Босна и Херцеговина у Римском Царству

Босна и Херцеговина у Римском царству нашла се након освајања Октавијана Августа од 35-32. год. п.н.е. Последњи владар био је византијски цар Манојло Комнин (1140-1180) године.

Предримски период

Предримско становништво на Балкану, које називамо Илири, није било јединствено по поријеклу нити по култури, па се појмови Илири и илирски морају схватити условно. Ти су термини творевина грчких трговаца и њихових писаца, а касније када су били покорени, и римске администрације. Они су напросто име једног мањег племена или савеза племена преносили и на остала њима слична племена у унутрашњости Балкана. Илири се дакле нису појавили као готова народносна групација племена, него су се формирали у процесу симбиозе и асимилације разнородних етничких и културних компонената.

Илирско етничко име се први пут јавља у 6 вијеку п.н.е, далеко на југу, на граници са Грцима, и најдаље до ријеке Дрима. У 3. вијеку име се проширује до обала Неретве, а у 1 вијеку п.н.е до ријеке Цетине, да би га након тога тада Римљани проширили до Дунава.

Још у у неолиту становници Босна и Херцеговина су имале трговачке везе са Грцима и њиховим колонијама у Јужној Италији и Сицилији, увозећи претежно керамику, оружје и накит. Те се везе настављају и у бронзаном добу, када долази и до миграције појединих скупина протоилира у Италију и Грчку. Увезена роба се преноси и у унутрашњост Балкана.

Илирска краљевина

Међу Илире продире и новчана привреда, па долази до раслојавања, односно до првих елемената државности. Најприје се стварају племенски савези по узору на грчке полисе. У периоду 5-4. вијека п.н.е племенски савези се претварају у прву илирску државну формацију која крајем тог вијека има одлике праве државе са краљем. Извори из тог времена државу називају Илирском краљевином, док у савременој хисториографији већина аутора државност приписује племену Дарданаца.

Средином III стољећа пне државотворност се приписује племену Ардијејаца, а осим њих у краљевство су укључени и: Даорси и Плереји, Мелкомени, Вардеи, Доклеати, Лабеати и др. Све су то племена са територије источно од Неретве, око бококоторског заљева, Скадарског језера и даље до Епира.

Ратови са Римљанима

Први судар илирске државе и римског империјализма десио се након смрти краља Агрона 231/230. год. п.н.е, за вријеме Агронове удовице Теуте, регенткиње пасторка Пинеса. Разлог је био илирско гусарење и пљачкање грчких и италских градова које су већ држали Римљани. Теута је била поражена и те 229. год илирска држава није постала римска трибутатна држава али је ушла у њену интересну сферу. Након тога, 219 Римљани освајају острво Хвар и задуго остављају на миру Македонце и Илире јер су заузети борбама са Картагином.

Када је македонски краљ Перзеј започео нову протуримску акцију, у њу се укључио и илирски краљ Генције. Овај трећи македонски рат (уједно и трећи илирски рат) завршио се 168. год поразом и сломом Македоније и Илирије. Илирска држава је нестала, подијељена на три дијела, који ће постати заметак римског Илирика.

Након тога Римљани започињу 156. год ратове са Далматима, који ће са дужим прекидима трајати 160 год. Рат се водио у долини Требижата и на Имотском и Дувањском пољу. Завршен је освајањем главног града Делминијума и одвођењем дијела Далмата у ропство.

У години 135. Римљани још једном покоравају Ардијејце и Плереје након њихових нових гусарења.

У другом далматском рату Римљани 117. освајају Салону и наново пустоше земљу. Након тога су и Либурни са сјеверног Јадрана и Јаподи из Лике и Уне изгубили самосталност и постали дио римске империје. Тада је започела прва организација провинције Илирик. Цијела је унутрашњост и даље била слободна.

