Битка на Козари

Операција Западна Босна (нем. Оператион Wест-Босниен), јуна - јула 1942
Сегмент Народноослободилачке борбе
Усташе над телима побијених партизана на Козари.
Датум 10. јун - 15. јули 1942. Локација планина Козара и Поткозарје Исход Победа осовинских снага; масовни злочини и депортације цивила
Сукобљене стране
НОП и DV Југославије	Немачки Вермахт Трупе НДХ Четници
Команданти и вође
Коста Нађ, командант Оперативног штаба за Босанску Крајину	Фриедрицх Стахл, командант 714. дивизије и заповедник борбене групе Западна Босна
Ангажиране јединице
Други крајишки НОП одред Прва крајишка ударна бригада Први крајишки НОП одред	714. дивизија (Немачка) 718. дивизија (Немачка) (делови) 717. дивизија (Немачка) (мањи делови) самостални 659. инжињеријски батаљон немачке територијалне, специјалне и пратеће јединице 1. горска дивизија НДХ 5. пјешачка пуковнија НДХ Четничке групе Дреновића и Марчетића
Снаге
6.000	31.000
Жртве и губици
2.500 избачених из строја	2.800 избачених из строја
око 68.500 мртвих (2.300 деце)

Битка на Козари, званично операција Западна Босна (нем. Wест Босниен), је битка из Другог свјетског рата која се водила у јуну и јулу 1942. године на подручју босанскохерцеговачке планине Козаре између партизана и осовинских снага.

Козара је, услед свог положаја у односу на савску, унску и врбаску комуникацијску линију, као и у односу на важан рудник Љубија, била област од великог значаја за окупациону управу. Стога су предузете бројне офанзивне операције против партизана на Козари. Међу њима се, како по жестини борби, тако и по великом страдању српског цивилног становништва, истиче операција Западна Босна, вођена од 10. јуна до 15. јула 1942.

Током прољећа 1942. партизански покрет у западној Босни је знатно ојачао. То је довело до ослобођења Приједора и Љубије 16/17. маја и оснивања Прве крајишке бригаде 21. маја 1942. Иако се ово одвијало у периоду минималног немачког војног присуства у Југославији, пацификација постигнута у Србији и другим деловима Босне омогућила је немачкој команди формирање знатне борбене групе. Њу сачињавали делови 3 (од укупно 4) њемачке дивизије, као и главнина управо формираног Првог збора (корпуса) НДХ.

Осовинске снаге су 10. јуна отпочеле концентричан напад на партизане из свих околних гарнизона. Након опкољавања, формирале су широке запречне појасе око Козаре и кренуле у систематско потискивање и исцрпљивање бранилаца. Одбрана, у почетку успјешна, је након десетак дана непрекидних борби почела слабити услијед губитака, замора и нестанка муниције.

Партизански делови који су се нашли ван обруча, применили су две врсте дејстава ради помоћи опкољеним снагама. 3. и 4. батаљон упорно су покушавали да се пробију у обруч ради помоћи, што је и успело деловима 4. батаљона. Остале снаге, 1. и 2. батаљон бригаде, и 1, крајишки одред, покренуле су низ енергичних напада на околне гарнизоне ради привлачења на себе делова осовинске оперативне групе. Извршени су успешни напади на Добрљин, Босански Нови и Сански Мост.

Ово ипак није довело до слабљења и одвајања значајних ефектива оперативне групе Западна Босна. Довођењем појачања, притисак на опкољене снаге је појачаван, што је довело до кризе одбране.

Суочени с немогућношћу даљег одолевања, борци Другог крајишког одреда одлучили су се за пробој из обруча. Пробој кроз вишеструке утврђене линије обруча одиграо се 3. јула 1942. у југозападном делу Козаре, 15 км источно од села Међувође, у северозападној Босни.

Кроз све линије обруча пробио се знатан део Одреда и један део збега (око 10.000 цивила). Интервенцијом оклопних делова Немци су у зору затворили брешу, поново успоставили обруч, и већ следећег дана кренули у прочешљавање Козаре. Остатак одреда и цивили који су остали у обручу покушавао је да се спаси кријући се у планини. Већ првог дана ликвидирана је партизанска болница и побијено око 300 рањеника.

