Алкалије
| Алкалије ал-qилw | |
|---|---|
 | |
Алкалије (од арапског име за поташу ал-qилw[1]) је имеа за било који од топљивих хидроксида алкалних метала-тј. литиј, натриј, калиј, рубидиј и цезиј. Алкалије су јаке базе које лакмус папир претварају из црвене у плаву; реагирају са киселинама дајући неутралне соли; а каустични су и у концентрираном облику нагризају органска ткива.[2]
То су супстанције чија је пХ вриједност већа од 7.[1]
Карактеристике и хисторија
[уреди | уреди извор]Име алкалије се такођер користи и за топљиве хидроксиде земноалкалијских метала као што су калциј, стронциј и бариј, као и на амонијев хидроксид. Израз се оргинално односио на пепео спаљених биљака које садрже натриј или калиј, из којих се могу испрати оксиди натрија и калија.[2]
Производња индустријских алкалија најчешће се односи на производњу натријум карбоната (На2ЦО3) и натријум хидроксида (НаОХ). Остале индустријске алкалије су калијев хидроксид, поташа и лужина. Производња широке палете роба зависи о кориштењу алкалија у некој фази. Натријум карбонат и натријум хидроксид неопходни су за производњу стакла, сапуна, разних кемикалија, вискозних влакана и целофана, папира и целулозе, средстава за чишћење и детерџената, текстила, омекшивача воде, појединих метала (нарочито алуминија), соде бикарбоне, бензина и других нафтних деривати.[2]
Људи већ вијековима користе алкалије, које су испрва добијали испирањем специфичних пустињских тла. Крајем 18. вијека пепео дрва или од морских алги био јеглавни извор алкалија. Француска академија је 1775. понудила новчану награду за нове методе производње алкалија. Награду за натријев карбонат добио је Француз Ницолас Лебланц који је 1791. године патентирао методу претварања кухињске соли (натријевог клорида) у натријев карбонат.[2]
Лебланцова метода доминирала је свијетом све до краја 19. вијека, њу је након Првог свјетског рата потпуно истиснула друга метода коју је 1860-их усавршио Ернест Солваy из Белгије. Крајем 19. вијека појавиле су се електролитичке методе за производњу натријум хидроксида па је њихова важност брзо порасла.[2]
На неколико мјеста у свијету постоје значајне минералне наслаге натријевог карбоната, позматог као природна алкалија. Минерал се најчешће појављује као натријев сесквикарбонат (На3Х(ЦО3)2·2Х2О). Сједињене Америчке Државе производе већину свјетских природних алкалија из огромних наслага у подземним рудницима у Wyомингу и исушених језера у Калифорнији.[2]