До трећег далматског рата долази 78. год у којем је Римљанима требало двије године да поново овладају Салоном и приморјем. До четвртог далматског рата долази 51. год, у вријеме Цезаревог прокунзулата Илиријом. Дугогодишњи рат се завршио 39. год новим римским освањем Салоне, заједничким снагама Марка Антонија и Октавијана. Римљани су и даље држали само приморје. У рату су учествовали и Јаподи. У то вријеме основан је и римски војни логор Грачине на Хумцу код Љубушког.

Војна окупација и организација

Тек са Октавијановим походом 35.-33. год. п.н.е. на Дунав, на данашњу територију Босне и Херцеговине ступају римске легије које су предходно покориле Јаподе, Колапијане и Далмате. Отпор су пружали Јаподи, Далмати, Деситијати и Мезеји.

Илирско подручје је прикључено римској империји под називом провинција Илирик. Илириком су као гувернери управљали царски легати конзуларног ранга, уједно војни и цивилни намјесници. У томе су им помагали војни и цивилни службеници сталешког реда задужени за разне области (финансије, рудници,...). Тек у трећем стољећу царског легата је замијенио цивилни гувернер.

Мир је трајао до 16. год. п.н.е. када почињу нови сукоби, овај пут првенствено панонских Илира, који допиру до Истре. Они никако нису могли, као слободољубиви народ, да прихвате организирану присилу државне власти. Уз њих су поново били Далмати. Све до 9. год непрестано су у Панонији дизане мање побуне које су римљани увијек угушивали.

Батонов устанак

До посљедњег сукоба Римљана, под водством будућег цара Тиберија и Илира, дошло је у периоду 6-9. год н.е. када су под водством Батона учињени очајнички покушаји да се избјегне судбина поробљеног народа. Устанак је избио на подручју племена Деситијати и одмах су му се придружили Далмати и Бреуци из Паноније. Био је то општеилирски устанак. Посљедња епизода рата се одиграла у илирском граду Ардуби. Илири су били поражени. Исте те године су Германи поразили Римљане у Теутобуршкој шуми и задржали самосталност.

Не постоји ни један археолошки налаз који би се доводио у везу са борбама из посљедњег устанка.

Илирик је подијељена на двије провинције, Далмацију и Панонију, а граница је ишла отприлике границом црноморског и јадранског слива, негдје у ширини планине Влашић. Далмацијом се владало из Салоне, а центар Паноније је највише био у Сирмиуму. У земљи су још 60 година остале двије легије и неколико кохорти, што само говори да су Римљани у почетку користили искључиво војну силу као облик владавине. Свака је војна јединица покривала свој окупациони дио на којем је главни ауторитет и администратор био војни префект.

Слиједила је пацификација освојене земље уз врло строге мјере. Већи дио становништва је расељен, а један дио одведен у ропство. Омладина је одведена у друге дијелове царства и од њих је формирано осам кохорти (војна јединица). Обавеза давања војника је постала стална, најприје за јединице изван, а временом и у земљи. Перегринским цивитатес (територијална јединица домаћег становништва) је по ратном праву одузет дио плоднијег земљишта, рудници и земљиште на којима су изграђени војни логори.

Саобраћај

Карта античких насеља и путова на подручју Босне и Херцеговине

Чим су дефинитивно умирили крајеве у унутрашњости, Римљани су отпочели изградњу и регулисање путне мреже. Мрежа путева је урађена, најприје из војних разлога, касније из привредних. Магистралне цесте су полазиле из Салоне и Нароне. Основна мрежа путева изграђена је у првој половини првог вијека, највише у вријеме владавине цара Тиберија (владао од 14. до 37. године), који је као заповједник легија у доба Батоновог устанка добро упознао Илирик. Најзаслужнији за изградњу цестовне мреже је Публије Корнелије Долабела, намјесник провинције Далмације од 14 до 20 године. Касније се истакао значајним војним успјесима као проконзул у Африци.. У непуних седам година док је био намјесник изграђено је 550 римских миља цеста по врло тешком, планинском предјелу. Тиме су постављене основе касније врло густе цестовне мреже, која ће се кроз пуних 400 година даље дограђивати и одржавати те служити још дуги низ стољећа, а неки њезини дијелови видљиви су и данас.