Неки аутори ову операцију сматрају делом Треће непријатељске офанзиве.

Позадина

Усташе одводе Србе са Козаре у сабирне логоре, 1941.

Четници, домобрани и усташе наздрављају потписаном споразуму. Споразум је склопљен у Мркоњић Граду 27. априла 1942. Лево, са шубаром, Урош Дреновић. Скроз десно, особа са шубаром држи гитару.

Почетком 1942. године потписан је низ споразума четника са усташким властима, ради пацификовања устанка у НДХ. Урош Дреновић, командант четничког одреда »Кочић« склопио је споразум са НДХ у Мркоњић Граду 27. априла 1942. Лазар Тешановић, командант четничког батаљона »Мркоњић«, склопио је споразум са НДХ 23. маја 1942. Цвијетин Тодић и Саво Божић, заповједници Озренског и Требавског четничког одреда склопили су споразум са властима НДХ 28. маја 1942. у селу Липац. Представници Мајевичког четничког одреда склопили су споразум са властима НДХ 30. маја 1942. Раде Радић, заповедник четничког одреда "Борја" склопио је споразум са властима НДХ 9. јуна 1942.

Потреба за заустављањем непријатељстава је проистекла из четничке уверености да није време за одлучујућа разрачунавања, да се устанак мора стишати, а стање довести у нормалу, јер се сматрало да провоцирање неупоредиво јачег непријатеља може да доведе српски народ до истребљења. Ова стратегија је била у директној колизији са партизанском стратегијом која је покушавала да устанак прошири и распламса. Сви четнички споразуми прављени су првенствено ради очувања голог живота тамошњег српског становништва и без изузетка садрже клаузуле о ненападању са окупатором и снагама НДХ као и одбијање да се преда оружје. Осим ових клаузула у њима се захтева да четничке снаге на подручју које контролишу саме спроводе ред и мир уз асистенцију хрватских власти, што је не само подразумевало борбу против партизана него се у споразумима то и конкретно наглашава. На подручјима под четничком контролом су ови споразуми углавном имали успеха па је српско становништво на њима углавном и успело да се очува.

С друге стране партизанска стратегија је била проширивање и омасовљавање устанка уз непрестано узнемиравање противника и офанзивне акције. Подручје под контролом партизана било је у средишту НДХ, близу реке Саве и у близини осталих виталних комуникација и у непосредној близини Бања луке. У пролеће 1942. партизани у централној и западној Босни су ослободили Босански Петровац, Дрвар, Гламоч и Приједор. 20. маја је основана I крајишка бригада, а следећег дана је добила тенкове и старе авионе. Охрабрено оваквим успесима партизанско вођство је планирало и знатно проширивање територије под својом контролом на југ према Мркоњић граду, на територијама које су тада биле под контролом четника. Овакви планови показали су се као нереални јер се са постојећим снагама и у датим околностима тешко могло сачувати и оно што је до тада било постигнуто. Делови Прве крајишке бригаде су и почели дејства у правцу Бања луке где је у првој половини јуна 1942 године дошло до сукоба са четничким снагама које су југозападно од Бања луке запречавале правац под својом контролом.

Партизанска слободна територија се простирала од реке Саве на југ до планина Козаре и Грмеча. Ова подручја која су углавном насељена српским становништвом била су наклоњена партизанима и листом тешко пострадала током рата. Немци и усташе су схватиле да су град Бања Лука и рудник гвожђа Љубија у опасности и организовале су офанзиву да униште партизане и њима наклоњено становништво, што им је само делимично успело, с обзиром да је део партизанских јединица успео да се извуче из обруча, али је зато цивилно становништво тешко пострадало.

Фашистичке снаге су бројале 11.000 официра, подофицира и војника Вермахта, 20.000 усташа и домобрана, 2000 четника (групе Дреновића и Марчетића), а Мађари су учествовали са 5 топовњача речне флотиле. Четничке снаге коришћене су углавном за запречавање и локалне нападе. Од педесетак дана колико су трајале операције четници се помињу у документима само у првих неколико дана офанзиве.

