Хиндуизам

Дио серије чланака о хиндуизму
Хисторија · Божанства
Вјерске заједнице · Пословице
Вјеровања и обичаји
Реинкарнација · Моксха
Карма · Пуја · Маyа
Нирвана · Дхарма
Веданта ·
Yога · Аyурведа
Yуга · Вегетаријанство
Бхакти
Списи
Упанишаде · Веде
Брахмана · Бхагавад Гита
Рамаyана · Махабхарата
Пурана · Аранyака
Схиксхапатри · Вацханамрут
Везане теме
Хиндуизам по државама
Вође · Девастхана
Кастински систем · Мантра
Рјечник · Хинду свечаности
Виграха
Портал: Хиндуизам

Хиндуистички храм Цхамундесwари у Индији

Хиндуистички храм у Неасдену, Лондон; један од највећих хиндуистичких храмова у Еуропи

Хиндуизам је древна азијска религија чији почеци сежу из раздобља од 16. до 15. стољећа пр. н. е., која је започела свој развој у Индији, гдје је и данас главна религија. Индијци, међутим, радије говоре о вјечном учењу и закону (санāтана дхарма), јер је нагласак на начину живота више него на начину мишљења.

Етимологија

Перзијска ријеч Хинду долази од санскртске ријечи синдху (што значи »индијска ријека«, ријека Инд) те су већ у 5. стољећу Перзијанци ријечју Хиндус именовали становнике индијског потконтинента. Ргведа спомиње земљу Индоаријаца као Сапта Синдху (земља седам ријека у сјеверозападном дијелу јужне Азије, једна од њих је Инд). То одговара Хапта Хəнду у Авести, светом спису зороастризма.

Распрострањеност

Хиндуизам је једна од најважнијих свјетских религија, не само због процијењених 700 милијуна сљедбеника него и због изразитог утјецаја на многе друге свјетске религије за вријеме дугог, непрекинутог развоја од око 3500 година.

Хиндуизам је распрострањен на просторима југоисточне Азије, источне и јужне Африке, Еуропе (Уједињено Краљевство), Америке и пацифичких подручја све до оточја Фиџи. Кроз повијест индијски сwами и гуруи имали су много сљедбеника, а Харе Кришна скупине данас налазимо у Еуропи и у Америци.

Основна обиљежја

Ом или Аум, најсветији симбол у Хиндуизму

Хиндуизам нема ни оснивача ни пророка. Нема одређену црквену или институционалну структуру, ни строго одређен цредо. Хиндуизам је чврсто испреплетен с предајом о земљи Индији, њезиним друштвеним суставом и повијешћу. Неки сматрају да је хиндуизам »савез култова и обичаја, колаж идеја и духовних тежњи«. Могло би се поставити питање ради ли се о једној вјери или више вјера, јер хиндуизам обухваћа много различитих вјеровања и тумачења:

• већина хиндуса вјерује у Бога на овај или онај начин; поједини хиндус може штовати једног бога, неколико њих или ниједног
• неки хиндуси вјерују да поштовање свих живих бића захтијева да буду вегетаријанци; други ће жртвовати животиње за вријеме храмских свечаности
• неки обожавају Шиву, неки Вишну или његове инкарнације; други пак штују божице
• становници једног села немају исто средиште вјере, које ће ујединити сељаке и на другом мјесту

Приказ реинкарнације

Ипак, за хиндуизам је карактеристична вјера у низове утјеловљења, сеобе душа или реинкарнације и у томе је значајна разлика поред свих великих блискоисточних једнобожачких религија које човјеков живот виде као једнократан, премда на неки начин вјечан, догађај у којем је нагласак на моралним одлукама у складу с Божјим заповиједима те на њиховој коначној просудби након смрти. Хиндус мисли о току живота кроз многе егзистенције. То се скрива иза појма самсара, који означава тијек живота од рођења до смрти, затим до поновног рођења – животни циклус.

Повезан с појмом самсаре јест и појам карме. Карма дословно значи »дјело« или »дјелатност«, а заправо означава заслуге, кривње те посљедице човјекових дјеловања у једном животу. У којем ће се сљедећем утјеловљењу душа наћи овиси о њеној карми. Хиндуси вјерују да се карма прикупља и расте, те преноси кроз многа утјеловљења. Неки сматрају да се посљедице ранијих дјела ипак дају поправити покајањима и обредима, »одрађивањем« кроз награде и казне, те да се на крају може постићи мокша или »ослобођење« од цијелог ланца самсаре и то кроз одустајање и одбацивање од свјетовних жудњи и жеља, ослобађање од непрекидног котача поновног рађања.