У самом почетку цесте су градили припадници VII и XI легије, уз кориштење стране радне снаге, робова и нарочито домаћег, покореног, становништва. Ширина цесте била је прописана на 3,5 до 4 метра да би се на њој могла мимоићи двоја кола. Путеви су били солидно технички урађени, са зналачки изабраном трасом, вјешто прилагођени пластици терена уз минималне земљане радове, са чврстом подлогом, дотјераним горњим слојем, подзидима, усјецима и миљоказима.

Основна мрежа путева изграђена у првој половини првог вијека:

• Салона - Книн-Босанско Грахово-Дрвар, до планине Уилице, дужине 77,5 римских миља. Касније ће овај пут бити продужен према Босансском Петровцу-долини Уне-Сисак. У Петровачком пољу се одвајао крак за долину Сане.
• Салона-Ливањско поље-Гламочко поље-Панонија код Сервиција (Босанска Градишка), у дужини 167 римских миља, изграђена је за годину дана.
• Салона (од Сиња)-Купрес-Сарајевско поље, до дезитијатског кастела Хе(...?) од 156 римских миља. Цеста је касније продужена правцем -Романија-Сребреница
• Салона (од Сиња)-Купрес- Према ријеци Босни (Батхинус), која дијели Бреуке и можда Осеријате (или неки други илирски народ), дужине 158 римских миља.
• Нарона-Невесиње-Коњиц-Сарајевско поље. Судећи по налазу миљоказа из долине Трешанице код Коњица, са натписом Диво Аугусто (посвета Октавијану), ово је прва изграђена цеста у римско вријеме.
• Нарона- Чапљина – Клепци – Столац – Моско – Паник и даље на исток.
• Нарона - Попово поље-Цавтат

Уз цесте су се градиле путне станице које су имале задатак да се брину о обезбјеђењу и одржавању, јер се путевима одвијао поштански саобраћај и главни промет роба. За потребе путника, у њима су се налазиле и радионице, коначишта, гостионице, трговине.

I ако скромнијег карактера одвијао се и ријечни саобраћај, доњим токовима Неретве, Дрине, а нарочито Саве према Сирмиуму.

Управа

Након почетних строгих мјера пацификације војне власти су ступиле у контакт са племенским првацима из редова аристократије. Њима је додјељиван статус римског грађанина. Када би број таквих грађана довољно порастао, перегринске цивитатес добивају статус муниципија, којима управљају домаћи људи и који представљају управне јединице са одређеним нивоом аутономије.

Муниципијем се управљало из средишњих насеља истог имена. Стварање муниципија и градња насеља је врхунац романизације. Градови постају привредни центри, упориште новог поретка и расадници цивилизације.

Насеља су се градила уз путеве, у равници, испод утврђења, не ријетко и на старијим илирским насељима. Такав је Раетинум у Голубићу код Бихаћа. Била су правилног растера, доста налик једно на друго. У сјецишту главних комуникација налазио се трг (форум). У комуналном смислу била су то добро опремљена насеља, са водоводом, канализацијом, зидинама, ријечном луком, ако је то било могуће, а понегдје и централним гријање и јавним купатилима.

Такви су градови настали у Херцеговини: у Стоцу (Дилунтум), Ораховицама код Билећа, Гацку, Кифину Селу, Витини, Крехину Грацу (Бротњо), Посушком Грацу, Коњицу и др. У средњој Босни су се временом развила градска насеља на Илиџи (Аqуае С...) , Вишњици код Кисељака, Рогатици (Цол. Рис...), у Сребреници (Домавиа), у Скеланима (Малвесиатиум). У западној Босни су значајни центри у Ливну, Врби код Гламоча (Салвиум), код Дувна (Делминијум), Дувно (Бистуе ветус), Бугојну (Бистуе Нова), Малом Мошуњу код Травника, Шипово (Балоиа), Јајцу, Мркоњић Граду (Леусаба), Бањој Луци (Цастра), Босанска Градишка|Босанској Градишки (Сервициј).