Партизанска група је имала око 3.000 војника, али је регрутовала резерве из 60.000 цивила на слободној територији.

Након интезивне битке, у ноћ 3. јула неке партизанске јединице су пробиле обруч, али је главна група следеће ноћи опет остала опкољена и углавном је уништена. Само неколико стотина бораца са делом становништва пробило је обруч и успело да се извуче према планини Грмеч. Велики број оних који се нису успјели провући кроз обруч пали су у руке усташама и Немцима, и тада су почињени велики злочини над њима. На месту пробоја обруча, у југозападном делу Козаре данас се налази споменик назван "Патрија".

Жртве су усташе убијале клањем на лицу места непосредно након заробљавања или маљевима на обали Саве код Босанске Дубице, а неки су по захтеву немачких власти, првенствено Глеза фон Хорстенау, одведени на рад у Немачку. Преостали су одведени у хрватске концентрационе логоре, махом у Јасеновац и Стару Градишку.

После заробљавања народ је стрпан делимично у Јасеновац, а делимично у оближње привремене логоре код Босанске Дубице, Костајнице и друге одакле је затим пребациван у Јасеновац у групама по неколико хиљада људи. Жртве су убијане одмах. Према сведочењима Јевреја сабраним у књизи "Сећања Јевреја на логор Јасеновац" усташе су се брзо решиле огромног људства са Козаре. Према тим сведочењима, усташки кољачи су се тих дана највећих покоља Козарчана "по цели дан вуцарали по логору и смејали се пред заточеницима, пјевали и хвалили се како су данас имали много посла".

По усташким и немачким документима у козарачкој офанзиви заробљено је 68.000 људи. Спомен парк Козара прикупио је непотпуни списак од 33.398 побијених козарачких цивила док судбина многих несталих ни до данас није позната.

Око 900 преживелих партизана је основало Пету крајишку бригаду. У исто време, главнина партизана са Титом се кретала из источне у западну Босну. За време офанзиве, Први крајишки одред и делови Прве крајишке бригаде извршили су нападе на Босански Нови, заузели Босанску Крупу, и извршили већи број других напада у циљу смањивања притиска на Козару. Непосредно након операције, 31. јула ослобођен је Кључ, а са доласком пролетерских бригада створена је пространа слободна територија.

Ангажоване снаге

Осовинске снаге

Група бораца козарског партизанског одреда 1941/1942.

Прва крајишка бригада формирана под Козаром, 21. маја 1942.

Немци су у том периоду располагали врло скромним ефективама у Југославији. Стога су били принуђени да за ову операцију окупе прилично разнородне снаге. Према истраживању историчара Антуна Милетића, њихове снаге сачињавали су:

Састав и јачина Борбене групе »Западна Босна« био је следећи (6. јуна 1942.):

• Оперативни штаб Борбене групе »Западна Босна« – 123 војника
• 721. пп (без 1. батаљона), око – 1900 војника
• 661. арт. дивизион (без 4. бат.) – 522 војника
• 1. бат. 750. пп – 683 војника
• 1. тенк. бат. 202. окл. пука (без 1. чете) – 699 војника
• 3. чета 659. инж. бат. – 127 војника
• вод брд. топ. 670. арт. дивиз. (два топа) – око 40 војника
• 924. ландесшицен бат. – 495 војника
• Мађарска дунавска флотила – 254 војника
• Оклопни воз 23 – 40 војника

Укупно око – 4883 војника.

Овој Борбеној групи су биле потчињене или су је помагале још и ове снаге:

• 8. грађевински ландесшицен бат. (Штаб и 2. и 6. чета под командом мајора Шлебаха) – 348 војника
• Велика ауто-колона 4/614 (могућност 30 т) – 20 војника
• Мала ауто-колона 878 (3 камиона, 8 6) – 5 војника
• Чета за дотур, око – 65 војника
• Санитетско-армијска екипа (1 ауто, 5 болничких кола и 1 камион) – 8 војника
• Ветеринарско одељење 718. пд – 10 војника
• Вод војне полиције – 31 војник
• Војна пошта у Окучанима – око 10 војника
• Железничко-инжињеријско одељење – 11 војника
• Две грађевинске групе – 23 војника

Укупно – 531 војник.

