Апенини

ранге 42°28′9″Н 13°33′57″Е

Апенини
Дио
Поглед на врх Цорно Гранде у Масиву Гран Сассо Поглед на врх Цорно Гранде у Масиву Гран Сассо
Дужина масива:	1400 км
Ширина масива:	40 - 201 км
Површина масива:	км²
Највиши врх:	Цорно Гранде (2,912 м)
Заштићене области:
Држава:	Италија

Апенини (талијански: Аппеннино) је низ планинских масива омеђених уским обалама, који формирају кичму Апенинског полуотока. Простиру се од пријевоја Цолле ди Цадибона на сјеверозападу, који их раздваја од Лигурских Алпи и формирају велики лук, који се протеже све до Егадских отока западно од Сицилије.

Географске карактеристике

Њихова укупна дуљина је око 1400 километара, а ширина им се креће од 40 до 201 км, највиши врх Апенина је - Цорно Гранде, са својих 2, 912 метара. Масив слиједи оријентацију сјеверозапад-југоисток све до Калабрије, на јужном крају Италије, тад мијења смјер, прво према југу и накрају према западу.

Карта Апенинског полуотока са позицијом масива

Апенини спадају у млађе масиве алпског система, геолошки су повезани са сјеверноафричким Атласким планинама. Слични су балканским Динаридима, који се протежу све до Грчке. За разлику од тог масиви на Сардинији и Корзици, нису слични Апенинима, јер су њихове гранитне стијенске масе повезане са краковима дуж шпањолске и француске обале, од којих су раздвојени прије неких 20 милиона година.

Ривароло кварт Генове лежи у Лигурским апенинима

Монте Писанино у Тиренским Антиапенинима (Тоскана)

Геоморфологија

Апенини се генерално дијеле на три дијела: Сјеверне, Централне и Јужне Апенине, у које спадају и Сикулски Апенини на Сицилији.

Сјеверни Апенини

Сјеверни Апенини протежу се од сјеверозапада према југоистоку али им се јадранска и тиренска страна разликују, док се јадранска полако спушта према мору, централна зона масива се уздиже, подупрта са тиренске стране Антиапенинима.

Граница на сјеверу је пријевој Цолле ди Цадибона код Савоне а на југу пријевој Боцца Серриола код Циттà ди Цастелло. Дијеле се на два дијела; на Лигурске и Тосканско-Емилијске Апенине.

Лигурски Апенини који се вежу са Лигуријским Алпама, испочетка су скромне висине (Монте Беигуа 1,287 м), али постепено расте до висине преко 2,000 м (Монте Цусна, Монте Цимоне). У Тосканско-Емилијским Апенинима који су испрекидани бројним пријевојима и котлинама ријека Арно и Тибар.

Централни Апенини

Централни Апенини су највиши дио Апенина, протежу се од Циттà ди Цастелло у Перуги до Винцхиатура у Молисеу. Дијеле се на; Умбријско-Маркезијске и Абруцијске Апенине. У Абруцијским Апенинима се налази највиши врх Апенина - Цорно Гранде (2, 914 м) у Масиву Гран Сассо, и други по висини Монте Амаро (2, 795 м) у масиву Маиелла.

Јужни Апенини

Јужни Апенини се протежу од Винцхиатура у Молисеу до Месинског пролаза и дијеле се на три дијела; Кампанијске, Луканске и Калабријске Апенине.

Кампанијски Апенини

Карактеристични су по расцјепканости, која не постоји код Централних и Сјеверних Апенина, нарочито у Кампанији и Базиликати, гдје се налазе планина Монте Милетто (2,050 м) и Масив Поллино (2,267 м).

Лукански Апенини

Највиши дио је Луканија која се просире од Тиренског мора до Тарантског заљева.

Калабријски Апенини

Калабријски Апенини имају специфичне карактеристике, јер осим обалног масива између ријеке Црати и Тиренског мора, нема изолираних планина или испрекиданих масива, већ су скоро равни једнаке надморске висине, групирани у три големе висоравни Сила, Серре Цалабреси и Аспромонте (највиша) које се стрмим терасама спуштају до два мора.

Дуж сјеверне Сицилије простиру се Сикулски Апенини који се дијеле на Пелоритане, Неброде и Мадоние.

Геолошке карактеристике

Добар дио геолошких дијелова Апенина састоји се од морских седиментних стијена које су се таложиле преко јужног руба Тетиског оцеана, који се простирао између палеоеуропске и палеоафричке литосферне плоче током њихова раздвајања у мезозоику (прије отприлике 250-65 милиона година). Те стијене су углавном шкриљци, пјешчењаци и вапненци, док су магматске стијене, као што су ријетки офиолити Сјеверних Апенина, остаци старије оцеанске коре. Најстарије метаморфне стијене из касног палеозоика (отприлике прије 300-250 милиона година), са својим континенталним седиментним покривачем, који садржи остатци биљака, реликти су коре древне Годване и има их врло мало. Гранитске интрузије и метаморфне стијене по Калабрији и Сицилије такођер су из палеозоика (херцинска орогенеза), али се претпоставља да су алпског поријекла и да су постале дио Апенина каснијим тектонским поремећајима.

