Бег
Бег (турски: беy = господин) је наслов који се традиционално користио за вође мањих турских племенских група. У хисторијским аналима, бројне турске и перзијске вође су имале титуле беy, бег или беигх, обје иамју исто значење - лидер, вођа.[1] Регија, провинција или вилајет (турски: вилаyет), у којем је бег владао, називао се беyлик, односно "беговина," што у грубим цртама одговара "емирату" или "кнежевини".
Прва три владара Отоманског царства имали су титулу бег а не султан. Мурат I је први добио титулу "султан" од калифа у Каиру 1383. Од тада се звање "бег" односи на гувернера отоманског вилајета (провинције). Како је Отоманско царство у том времену било без неке снажне централне власти, важније удаљене провинције биле су склоне аутономији и самоодрживости па су бегови постали практички независни владари. У 15. ст. су и владари важнијих градова попут Бурсе и Едирнеа имали титуле "бега". Касније је титула владара суверене државе Туниса била "бег".
Крајем 19. ст. је назив "бег" сведен на почасни назив, нешто што отпилике одговара енглеској титули "Сир". У данашњој Турској и Азербејџану, назив бег има значење "господин".
Варијацијски облици бег или баиг се још увијек користе у презименима у јужној и Централној Азији, као и на Балкану. У славенским именима постоји спој са славенским -(ов)ић додатком, као напримјер у презименима Изетбеговић, Авдибеговић, Смаилбеговић и томе слично.
Повезано
[уреди | уреди извор]Извори
[уреди | уреди извор]Вањске везе
[уреди | уреди извор]- Енцyцлопаедиа оф тхе Ориент Архивирано 2005-11-20 на Wаyбацк Мацхине-у (en)