Европски суд правде
 | Могуће је да овај чланак или неки његов дио садржи застарјеле податке Молимо вас да помогнете Wикипедији у ажурирању чланка, уколико је то могуће. За више детаља, погледајте страницу за разговор. |
Не треба изједначавати са Суд правде Еуропске уније.
Еуропски суд (енгл. Цоурт оф Јустице) један је од судова унутар Суда Еуропске уније, институција Еуропске уније. Тумачи одредбе оснивачких уговора и рјешава спорове по тужбама држава чланица и грађана чија су права повријеђена неком од одлука тијела Уније.
Еуропски суд је основан 1952. године и има сједиште у Луxембоургу.
Због преоптерећености Суда ЕЗ-а, 1988. године основан је Првоступањски суд Еуропских заједница (данас Опћи суд). Све до Уговора из Нице 2001. године, овај је Суд дјеловао као придружено тијело Еуропског суда, а не као засебан суд.
Састав
[уреди | уреди извор]Еуропски суд састоји се од по једног суца из сваке државе чланице (дакле 27) и осам независних одвјетника (енгл. Адвоцатес Генерал). Суце и независне одвјетнике именују владе држава чланица заједничком сугласношћу на раздобље од шест година, након савјетовања са Савјетодавним одбором, из редова особа чија је неовисност неупитна и који испуњавају увјете који се у њиховим земљама захтијевају за обављање највиших судачких дужности или који су признати правни стручњаци. Суци и независни одвјетници којима је истекла дужност могу бити поновно именовани. Сваке три године проводи се дјеломична замјена судаца и независних одвјетника.
Савјетодавни одбор за давање мишљења о прикладности кандидата за обнашање дужности суца и независног одвјетника Суда и Опћег суда уведен је Лисабонским уговором (чланак 255. УФЕУ). Одбор се састоји од седам особа изабраних из редова бивших чланова Суда и Опћег суда, чланова националних врховних судова и признатих одвјетника, од којих једнога предлаже Еуропски парламент. Вијеће ЕУ доноси одлуку о утврђивању правила рада одбора и одлуку о именовању његових чланова. Оно одлучује на иницијативу предсједника Еуропског суда.
Специфичност суда је дјеловање независних одвјетника. Дужност је независног одвјетника, дјелујући посве непристрано и неовисно, на јавној расправи износити образложене приједлоге одлука у предметима у којима се у складу са Статутом Суда Еуропске уније захтијева његово судјеловање. Суду помаже осам независних одвјетника, од тог по један увијек из Француске, Њемачке, Велике Британије, Италије и Шпањолске. Преосталих три ротирају према абецедном реду из преосталих 23 држава чланица. На захтјев Еуропског суда, Вијеће ЕУ може, одлучујући једногласно, повећати број независних одвјетника.
Суд засједа у судским вијећима (од три и пет судаца) или у великом вијећу (13 судаца) у складу с правилима која су у ту сврху утврђена у Статуту Суда Еуропске уније. Када је то у складу са Статутом, Суд може засједати и у пуном саставу.
Суд има Тајника (енгл. Регистрар), који је на челу Тајништва (енгл. Регистрy).
Попис предсједника Еуропског суда
[уреди | уреди извор]Суци из властитих редова бирају предсједника Суда на раздобље од три године и може бити поновно изабран. Предсједник усмјерава рад Суда и предсједава сједницама Великог вијећа и Суда у пуном саставу.
| # | Мандатно разобље | Предсједник | Држава |
|---|---|---|---|
| 1952. – 1958. | Массимо Пилотти |  Италија
| |
| 1. | 1958. – 1964. | Андреас Маттхиас Доннер |  Низоземска
|
| 2. | 1964. – 1967. | Цхарлес Лéон Хаммес |  Луксембург
|
| 3. | 1967. – 1976. | Роберт Лецоурт |  Француска
|
| 4. | 1976. – 1980. | Ханс Кутсцхер |  Западна Њемачка
|
| 5. | 1980. – 1984. | Јоссе Мертенс де Wилмарс |  Белгија
|
| 6. | 1984. – 1988. | Јохн Мацкензие-Стуарт |  Уједињено Краљевство
|
| 7. | 1988. – 1994. | Оле Дуе |  Данска
|
| 8. | 1994. – 2003. | Гил Царлос Родригуез Иглесиас |  Шпанија
|
| 9. | 7. листопада 2003. - данас Мандат истјече 31. листопада 2014. |
Василијос Скурис |  Грчка
|
| Извори: Предсједници Суда. Еуропеан НАвигатор. Преузето 21. вељаче 2012. | |||
Надлежност
[уреди | уреди извор]Најважнији поступци пред Еуропским судом:
Поступак против државе чланице
[уреди | уреди извор]Тужбе за поништење акта заједнице
[уреди | уреди извор]Тужбе због пропуста
[уреди | уреди извор]Тужба је уређена чланком 265. Уговора о функционирању Еуропске уније. Државе чланица или институције Еуропске уније, а ту се убрајају и тијела, уреди и агенције Еуропске уније, могу подићи тужбе против других институција ако утврде да су оне пропустиле дијелова у складу с одредбама Уговора односно због пропуста да донесе акт који је била обавезна донијети. Тужба је дозвољена ако је је институција претходно била позвана да донесе спорни акт. У овом поступ надлежност има Опћи суд док је жалбена надлежност припада Суду.
Претходни поступак
[уреди | уреди извор]Претходни поступак је поступак који пред Судом покреће национални суд пред којим се неко питање еуропскога права појави као релевантно за одлучивање у предмету. На тај се начин у правном суставу ЕУ осигурава уједначеност права. Поступак се у пракси показао изнимно важним, и управо је у том поступку Еуропски суд развио нека темељна начела права ЕУ, као што су начело надређености и начело изравног учинка. Национални судови су везани значењем одговора Еуропског суда те обвезује све судове у хијерархији. Тумачење Еуропског суда у вези одређеног питања дјелује и ерга омнес.
Према чланку 267. ТФЕУ, Еуропски суд је надлежан одлучивати о претходним питањима која се тичу:
- тумачења Уговорâ;
- ваљаности и тумачења аката институција, тијела, уреда или агенција Уније.
Ако се такво питање појави пред било којим судом државе чланице, тај суд може, ако сматра да је одлука о том питању потребна да би могао донијети пресуду, затражити од Суда да о томе одлучи. Ако се такво питање појави у предмету који је у тијеку пред судом неке државе чланице, против чијих одлука према националном праву нема правног лијека, тај је суд дужан упутити то питање Суду.[1]