Временом су се у та насеља почело насељавати и домаће становништво које тако прима језик, писмо, вјерске обичаје и посмртни култ. У градским срединама су дјеловала многа вјерска и струковна удружења (цоллегиа) која су наџивјела пад Царства, па ће се колегији у кршћанству задржати до данашњих дана.

Привреда

Могорјело

Пољопривреда је представљала основну грану привређивања аутохтоног становништва. Римљани су увели посебне привредне насеобине (виллае рустицае) на пољопривредним добрима (фунди) које ће уз напредне методе рада довести до повећања пољопривредне производње. Обично су биле уз већа градска насеља.

Одмах по освајању територије Босне и Херцеговине Римљани су приступили проширењу рударске производње и спровођењу боље организације. Тако је под Римљанима углавном настављена и интензивирана рударска радиност којом се домаће становништво бавило још раније.

Рударски ценри били су порјечје Сане и Јапре, Фојница и Крешево, те долине за жељезо. Код Мркоњић Града добијало се жељезо и бакар, а сребро у Сасама код Сребренице. Ови рудници су снабдјевали радионице оружја и ковнице новца у СисакСиску и Сирмиуму. Рударска подручја су била добро насељена са мноштвом уређених насеља и села. У рударско-металургиској индустрији су радили рудари, топионичари, металурзи и разне занатлије домаћег и страног поријекла, између осталог и као пословође, надзорници и стручњаци. Био је ту и читав штаб функционера са задатком да руководи цјелокупном производњом, која је првенствено била у државним рукама.

Грађевинарство и архитектура

Уласком у Римско царство Босна и Херцеговина прихватила је римски начин грађења и архитектонске форме. Подизани су градови по римском узору, трасиране и регулисане цесте, изграђени мостови, виле и други јавни и приватни објекти. Основно градиво сачињавају камен, опека (цигла), малтер, дрво, метали, стакло и други материјали. То је довело до занатске производње грађевинског материјала. На више мјеста откривени су трагови циглана.

Градови су имали централни простор, форум, објекат правилног четвртастог плана са чврстим патосом од камених плоча. Око форума биле су просторије курије (градске вијећнице), затвора, јавне говорнице, храмови, продавнице, јавно купатило са одјељењима за мушкарце и жене и споменици. Размјере форума у Томиславграду (Делминиум) биле су 48,10 x 37,40м.

У животу провинцијских градова купатила су играла значајну улогу. Грађани су се окупљали не само ради купања, већ и ради одмора, разговора и дискусија. Купатило је имало просторије за комуницирање, сале за одмор, ходнике, чекаонице, кухиња, ресторан. Постојале су топле купаонице, затим оне са хладном водом и одјељења са зоплим ваздухом. Просторије су биле украшене мозаичким патосом. Позната купатила су откривена у Сасу код Сребренице (Домавија), Стоцу (Дилунтум) и Илиџи (Аqуае С...).

Умјетност

Аутохтоно становништво се упознало са римским вајарством и сликарством, али се није развијао богат духовни и умјетнички живот. Нова техника и материјал потискивали су народну умјетност која се повлачила у конзервативно село. У главним пословима градње претежно су учествовали странци.

Ликовна умјетност је заступљена пластиком и сликарством. Монументална пластика је у камену, а ситна у бронзи, олову и сребру. Рељеф је нашао примјену у надгробној архитектури. Статуе су рађене у малом обиму, углавном од бронзе.

Зидови храмова, палата и вила били су украшени зидним сликама, али су слабо очуване.

Домаће становништво се први пут упознало и са стаклом. За наше подручје карактеристични су обични, једноставни и скромно декорисани предмети: мале боце, врчеви, чаше, плитке посуде, пехари. Међу стакленим израђевинама посебно мјесто има накит, различите величине и боја. Жене су користиле накит, док су мушкарци углавном користили прстење.

Религија

Религија римске државе и њених грађана састојала се од неколико главних божанстава. Међу њима, првенствено су исказивали захвалност и оданост „Најбољем и Највећем Јупитеру“, оцу богова и људи. Он је био и остао божанско оличење снаге, угледа и егзистенције Рима.