За све хиндусе света је и ријека Гангес, која не напаја само њихову земљу, вода је симбол бесконачног живота. Стотине тисућа вјерника обредно се купају сваког дана на њезиним обалама. Најзначајније такво средиште јест град Бенарес на Гангесу, који је уједно и најсветији индијски град – за хиндуса мјесто на којем жели умријети. Послије спаљивања пепео распу по води свете ријеке и »живот се наставља«.

Повијесни развој

Поријекло

Најстарији докази малених елемената хиндуизма датирају се у доба неолитика у рани хараппански период (око 5500. до 2600. пр. н.е.).

Најстарија вјеровања и ритуали потјечу из преткласичне ере (1500. до 500. прије Криста) те се називају ведском религијом. Најстарији хиндуистички текст јест Ргведа (1700. до 1100. прије Криста, према лингвистичким и филолошким доказима).

Ведско раздобље

Модерни је хиндуизам настао из Веда. Најстарија Ргведа у средишту има поштовање божанстава као што су Индра, Варуна и Агни те Сома ритуал.

Негдје између 1500. и 1200. године прије Криста (некако у вријеме кад је Мојсије повео Израелце из Египта) дивља аријска племена на бојним су колима заузела Индију, долазећи са сјеверозапада. Населили су се у подручје данашњег Панђаба, донијевши свој језик и традицију, те су тако аријска племена увелике утјецала на културу и древне религије старосједилаца, матријархалног друштва утемељеног већ у трећем тисућљећу прије Криста.

Прије надирања аријских племена главна карактеристика религије долине Инда био је култ плодности. Многе су животиње сматрали светима (говедо, козу, змију, крокодила), а клањали су се једном главном божанству. Религија аријских дошљака потиснула је, али и дјеломично асимилирала староиндијску. Попут Грка, аријска су племена приносила жртве боговима који су представљали персонифициране природне силе, док је стара религија долине Инда укључивала yогу, одрицање и обреде прочишћења. У то доба се развија и индијски језик, што се данас зове санскртом.

Тај период раног хиндуизма назива се још и ведском религијом. Веде (вид значи »знати«), религијски текстови настали око 800. године прије Криста представљају главни извор познавања првотне вјере. Најмоћнији израз те ране религије јест обред, помно разрађени ритуал код којега главну ријеч води свећеник, брахман. Хијерархија која је настала вршењем обредних радњи вјеројатно је први заметак каснијег друштва подијељеног на касте.

Веде

Ргведа

Свете староиндијске књиге стољећима су преношене усменом предајом, те су коначно редигиране концем 6. стољећа прије Криста. Веде у ужем смислу садржавају четири збирке стихова (самхита) и прозе обредног, митолошког и магичног карактера:

• Ргведа
• Самаведа
• Јаџурведа
• Атхерваведа.

Најстарија је Ргведа написана древним обликом санскрта с подручја сјеверозападне Индије. Написана је вјеројатно у раздобљу између 1300. и 1000. прије Криста те садржи 1028 химни с више од десет тисућа строфа. Химне су обично упућене једном богу, али се и други различити богови у њима појављују. Најпопуларнији је бог Индра, који је приказан као ратник који побјеђује силе зла и ствара свијет, док је Варна главни бог који управља церемонијалним обредима и законом. Дхарма (козмички ред) под његовим је надзором и он осигурава да не буде пријеступа, како козмичких, тако ни људских.

Првотним збиркама послије су додане Брахмане, опсежни коментари и обредни прописи. Посљедњи дио Веда јест Упанишад (»Тајна наука«), звана и Веданта, прозна збирка филозофског и теолошког карактера.

Веде имају изванредно повијесно и филозофско значење, а дијелови литерарног карактера, иако малобројни, истичу се великом изражајном снагом и дубином. Химне Ргведе имају важност и као најстарији узорци индоеуропског стиха, али у њима налазимо и прве трагове филозофске рефлексије. Тако у њима постоји и најранији израз о битку и небитку, о законитости свемирског збивања и ограниченом досегу људске спознаје.

