бригу о младунцима преузима цијели чопор. Животиње које су судјеловале у лову, по повратку "поврате" дио плијена којим се хране јединке које су остале уз младунце, као и младунци.
Након 14 до 30 мјесеци, када достигну пуну сполну зрелост, женке ће се одвојити од свог матичног чопора и прићи ће чопору других младих женки, за разлику од мужјака, који најчешће остају с чопором гдје су се родили. Ова особина разликује их од осталих паса и мачака који живе у чопорима. Код афричких дивљих паса, женке су те које се боре око превласти за парење са мужјацима. Често је доминантна женка та која ће једина успјети подићи своје потомке.
Лов и прехрана
[уреди | уреди извор]Афрички дивљи пси имају најјачи угриз од свих осталих припадника породица паса и мачака. Афрички дивљи пси лове у чопору. Као и већина осталих припадника породице паса, они јуре за својим плијеном на отвореним равницама. Тијеком лова, развијају брзину већу од 70 километара на сат, а врло су издржљиви, и могу дуго пратити ловину. Близу 80% од укупног лова заврши успјешно. Чопор користи различите звукове како би обавијестио чланове о позицији тијеком лова, а у праћењу ловине се смјењују. То је разлог зашто близу 80% од укупног лова заврши успјешно.
Доминантни мужјак даје сигнал када је време за напад. Јурећи за њим, плијен доводе до изнемоглости, када се окупљају око њега жестоко га заскачући. Гризу га за слабине и трбух, скидајући кожу својим јаким зубима. Жртва је поједена полужива у року од неколико минута. При подјели плијена судјелују сви пси чопора, чак и они који нису судјеловали при лову. Величина плијена којег могу савладати креће се од 20 до 90 килограма, а Тхомпсонова газела је врло чести плијен афричких дивљих паса. Они каткада лове и крупније животиње, тежине око 300 килограма. Сразмјерно тежини чопора, на дан поједу око 150 килограма меса. Потреба за водом је минимална, јер сву потребну текућину налазе у тијелу жртве. Догађа се да плијен који убију буде украден од стране лавова, хијена или леопарда.
Стање угрожености
[уреди | уреди извор]Афрички дивљи пси угрожена су врста. Пријети им истријебљење због лова на њих и губитка станишта. Потребна су им велика ловишта, често 500 км2 или више, и у сталној су опасности од већих грабежљиваца, посебно лавова и пјегавих хијена. Лавови често убију много паса, али их не једу. Нажалост, већина афричких националних паркова не покрива довољну површину потребну за нормалан живот и лов ових сисаваца, зато многи дивљи пси прелазе на незаштићене територије. Чак Крüгеров национални парк с величином од 20.000 км2, добро станиште с довољно ловине, настањује само око 400 јединки ове врсте.
Њихова изражена друштвеност их такођер угрожава. Једнако како брину о младунцима, брину и о рањеним и болесним члановима чопора. Како су угрожени и заразним болестима (бјесноћа,штенећак), ако се један пас разболи, то најчешће бива погубно за цијели чопор.
Извори
[уреди | уреди извор]- ↑ Wозенцрафт, W. C. (16 Новембер 2005). ин Wилсон, D. Е., анд Реедер, D. M. (едс): Маммал Специес оф тхе Wорлд, 3рд едитион, Јохнс Хопкинс Университy Пресс. ИСБН 0-8018-8221-4.
- ↑ Живот животиња, Алфред Едмунд Брехм, накладници: Цанкарјева заложба Љубљана, Просвјета Загреб, Свеучилишна наклада Либер Загреб, издање Љубљана, Загреб 1983.
- ↑ Хрватска опћа енциклопедија, Лексикографски завод Мирослав Крлежа, Загреб, 2002., ИСБН 953-6036-34-7 (дио 4.)
- ↑ „Анимал Инфо - Wилд Дог”. Приступљено 08. 06. 2007.
- ↑ „Африцан Wилд Дог (Лyцаон пицтус)”. Лионцрусхер'с Домаин. Приступљено 08. 06. 2007.
- ↑ Wрое, Степхен & МцХенрy, Цолин (16. октобар 2004), "Бите цлуб: цомпаративе бите форце ин биг битинг маммалс анд тхе предицтион оф предаторy бехавиоур ин фоссил таxа", Проц. Р. Соц. Б, дои:10.1098/рспб.2004.29867y
Други пројекти
[уреди | уреди извор] | У Wикимедијиној остави налази се чланак на тему: Афрички дивљи пас |
 | Wикиврсте имају податке о: Афричком дивљем псу |
