Амиенски мир

Споразум у Амиенсу (енгл. Treaty of Amiens) или Мир у Амиенсу (фр. la paix d'Amiens) био је мировни споразум којег су 25. марта 1802. године (односно 4. жерминала X године по тадашњем француском календару у Амиенсу склопили републиканска Француска на једној, и Уједињено Краљевство са друге стране, а којим је формално окончан Рат Друге коалиције, односно оружани сукоб између двије државе који је трајао од 1793. године, те којим су окончани Француски револуционарни ратови. Њиме је у Европи по први пут од 1792. године успостављен мир, иако ће он изузетно кратко потрајати, с обзиром да је већ сљедеће године избио Рат Треће коалиције, односно први од Наполеонских ратова.

Амиенски мир је дошао након што је у рату британска Краљевска морнарица нанијела тешке поразе Французима и њиховим шпанским савезницима на мору те тако потврдила британску надмоћ над свјетским морима. Са друге стране, Французи су након почетних неуспјеха британским савезницима нанијели поразе у одлучним биткама у Италији и Њемачкој, присиливши их да одустану од рата, укључујући најважнијег савезника Аустрију, који је године 1801. са Француском склопио Луневиллски мир те тако Британију оставио без савезника. Материјална и финацијска исцрпљеност обје стране, као и широко увријежено мишљење у британској јавности да је постигнуто највише што се могло учинити, потакло је новог британског премијера Хенрyја Аддингтона да крајем 1801. започне са преговорима, које је у Амиенсу са британске стране водио Лорд Цорнwаллис, а са француске стране Јосепх Бонапарте, брат француског првог конзула Наполеона Бонапартеа. Преговори на којима су, иако симболички, судјеловали и француски савезници Шпанија и Батавска Република завршили су споразумом којим је Уједињено Краљевство признало пост-револуционарну француски владу и одрекло се некадашњих енглеских присизања на француско пријестоље; такођер је утаначено пуштање свих заробљеника; Британци су се обавезали Батавској Републици вратити Колонију Цапе и Низоземску Гвајану, те Шпанији вратити оток Менорца али су зато задржали у рату освојене Тринидад, Тобаго и Цејлон; британске трупе су се повукле из Египта који је формално враћен Османском Царству, а на Малти су се на власт требао вратити Малтешки ред.

Иако је мир донио привремено олакшање британској привреди, њена јавност, а прије свега водећи политичари, су се врло брзо почели окретати против њега. Разлог је био прије свега у Бонапартеовој агресивној политици како на Континенту, гдје су интервенције у Швицарској схваћене као кршење Луневиллеско мира, како у Америци, гдје је поход против хаићанских побуњеника схваћен као стварање базе за угрожавање британских колонија. Британци су на то реагирали одбијањем предаје Малте и Колоније Цапе, као и слањем ултиматума Француској у којој се тражило повлачење француских трупа из Швицарске и Низоземске, односно британски најам над Малтом у року од десет година. Наполеон је на то реагирао мобилизацијом трупа које ће касније постати познате као Велика армија, односно изградњом Булоњског логора који је требао служити као база за могућу инвазију Британског Оточја. Одбијање ултиматума је британској послужило као повод да 18. маја Француској објави рат, који ће без прекида трајати све до Наполеоновог пада на крају Рата Шесте коалиције 1814. године.