Орогенеза Апенина развијала се кроз неколико тектонских фаза, углавном за кенозоика (отприлике прије 65 милиона година), а кулминација је била у епохама миоцена и плиоцена (отприлике прије 23 до 2,6 милиона година). Апенини се састоје од масе коју литосферне плоче потискују у три основна правца; према истоку, југоистоку, југозападу. Па се тако Сјеверни и Централни Апенини потискују према Јадранском мору, Јужни Апенини према Јонском мору (Калабијски Апенини) и према Африци (Сикулски Апенини). За вријеме плиоценско-плеистоценских епоха (прије отприлике 5.300.000 до 11.700 година), ингресија и повлачење мора узроковало је формирање великих морских и континенталних седиментних појасева (пијесак, глина и конгломерати) дуж падина новог масива. У посљедњих милион година развили су се бројни велики расједи дуж западне стране Апенина, што је можда повезано са стањивањем земљине коре које је почело прије отприлике 10 милиона година и резултирало формирањем новог Тиренског мора.

Већина тих расједа узрокује снажну вулканску активност, па се дуж њих формирао вулкански ланац, од Монте Амиате у Тоскани до Етне на Сицилији. Велик дио тих вулкана, међу њима Монте Амиата, Монти Цимини, Цолли Албани поред Рима и Понтински отоци су угасли вулкани, али су Везув, Липарски отоци и Етна на југу још увијек активни. Сеизмичка активност је уобичајена дуж читавог ланца (укључујући Сицилију), па је од 11. вијека документирано више од 40.000 потреса.

Геолошка младост Апенина и велика разноликост типова стијена заслужни су за данашњи храпав изглед масива. На сјеверу у Лигурији, има пјешчењака, лапора и зеленог шкриљца. У тим крхким стијенама често има клизишта. У Тоскани, Емилији, Маркама и Умбрији чести су глина, пијесак и вапненци. У Лацију, Кампанији, Апулији, Калабрији, те сјеверној и источној Сицилији, постоје велике избочине вапненчких стијена, одвојених од низина шкриљевцима и пјешчењацима. У Молисеу, Басилицати и Сицилији има пуно аргилитских типова стијена, па крајолик има сушан и пуст изглед, уз честу ерозију типа бадланд.

Физичка географија

Ријеке

Ријеке Апенина имају кратки ток, двије највеће су Тибар (дуг 405 км), који својим јужним током протиче по западним обронцима Умбријских Апенина прије него што стигне до Рима и Тиренског мора. Друга по величини је Арно (249 км), који тече западно од Тосканско-Емилијских Апенина преко Фиренце до Лигурског мора. Велика ријека је и Волтурно (175 км]]), који извире у Абруцијским Апенинима, поред Алфедене и тече према југоистоку све до сутока са притоком Цалоре, затим скреће на југозапад према ушћа у Тиренско море. I поред тог што су кратке ријеке су главни узрок ерозије и данашњег изгледа Апенина. У вапненачким подручјима превладава ерозија краса.

Језера

Језера која су данас мала и разбацана по читавом масиву била су пуно бројнија за квартара (прије отприлике 2,6 милиона година). Алувијално Тразименско језеро површине 128 км² у Умбријско-Маркиијским Апенинима је данас највеће језеро. Остала језера различитог поријекла, раштркана су по читавом масиву. Уз њих постоји и више од 200 акумулацијских језера, формираних за хидроелектране и наводњавање.

Клима

Клима највиших дијелова Апенина је континентална (као и по унутрашњости Европе), али је блажа због утјецаја Медитеранска клима|медитеранске]]. зими често снијежи, али су љета врућа (просјечна јулска температура 24°-35°Ц). Просјечна годишња количина падавина је од 1,000 до 2,000 мм, већа на тиренској него на јадранској страни.

Флора и фауна

Флора Апенина је медитеранска и варира од географске ширине и надморске висине. На сјеверу превладавају шуме храста, букве, кестена и бора, а на југу божиковине, ловора, тршље, мирте и олеандра. Од усјева највише се саде маслине, које успјевају до висине 400 метара надморске висине, агруми по Калабрији и Сицилији, и винова лоза по Тоскани, Лазију и Апулији. По равницама Емилије узгаја се шећерна репа, крумпир, поврће и воће. Кукуруз се мање сади одкад се становништво раселило. У планинским подручјима превладавају пашњаци.

Уз типичну медитеранску фауну, има и неколико аутохтоних врста инсеката и медвјед марсицано. Уз то има и вукова, дивокоза и дивљих свиња који су опстали у два Национална парка Абруззо, Лазио и Молисе и Национални парк Сила у Калабрији.

Становништво и економија

Апенини су још од прахисторије дом италских народа. Данас се већина насеља простире на 1371 -1524 метара надморске висине, што је горња граница за ратарство. Гушће насељена подручја налазе се у широким ријечним долинама, богатим алувијалним земљиштем. Поприлично дуго трајала је депопулација, која је у посљедње вријеме успорена, због успјешног развоја локалне економије.

Дуж падина Апенина раширена је прерађивачка индустрија, док је у сусједној обалној равници развијено рударство, често повезано са налазиштима земног плина. Минерали]] као што су жива, сумпор, бор и поташа такођер су од значаја, док су каменоломи мрамора - нарочито они поред Царраре - познати вијековима.

Преко Апенина пролази неколико жељезничких пруга, од којих су неке двосмјерне и цеста које омогућују транспорт. Аутострада дел Соле изграђена 1960-их је жила куцавица талијанског полуотока.

Вањске везе

Апенини на Wикимедијиној остави

• Апенини (sh)
• Аппеннино (it)
• Апеннине Ранге (en)