Епови и легенде

Раздобље од 300. године прије Криста до 300. године послије Криста било је одлучно за појаву оног што називамо класичним хиндуизмом. Писане су сутре. Оне су углавном биле збирке афоризама које су настојале истакнути учење Веда и Упанишада. Божанства из Веда замијењена су старијим боговима или су поистовјећена с њима. Рудра - моћни бог у ведским химнама био је тада поистовјећен са Шивом, »богом који плеше«, чији су кипови пронађени приликом ископавања у долини Инда. Затим је услиједило раздобље у којем су записиване приче из прошлости.

Оно што је кружило у облику локалних легенди сматрало се најбољим изразом индијског погледа на свијет. Епови су указивали на трајну борбу добра и зла, козмоса и каоса у човјековим пословима. Сва дјела указивала су на потребу да се открије смисао и сврха чак и у раздобљу нереда.

Епске пјесме Рамаyана и Махабхарата спјеване су од 400. пне. до 200. послије Криста, али су се усмено преносиле стотинама година прије. Касније пуране говоре о боговима и демонима.

Рамаyана

Рамаyана је еп који је настао између 4. стољећа прије Криста и 2. стољећа послије Криста састоји се од 38 000 стихова. То је мит о сплетки којом је Рама, божански јунак и краљ, уклоњен с пријестоља, а његова вјерна жена Сита отета на Шри Ланку. Рама је утјеловљење праведности и сматрају га једним од десет аватара (утјеловљења) бога Вишне. Појавило се мишљење да богови у сваком раздобљу шаљу једног аватара.

У пучком хиндуизму прича о Рами не слуша се само од раног дјетињства, већ постаје и основа свакодневног живота. Раму се зазива на почетку сваког потхвата и захваљује му се послије успјешно обављеног посла. Његова јуначка дјела постала су примјер за угледање и потицај за исправно понашање. Његово име служи за утјеху остарјелима и пјевати ће га окупљени жалобници, док се тијело мртвог човјека односи на спаљивање. Рамина жена Сита постала је примјер вјерне жене, те су је величали због њезиних врлина љубави и оданости.

Махабхарата

Илустрација у Махабхарати

Махабхарата је еп који је настао између 4. стољећа прије Криста и 4. стољећа послије Криста. Најопсежније је дјело свјетске књижевности са више од 200 тисућа стихова у 18 књига. Говори о рату између браће Пандава и Каурава.

Бхагавадгита (»Пјесма узвишеног«), називана често и само Гита, најважнији је и књижевно највреднији од морално–филозофских списа у Махабхарати, а у Индији је данас најпопуларнији дио цијелог епа. Етичке дилеме духа, које у умјетнички обликованом дијалогу поступно заоштравају, сматрају се највјернијом илустрацијом индијске мисли те се често Гита назива Библијом »хиндуизма« због своје пучке привлачности те се истиче да је спас свима доступан: класне разлике нису препрека већ начин да се осигура спас.

Махаџанапади

За вријеме жељезног доба у Индији неколико се мислилачких школа основало и развијало у хиндуистичкој филозофији. Три су кључна догађаја узроковала настанак нове епохе хиндуистичких мислилаца: упанишадско духовно подизање, долазак Махавире, оснивача џаинизма те Буде, оснивача будизма. Они су научавали да појединац не мора прихватити ауторитет Веда или кастински сустав да би постигао мокшу или нирвану. Буда је отишао корак даље и тврдио да постојање душе или Бога није потребно. У то су доба многи хиндуси постали будисти или ђианисти:

Сиддхартха Гаутама, односно Буда

У 7. стољећу прије Криста власт свећеника у друштву била је у сјеверној Индији опћенито прихваћена. Но у то доба развоја унутар хиндуизма јављају се покрети џаинизам и будизам, али и покрет назван Упанишаде.

Џаинизам и будизам религије су које су настале на темељима хиндуизма. Махавира, личност у позадини џаинизма и Буда, оснивач будизма, припадали су малим градовима - државама унутар аријских племенских заједница. Настају као реформацијски покрети тадашњег још неразвијеног хиндуизма, но ипак у коначници се формирају као одвојене религије иако имају велике сличности и заједничке елементе. Тако у џаинизму постоји тзв. »пет темељних врлина«: ненасиље, говорење истине, поштовање, чедност и невезаност за свјетовне ствари.