Као појачање Борбеној групи »Западна Босна« 24. јуна 1942. године је придодат:

• Оперативни штаб »Боровски« (Штаб 704. п. дивизије), ојачан – 149 војника
• 734. пп – 2152 војника
• 1. бат. 721. пп, око – 550 војника
• Штаб и 2, 3. и 4. бат. арт. див., око – 522 војника
• 3. бат. 670. арт. див., око – 157 војника
• 4. бат. 661. арт. див., око – 157 војника
• 1. чета тенк. бат. 202. оки. пука – 67 војника
• 659. инж. бат. (без 1. чете и 1. вода) – 308 војника
• Транспортна колона (10 возила) – 20 војника
• Одељење за везу 704. – 15 војника
• Одељење војне поште 704. – 15 војника
• Музика 704. пд – 28 војника

Укупно – 4155 војника.

У оквиру Борбене групе »Западна Босна« придодаване су или су је потпомагале у различитим временским приликама још и ове снаге:

• Специјална чета 800. пука »Бранденбург« (од 18. до 29. јуна) – 300 војника
• Чета за везу 3. бат. 521. пука везе (од 24. јуна) – 156 војника
• 1. бат. 737. пп (од 5. јула) – 550 војника
• 1. бат. помоћне полиције (две чете од 11. до 21. јула) – 240 војника
• 2. бат. помоћне полиције (три чете од 11. до 21. јула) – 360 војника

Укупно – 1606 војника.

Од 5. јуна 1942. године потчињавају се новоформираном штабу Борбене групе »Западна Босна« у Бањој Луци следеће усташко-домобранске јединице:

• Преко потпуковника Сколибер Славка чији се штаб налази у Босанској Дубици: 2. бат. 5. пп и 9. чета 5. пп, 9. чета 11. пп и 1. батер. 4. арт. дивизиона
• 1. брдска (горска) дивизија преко њеног команданта пуковника Перичић Стјепана са штабом у Петрињи, – јачине 4.888 војника
• 3. брд. здруг (горски здруг) преко њеног команданта пуковника Рупчић Мате са штабом у Бањој Луци, – јачине 3.432 војника
• Бањалучки здруг преко њеног команданта пуковника Ивана Брозовића са штабом у Бањој Луци, – јачине 5.609 војника
• Авио-група »Ценић« преко њеног команданта мајора Ценић Ивана са штабом у Бањој Луци, – јачине 67 војника
• 3. техничка чета железничког бат. са штабом у Бос. Новом
• Преко Команде I збора (корпуса) у Сиску под командом генерала Румлер Драгутина:
  • Јединице за осигурање пруге Костајница — Бос. Нови и против, авион, чета, 5. и 25. чета 2. пп, 3. чета 4. усташког бат., 9. чета и 7. чета 12. пп
  • Посада у Двору на Уни: 1. чета 1. јуришног бат., 4. усташки батаљон без 3. и 4. чете и 7. усташки бат.
  • Посада у Добрљину: 3. бат. 2. пп без 9. и 11. чете
  • Посада у Бос. Новом: бат. 12. пп без 10. и 12. чете, 1. и 2. чета 2. жандармеријског (оружничког) бат., 10, 13, 18. и 19. чета 11. пп, 3. батер. 1. арт. див., 1. вод 1. батер. 8. арт. див.

• Три сабиралишта рањеника, једно хируршко одељење и један санитетски вод. Ове санитетске јединице имају се до 13. јуна распоредити, и то: једно сабиралиште рањеника у Бањој Луци, једно сабиралиште рањеника у Бос. Новом, једно сабиралиште рањеника и једно хируршко одељење у Костајници, а један санитетски вод у Новској

Укупно војника НДХ: 17.917 официра, подофицира и војника.

Укупно војника Вермахта: око 11.000 официра, подофицира и војника.