Ширећи своју доминацију, Римљани су свуда показивали толеранцију према религији и култовима народа које су укључивали у империју. Тако је било и са Илирима на шта указују археолошки налази. Почело је изједначавање домаћих божанстава са римским, римска интерпретација (интерпретатио Романум). Најбројнији су жртвеници и рељефи посвећени Силвану и Дијани. Силван је био врховни илирски бог, представљан као пола јарац а пола човјек, а понегдје као прави људски лик. У посветама се означава као заштитник шума, стада, природе и заштитник у лову, у приморју и са гроздом у руци. Једно од његових главних обиљежја је веселост, спремност на игру и забаву, јер постоје и његове представе са нимфама. Дијана је приказана као богиња лова, у ловачкој хаљини и у потјери за дивљачи.

У нашим крајевима су поштована и многа оријентална божанства. Сљедбеници су били углавном војници, пословни људи, робови, стручњаци и трговци. Истакнуто мјесто међу оријенталним култовима заузима Митраизам, чија су светилишта откривена на неколико мјеста (Коњиц, Лисичићи код Коњица, Јајце, Притока код Бихаћа).

Долазак хришћанства у данашњу Босну и Херцеговину]] је потврђен археолошком и историјском грађом. Овдашње становништво веома рано упознало се са хришћанством. Пошто су се у Босни и Херцеговини налазили многобројни рудници, у њима је углавном радила радна снага са простора Јудеје, Палестине и Сирије, које су класичне земље хришћанства. Преко њих је преношено ново вјерско учење. О томе свједоче остаци цркава, односно базилика, које су грађене посебним стилом па се називају базилике босанског типа. Имале су јединствен план са скромним димензијама, унутрашња опрема је камени намјештај, са мотивима и симболима.

Пад Западног Римског царства

Провинција Далмација (468-480).

Најзначајнија организациона промјена у царству се дешава 395. када цар Теодосије I дијели царство на два дијала и успоставља границу ријеком Дрином, која је и данас граница. Босна и Херцеговина се нашла у Западном Римском царству. Било је то у вријеме велике Сеобе народа и барбарских похода Гота, Сармата, Вандала, Маркомана, Алана и посебно Хуна који преузимају Панонију. Античка цивилизацијска којој је Босна и Херцеговина културно и временски припадала, почела је да се урушава.

Западно Римско царство је 476. године бити срушено. Учиниле су то германске војне јединице у служби римске империје, предвођене својим војсковођом Одоакаром. Њихова власт ће трајати до 492. год, када их побјеђују Источни Готи под водством краља Теодорика Великог. Нестало је и суштински римске власти на тлу Босне и Херцеговине, која ће се до 555. налазити у Готском краљевству.

Босна и Херцеговина и Византија

Године 535. н. е., Јустинијан I, цар Источног Римског царства, започео је рат против Источних Гота. Војсковође Белизар и Нарзес уништавају Источне Готе у Италији. Капитулирало је 7. 000 људи на ријеци Офанто сјеверно од Салерна, и цијела Италија и Балканско полуострво поново су се 555. год.нашли у Римском царству. Француски и њемачки историчари су тек након пада Источног Римског царства 1453. год. под Османлијску власт, увели појам Византија.

Аварски каганат

У VI. ст. дошле су на Балкан, на Византијску територију, двије нове расе: Авари (монголско племе из крајева сјеверно од Кавказа) и Славени, па су на многим мјестима продрли и у Босну. Њихова је историја у почетку била тијесно испреплетена, било да су били савезници или супарници. Авари и Славени живјели су у заједничкој држави, познатој као Аварски каганат, у којој су доминантну улогу имали Авари. Историјски извори их називају и Обри (то је славенски назив), по којима су се до савременог доба задржали многи топоними на Балкану. Основ њихове управне и територијалне организације биле су жупе са жупанима на челу.