Буда, правим именом Сиддхартха Гаутама, одбијао је хиндуистичке култове жртвовања и сустав касти те је поучавао о новом начину ослобођења и спасења, које је описао као »угаснуће« или нирвана. Сматрао је да је човјеков осјећај жудње односно жеље, узрок његове стрепње и патње. Одбацивањем жеље постиже се ослобођење и достиже се нирвана. Будино учење брзо се ширило према југу Индије и отуда на Шри Ланку и у Бурму.

Иако су џаинистичке и будистичке идеје имале велик утјецај на развој хиндуизма, каснији хиндуистички учитељи сматрали су их неправовјернима. Насупрот томе, постојао је други облик полутајног учења које се ширило преко учитеља на ученика унутар ведске баштине те је обликовало будући хиндуизам. То учење постало је познато као Упанишаде. Ти се учитељи нису бавили молитвама боговима или обредним жртвовањем. Покушавали су докучити основе свемира, стварности (брахмана) која претходи сваком постојању, истраживали су природу људске свијести. Као и џаинисти, и будисти су тежили превладавању темељних осјећаја тјескобе и фрустрираности који обиљежавају људски живот.

Упанишаде су заправо свећенички приручници, теоријске расправе које параболама обзнањују своје виђење стварности, филозофске спекулације које су се очитовале у пантеистичком учењу о брахману, неутралној души свијета која прожима све ствари, али у поједином се бићу јавља као атман, индивидуална свијест о самом себи. Сматрано је да је пут до спаса заправо пут до знања и духовног увида, односно да се спасење индивидуалне душе не постиже обредним приношењем жртве, него филозофско–мистичним понирањем у тајне бића и сједињење с богом. Међутим њихова учења су била сувише апстрактна и неприступачна обичном пуку па су стога остала доступна само веома малом кругу вјерника.

Ислам и Бхакти

У посљедњих дванаест стољећа муслиманска је војска често продирала у Индију и запосједала њезин сјеверни дио. Утјецај будизма смањивао се, а многи су се хиндуси преобратили на ислам. Неки су исламски владари попут Аурангзеба уништавали хиндуистичке храмове те прогонили немуслимане, док су други, попут Акбара, били толерантнији.

Хиндуизам је прошао кроз многе промјене због учења истакнутих учитеља попут Раманује, Мадхве или Чаитање. Сљедбеници Бакхти (= »преданост«) одмакнули су се од апстрактног појма Брахмана који је филозоф Ади Шанкара учврстио неколико стољећа раније, према аватарима попут Кришне или Раме.

Харе Кришна, ИСКЦОН, храм у Италији

Индологија и реформе

У 19. и 20. стољећу дошло је до зближавања хиндуистичких и еуропских мислилаца, што је покренуло развој индологије и формирање нових хиндуистичких филозофских школа.

Индологија се као академска дисциплина развила у каснијем 19. стољећу, с оснивачима Маxом Мüллером и Јохном Wоодроффеом. У Хрватској је студиј индологије на Филозофском факултету у Загребу основао Радослав Катичић.

Хиндуизам је и даље већинска религија у Индији, а Непал је једина свјетска хиндуистичка држава, с хиндуизмом као службеном религијом.

Покрети и каризматски вође

Вивекананда

Хиндуистички обичаји и вјеровања кроз стољећа остали су готово непромијењени у индијским селима. Ипак, у градовима је кроз 200 година изразитог утјецаја западне културе и кршћанства дошло до поступног одвајања од пучке религијске праксе, праћено тежњом подцјењивања индијске културе и књижевности. Појавили су се многи реформаторски покрети хиндуизма, који су настојали поново потврдити хиндуистичке вриједности. Сматрали су да је све што је вриједно у кршћанској етици већ присутно у њиховој властитој хиндуистичкој баштини.

