Донација органа
Донација органа знак је алтруизма и племенитости, којим особа исказује своју жељу и намеру да након смрти дарује било који дио тела ради пресађивања, како би се помогло тешким болесницима.
Трансплантација органа
[уреди | уреди извор]Трансплантација органа данас је у свету и код нас прихваћен и успешан начин лечења болесника, код којих је из било којих разлога дошло до неповратног заказивања функције појединог, за живот потребног органа. У последњих деценија на тај се начин могу органи, чија је функција престала, заменити другим, од другог човека - тзв. донатор или донатора (за оба вреди назив "донор").
Данас се могу пресадити органи (бубрези, јетра, гуштерача, срце, плућа), а и ткива (кожа, делови кости, срчани залисци, крвне жиле, рожнице и др.).
Трансплантација користи болесницима с потпуним заказивањем бубрега, који се лече хемодијализом или перитонеалном дијализом три пута недељно како би сачували живот, болесницима с терминалним заказивањем срца, јетре или плућа којима изгледи за живот нису већи од неколико недеља или месеци, болесницима са шећерном болести која се не може контролирати, слепим особама, као и болесницима којима је потребно надоместити неко ткиво.
Свака особа је такође потенцијални прималац тела, ако је особа у таквој ситуацији потребе.
Како би се донирали органи, смрт мора наступити у болници, јер се само на том месту могу органи одржати погодним за пресађивање. Мождано мртви болесници, којима је могуће узети орган за трансплантацију, налазе се искључиво у јединицама интензивног лечења болничких установа.
Када особа одлучи да донира своје органе и ткива након смрти са намером да спаси животе других људи, битно је да своју одлуку пренесу на своју породицу и на своје најближе пријатеље јер ће они први од њих питати докторе за орган. његова смрт. Од породице се очекује да поштује жељу преминуле особе. Слично томе, донаторска картица може се попунити и носити са собом, што ће послужити као доказ донесене одлуке. * Напомена од другог аутора: ове изјаве, наравно, нису истините.
Ако дође до смрти у болници, органи и ткива ће се поштовати након што се све уради како би се спасио живот пацијента и када лекари који нису у вези са трансплантацијом, установама и потврдама о смрти, потпишу сертификат у складу са медицинским и правним критеријумима .
Када се смрт дефинише на овај начин, група лекара за трансплантацију ће одредити који органи или ткива се могу користити за лечење или спасавање живота других људи. Ако је могуће узимање органа, одговорна особа ће проверити жељу покојника, изражену током његовог живота, али ће пре свега разговарати са најближим члановима породице. На тај начин ће се поштовати жеља мртвих.
После давања органа и ткива следи исто што следи и после смрти. Могуће вађење органа се одвија у стерилним условима, у операционој сали и у рукама квалификованог тима лекара. Тело у таквом случају неће бити оштећено и биће третирано с дужним поштовањем.
Повест
[уреди | уреди извор]Успешно пресађивање органа годинама је усавршавано и оно овиси о развитку многих струка и стецању многих знања - о развоју кирургије, реаниматологије, неурологије, урологије, имунологије, биокемије, нефрологије, хемодијализе, фармакологије, биоетике и др. Сам акт пресађивања с временом је оптерећен све мањим бројем компликација и такав је начин лечења, особито задњих година, све успешнији. Године 1990. америчким знанственицима додељена је Нобелова награда за напретке у трансплантације органа. Награда је додељена двама пионирима трансплантације:
Јосепху Мурраyу из Бостона за трансплантацију бубрега 1954. године и Доналлу Тхомасу из Сеаттлеа за трансплантацију коштане сржи 1956. г. Тумачење Комитета за доделу награде било је да су "открића двојице знанственика била пресудна за десетине тисуће тешко обољелих људи, који пресађивањем органа могу бити лечени онда када други начини лечења више немају успеха".
Далеко до највећег броја трансплантација односи се на бубреге због неуспеха бубрежне функције јер су ове потребе највеће. Органи се могу добити од живих пружалаца услуга (већина њихових најближих сродника), као и од већине мртвих пружалаца услуга. Број органа је премали да задовољи растућу потребу.
Како би се болесници ослободили лечења на редовитој дијализи ("уметном бубрегу") и како би се њихов број из здравствених и економских разлога смањио, потребно је још повећати број пресађивања бубрега. За то је потребно доћи до органа и то у првом реду од умрлих особа. Потребно је, дакле, организирано прикупљати органе. Не само да је то природнији начин, него се тако може доћи до довољног броја органа, који могу покрити растуће потребе.
Орган потребан за живот другом човеку могуће је добити од умрле особе након престанка рада срца или ране, код још куцајућег срца особе која више нема мождане активности. С обзиром на то да без функције мозга нема живота, таква је особа неповратно мртва. Управо такво стање омогућује добивање здравог органа за пресађивање. Основни предувет за каснију добру функцију има онај орган, који је до акта пресађивања имао уредну опскрбу кисиком, а то је управо код особа које су умрле због неповратног оштећења средишњег живчаног сустава и које кисик добивају пасивно уз помоћ технолошке подршке.
Дијагностика мождане смрти данас је могућа без и најмање грешке, с потпуном сигурношћу. То је у многим медицинским установама постало дио уобичајене дијагностике и представља етичку и професионалну обвезу болничких лечника и медицинских сестара. Дијагностика и потврђивање мождане смрти указује на висок ступањ унутрашње организације болнице, високу стручну и етичку квалитету кадрова и задовољавајућу разину софистициране медицинске технологије.
Одавно је давање крви од живог даватеља постало уобичајено и, наравно, нешто без чега се свакодневна медицинска пракса више не може замислити ни проводити, и на ту је разину потребно довести давалаштво органа с умрлих особа и обавештеност јавности да у тренутку смрти своје блиске особе обитељ буде спремна дати свој пристанак да се одређени орган узме и на тај начин, племенитом гестом, омогући живот другом, тешко обољелом човјеку.
Данас већ постоје уврежени начини, који омогућују да особа за живота пристане даровати орган након своје смрти, у сврху пресађивања. Најважније је да се о томе разговара у обитељи, ту се расправља, међусобно информира и овдје се ствара став обитељи и појединца. Ово је од кључне важности.
Извори
[уреди | уреди извор]- http://www.hdm.hr/uvod.html Архивирано 2009-05-30 на Wаyбацк Мацхине-у Хрватска донорска мрежа с допусницом (преузето 29. липња 2010.)