Заједно: око 31.000 људи.

Ток операција

I фаза: опкољавање

Мапа осовинске офанзиве на Козару.

Усташка пропаганда након битке на Козари.

Четничке снаге нијесу биле искључиво пасивне у великој операцији против устанка у НДХ. Напротив, почев од љета 1942. године, четници узимају активног учешћа у окупаторско-квислиншким операцијама, о чему свједоче и примарни извори њемачке провенијенције:

Борбена група “Западна Босна” [...] д.) Групе за запречавање: лојални четници под њемачким вођством напредују из Бронзаног Мајдана према сјеверозападу. Непријатељ код Пискавице опкољен. На сјеверу и западу никакви посебни догађаји.

– Дневни извјештај Паула Бадера, главнокомандујућег генерала у Србији за 13. јуни 1942. године

Борбена група “Западна Босна” [...] ц.) Групе за запречавање: Хрватске јединице, наслоњене на групу “Фриц”, преузеле обезбјеђивање Бање Луке са запада. Непријатељ држи висове сјеверно и сјеверозападно од Бронзаног Мајдана. Напад националних четника на ове висове у току. Успостављена веза са хрватским добровољцима код Санског Моста и са националним четницима из Бронзаног Мајдана код Дебељака.

– Дневни извјештај генерала Паула Бадера од 14. јуна 1942.

У извјештају Борбене групе »Западна Босна« од 5. јула 1942. године (који обухвата период од 5. јуна до 4. јула 1942, тј. вријеме трајања операције), упућеном њемачком опуномоћеном генералу и заповједнику у Србији Паулу Бадеру, констатује се лојално држање војводе Вукашина Марчетића, команданта четничког одреда »Пук Мањача«:

Предмет: Ситуација код Борбене групе »Западна Босна«.

2.) Непријатељ ван рејона Козара — Просара

У овом часу, због садашњег држања четника, не постоји могућност угрожавања из рејона источно од Врбаса. Тренутно се не очекује ни угрожавање јужно од Бањалуке и западно од Сане захваљујући лојалном држању четника Марчетића и добром држању хрватског гарнизона Сански Мост.

– Ванредни извештај Борбене групе Западна Босна командујућем генералу и команданту у Србији за период од 5. јуна до 4. јула 1942. о борбама с партизанима, даљим противмерама и обостраним губицима у рејону Козара — Просара, 5. VII 1942.

Југославенски повјесничар Антун Милетић закључује:

У борби на Козари било је ангажовано око 11.000 официра, подофицира и војника Вермахта. Сем ових војника Вермахта, Борбеној групи »Западна Босна« биле су потчињене од 5. јуна 1942. године и усташко-домобранске снаге у јачини од 17.917 официра, подофицира и војника. Са свим овим снагама сарађивало је и учествовало у борби против партизана на спољњем обручу и запречним линијама и око 2.000 четника Драже Михајловића.

II фаза: пробој

Одлука о пробоју из непријатељског обруча на Козари је донешена јер је, због интензивних борби са далеко надмоћнијим непријатељем, запријетила опасност да снаге Одреда буду разбијене на два дијела.

Одлука о пробоју је донешена на састанку који је одржан 2. јула 1942. године око подне, на самој Мраковици, на једном пропланку испод пута који води од Мраковице према Подградцима. На овом састанку су присуствовали, Обрен-Обрад Стишовић, командант козарског Одреда, Јосип Мажар Шоша, замјеник команданта Одреда и командант 2 батаљона, Бранко Бабич Словенац, секретар Окружног комитета КПЈ за Козару, др Алфред Хржехак - шеф одредског санитета, и Ранко Шипка, командант ударног батаљона. На поменутом састанку, који је одржан 2. јула 1942. године, донешена је одлука да се пробој изврши дана 3. јула са почетком у 22. сата, те да се пробој врши у реону села Горњи Јеловац-брдо Патрија, гдје ће се направити бреша у ширини око 2-3 километра, куда би требало да се извуку јединице и народ из збјегова. Такође је одлучено да се непосредно прије отпочињања борбе поново састану код Чупића куће, а до наведног састанка није дошло јер на састанак није дошао ни Шоша, Ратко Вујовић Чоче и Бошко Шиљеговић.