Долазак Хрвата и Срба

Затим су, у року од неколико година, ступила на сцену још два славенска племена: Хрвати и Срби. Јасно је да су Срби и Хрвати имали сличну и повезану историју од најстаријих времена: Птоломеј, који је писао у II.ст. наше ере, такођер спомиње Сербои медју серамитским племенима сјеверно од Кавказа. Већина научника вјерује да су Срби и Хрвати били Славенска племена с иранском владајућом кастом, или да су првобитно били иранска племена која су стекла славенске поданике.

Негдје на почетку VII.ст. оба су племена основала своје државе у средњој Европи: "Бијелу Хрватску", која је обухватала дио данашње јужне Пољске, и "Бијелу Србију", у данашњој Чешкој. Одатле су се и једни и други доселили на запад Балкана. Историјска је истина прилично јасна: Срби и Хрвати били су од најранијих времена различити, али тијесно повезани, живећи и селећи се у тандему.

У вријеме кад су они дошли на Балкан ондје је већ постојало бројно славенско становништво, бројније од Срба и Хрвата заједно.

Тај главни славенски супстрат не може се подијелити на раздвојене субетничке групације и стога је неминовно узалудан сав пројекат измишљања прастарих етничких подјела медју њиховим потомцима. А томе треба додати да је тај славенски супстрат зацијело још асимилирао и остатке становниства из свих дијелова Римског царства, романизирани Илири, Готи, Алани, Хуни и Авари.

Срби су се населили на подручју које одговара данашњој југозападној Србији (територија која је послије у средњем вијеку постала позната под именом Рашка или Расциа), и мало по мало проширили своју власт на територије Дукље или Доцлеје (Црна Гора) и Хума или Захумља (Херцеговина).

Хрвати су се населили отприлике на подручје које одговара данашњој Хрватској, у које је био укључен и дио данашње Босне, осим источног појаса уз долину ријеке Дрине и поменутог Хума.

Византијски су владари већ у VIII.ст. безуспјешно покушавали покрстити Хрвате уз помоћ латинских свештеника из оно мало градова на далматинској обали што су јос били под влашћу Византије. Али, главнина је Хрвата покрштена тек у IX.ст., преко Франачких свештеника. Срби су покрштени средином IX ст. Може се само претпоставити да су удаљенија и недоступнија подручја у Босни посљедња подвргнута том процесу, који је до њих допро из приобаља поткрај IX.ст. или на почетку X .ст.

Византијско Царство, није било у стању директно владати, његова власт је била симболична, зато што су цркве на Балкану биле под јурисдикцијом Рима, али је успијевало присилити становништво да од времена до времена призна његову врховну власт. Због тога је цар Лав III Исавријац 732. изузео цркве са подручја Италије и Балкана из римске јурисдикције и припојио Цариградској патријаршији. Био је то први сукоб Римске и Цариградске цркве, који ће се завршити коначним расколом 1054. год. и имати трајне посљедице на историју балканских народа.

Пропаст Аварског каганата

Западни Балкан у 11. веку

Поткрај VIII.ст. и на почетку IX.ст., Франци Карла Великог, срушили су Аварски каганат, преузели сјеверну Хрватску, па и добар дио сјеверне и сјеверозападне Босне. Ти су територији остали под франачком влашчу све до седамдесетих година IX.ст. Вјероватно се баш у том раздобљу стари племенски поредак у Босни и Хрватској почео мијењати по узору на западноевропски феудализам. Авари нису више искључиви носиоци власти већ то постепено и првенствено постају Славени.

Дотле су Срби били успоставили власт над дијеловима територија у данашњој Херцеговини и Црној Гори, а источна скупина српских жупа у данашњој југозападној Србији окупљена је у неку врсту српске кнежевине (под влашћу "великог жупана") око средине IX.ст.

На поцетку X.ст. Хрватска је била моћна и независна држава под краљем Томиславом; опет је већи дио сјеверне и западне Босне припадао његовом краљевству. Након његове смрти (вјероватно 928.г.) Хрватска је била раздирана грађанским ратом и кратко вријеме (измедју тридесетих и шездесетих година X.ст.) већи дио Босне приграбила је обновљена и тренутачно снажна српска кнежевина Часлава Клонимировића која је признавала врховну власт Византијског Царства.

У контексту ових догађаја први пут се спомиње Босна као териториј. Ријеч је о дјелу Де администрандо империо које је 958. године написао бизантски хисторичар и цар Константин Порфирогенит.

У дијелу посвећеном земљама српске кнежевине пише: "у покрштеној Србији налазе се насељени градови Дестиникон (итд.)..., а на тлу Босоне Катера и Десник." Одавде јасно произилази да се Босна (мања од данашње Босне и концентрисана уз ријеку Босну која тече од мјеста близу Сарајева на сјевер) сматрала засебним територијем, иако је у то вријеме припадала Србима. У шездесетим годинама X.ст. поново је потпала под Хрватску и остала под хрватском влашћу отприлике педесет година.

Посљедњи византијски период

Затим је, 1019. године поново моћно Византијско Царство под царем Василијем II., "заторником Бугара", присилио српске и хрватске владаре да признају византијску врховну власт. Номинално подаништво Хрвата постепено се претворило у нешто као савезништво, па је у XI.ст. Босном неко вријеме владао хрватски намјесник, а у источном дијелу неко вријеме српски владари који су били непосредније под византијским надзором. Нешто више независности уживали су крајеви јужно од саме Босне, териториј Дукље, иначе познат под именом Зета (Црна Гора) и Хум (Херцеговина), гдје су локални српски кнезови одолијевали владавини Византије. Ти су крајеви уједињени у јединствену српску кнежевину, која се у седамдесетим годинама XI.ст. проширила и на српски териториј Рашку. У осамдесетим годинама проширила се под краљем Бодином јос више, па је обухватила већи дио Босне, али је након Бодинове смрти 1101.г. краљевство ускоро пропало.

Крај XI.ст. означава прекретницу у историји западног Балкана. Након Бодинове смрти тежиште српских политичких тежњи премјестио се на исток, на Рашку, која је постала срце средњовјековне Краљевине Србије.

Дотле је хрватске земље приграбила Угарска, а 1102.г. угарски краљ Коломан окруњен је за краља Хрватске и тако је успостављен однос измедју те двије државе, понекад однос директног подложништва, а понекад персоналне уније и савезништва које ће трајати (уз неколико прекида и преинака) све до 1918. године.

Угарска је власт 1102.г. протегнута и на Босну, али је Босном као удаљеним и недоступнијим територијем владао бан, чија је власт у току XII.ст. бивала све самосталнија.

У шездесетим и седамдесетим годинама XII.ст. Хрватска и Босна потпале су накратко опет под византијску власт, након успјешног војног похода експанзионистичког цара Манојла I Комнина, првенствено против Угарске. Након његове смрти 1180.г. сви његови војни успјеси убрзо су пали у воду. У борбама је учествовао босански бан Борић са својом војском. Након тога, моћно Римско царство, послије периода од 1400 год. није више утицало на историју Босне и Херцеговине. У томе ће га замијенити Хрватска, Србија и првенствено Угарска, чији ће краљеви носити и титулу краљ Раме (једна од жупа у Босни).

Босна се, међутим, у суштини, ослободила угарске власти, а како њоме није више владало ни Византијско Царство ни Хрватска, успјела је први пут постати мање-више самостална и независна држава. Одатле онај гласовити опис Босне из пера тајника цара Мануела Комнена, љетописца Кинама, који је вјероватно у осамдесетим годинама, записао: "Босна не слуша српског великог жупана; то им је тек сусједни народ који има своје обичаје и власт." Кинам је такодјер прибиљежио да Босну од Србије дијели ријека Дрина, црта раздјелница која је остала источна граница Босне у већем дијелу њене касније историје.

Литература

• Божидар Ферјанчић, „Византијски извори за историју народа Југославије ИИ“ (фототипско издање оригинала из 1959), Београд, 2007. ИСБН 978-86-83883-08-0
• Нада Зечевић, Византолошки институт, Београд, 2002 -ВИЗАНТИЈА I ГОТИ НА БАЛКАНУ У IV I V ВИЈЕКУ