Како се на навденом подручју налазио први батаљон којим је командовао Жарко Згоњанин, одлучено је да лијево наступа Ударни батаљон са командантом Ранком Шипком, а десно други батаљон са командантом Јосипом Мажаром Шошом. Треци батаљон са командантом Мирком Пекићем ће насупати долином ријеке Мљечанице.

У вријеме пробоја, тј у 22 сата, на почетни положај није дошао Јосип Мажар Шоша, као ни Бошко Шиљеговић, те је напад каснио и почео у поноћ. Пробој је дјелимично успио јер није направљена бреша договорене ширине, те се обруч поново затворио већ наредног дана у подне. Пробој је покушан и наредног дана али без успјеха, те након тога јединице 2. крајишког партизанског одреда нису биле у могућности предузимати офанзивне акције.

III фаза: операција чишћења

Усташе спроводе жене и децу са Козаре.

Главнокомандујући операције "чишћења" Фриедрицх Стахл, коме је суђено у Нирнбергу због тих злочина.

Најмање што можемо учинити то је да спријечимо даљи прилив словенске крви... Зато је наша дужност да истријебимо народе. Мора се развити посебна техника истребљења. Шта значи истребљење? Да ли се под тим мисли уништење читавог народа? Наравно, тако ће ствар испасти. Ако имам снагу да без икакве гриже савјести пошаљем у смрт цвијет њемачке омладине, зар онда немам право да уништим милионе ове инфериорне расе, која се множи попут гамади. Ја их нећу све поубијати, него спријечити да се множе, а зато ћу мужеве раставити од жена. Има више начина да се један народ уништи систематски и без крви. То ће бити планско уништавање народа. Један од најважнијих задатака њемачке политике биће да свим средствима спријечи даљи пораст словенских народа...

– Адолф Хитлер

Током наредне две недеље снаге Немаца и НДХ систематски су прочешљавале Козару и Поткозарје. Карактеристика ове операције је посебно бруталан поступак према цивилном становништву. Један број ухваћених становника ликвидиран је на лицу места, док је већина транспортована у логоре. Била је очигледна намера да се подручје потпуно испразни од становништва, како би се партизани лишили базе и могућности преживљавања. Током операције преко 68.000 становника (око половина) депортована је у логоре. Укупан број цивилних жртава на Козари и Поткозарју износи око 35.000 људи, од чега је највећи део страдао управо у овој операцији и током интернације у логоре која је следила.

Насљеђе

Битка на Козари је по завршетку рата и успостављању југославенске комунистичке државе постала важан дио њене митологије, те славила као примјер јунаштва и мућеништва слабијих и лошије наоружаних партизана који су настојали заштити народ од надмоћног непријатеља. Преживјели учесници тих догађаја су о њима оставили низ свједочанства у облику мемоарских записа и других књижевних дјела, али вјеројатно најпознатије дјело од свих је Стојанка мајка Кнежопољка, епска поема коју је био написао Скендер Куленовић. Године 1962. је поводом 20. годишњице снимљена Битка на Козари, играни филм у којем су реконструирани ти догађаји и који се сматра једним од најпознатијих остварења партизанског жанра, односно југославенске кинематографије. Године 1967. је указом предсједника СФРЈ Јосипа Броза Тита Козара као поприште битке проглашена националним парком.

У југославенској, али и међународној јавности је занимање за битку 1980-их изазвало откриће да је Курт Wалдхеим, тадашњи аустријски предсједник и бивши генерални секретар УН као млади официр Wехрмацхта судјеловао у битци, те је стога, непосредно или посредно био повезан са тада почињеним ратним злочинима.

Повезано

• Списак осовинских операција у Југославији
• Сурадња четника са НДХ

Вањске везе

Битка на Козари на Wикимедијиној остави

• Битка на Козари (знаци.орг)
• Драгоје Лукић - РАТ I ДЈЕЦА КОЗАРЕ