Године 1893., на свјетском конгресу вјера у Цхицагу, на којем је излагао Вивекананда (правим именом Наренда Натх Датта), први су пут западњаци имали прилику уистину осјетити хиндуистичку традицију и културу. Вивекананди је имао велик утјецај на многе реформаторске покрете, али и на међународне ставове. Одбијао је поредак привилегираности изведеној из касти, те се залагао за исте могућности за све. Његова особна порука била је да је свака особа потенцијално божанска:

»Он је у свему; Он је све. Сваки човјек и жена јесу опипљив, блажени, живи Бог. Тко каже да је Бог непознат?«

Махатма Гандхи

Махатма Гандхи

Вивекананда је имао много присталица и истомишљеника међу којима су били добитник Нобелове награде за књижевност из 1913. године Рабиндранатх Тагоре и борац за независност и уздизање Индије Мохандас Карамцханд Гандхи. Гандхи је сматрао да је једина истина Бог, а ахимса начин да се достигне Бога. Његов је хиндуизам био свеобухватан. Иако је поштовао ведску традицију и имао одређену наклоност Бхагавадгити, тврдио је да његова верзија хиндуизма укључује:

»...све за што знам да је најбоље у исламу, кршћанству, будизму и зороастризму.«

Сматрао је да се ненасиље не смије схватити као пасивност – то је начин дјеловања, паралела с чињеницом да кршћани у мукама Исуса Криста виде врховну дјелатност: ослобођење човјека од гријеха и смрти. Гандхи је одбио и сустав каста који је називао додатком хиндуизму. У свом је уточишту (ашраму) тражио од својих сљедбеника исте завјете које је и он дао: трагање за истином, ненасиље виђено као љубав на дјелу, суздржавање од сполних активности и понизност. У ашраму се сваки дан рецитирало и тумачило по једно поглавље Гите, те је и сам Гандхи знао преко половицу дјела напамет.

Божанства

Иако у хиндуизму постоји велики број божанстава и полубогова, већина вјерника штује само једног бога од којих су Шива, Вишну и божице најпопуларније, а такођер и божанства звани дева (девī).

Фредериц Схоберл: Брахма

I Вишну и Шива жаришта су култова у којима штоватељи трагају за јединством с богом. Снага штовања Шиве на југу Индије од давнина одражава одбацивање брахманских аријских облика штовања: жртвовања животиња, молитва за мртве и других обреда. Хиндуистичка умјетност, за разлику од грчке у којој су божанства приказана једноставно као људска бића, указује да су божанства далеко више од људи. Моћ је изражена мноштвом руку, а божанска мудрост (као код Шиве) трећим оком на средини чела. Чак и животињска обиљежја показују посебна својства бога. Бога Ганешу увијек приказују са слоновом главом и једном кљовом, што говори о снази оног који штити кроз живот.

Многи индијски богови су изван морала. Дубоко у њима крије се некакав потенцијал доброг, који би, сазревањем рцлигиозне и етичке свести, могао да их претвори у чуваре дхарме, али је њихова природа двосмислена и измешана са злом, или се оно увукло у божанску природу и помрачује јој светлост. Ови богови су равнодушни попут природних сила, које час штедро дају живот, а час су сејачи смрти. Амбивалентност је нарочито видљива у неких женских божанстава, као што су Кали и Дурга, смрт и живот, два неразлучива лика истог ентитета. Демонско и божанско нису у противставу, често се губе једно у другом, те прелазак из божанског стања у демонско, изазван проклетством или неком другом случајношћу, није нимало редак.

Брахма

Бог Брахма има улогу створитеља, но унаточ тој важној улози остаје потпуно апстрактан. Господар је свих створења, но ипак он је изнад и онкрај штовања и вјеројатно му није посвећен ниједан храм.

Брахму често приказују као бога с четири лица, како обухваћа четири стране свијета, и с четири руке у којима држи четири Веде. Каткад је приказан како јаше на лабуду; каткад сједи на лопочу, што је симбол чињенице да долази од себе и да није створен. Његова је дужност довест мноштво у живот на мјесто првотног јединства.

Вишну

Бог Вишну штује се као велики одржаватељ, сматра се да управља људском судбином. Често га се приказује симболички: он може спавати на оцеану, који представља каос, може бити на челу небеског двора, као симбол Сунца, може бити издигнут на небеском орлу. Култ бога Вишне веома је омиљен. Он је уједно симбол божанске љубави, те се приближава човјечанству у десет својих инкарнација или аватара, од којих је неколико и животиња, а најпопуларнији су Рама и Кршна:

Вишну са својим аватарима, Сингапур

• Матсја - риба
• Курма - корњача
• Вараха - вепар
• На-расимха - човјек-лав
• Вамана - патуљак
• Парашу Рама
• Рама
• Кршна
• Буда
• Калки

Лакшми

Лакшми

Једна од најпознатијих јест Лакшми, божица богатства, свјетла, мудрости, лотоса и среће, а такођер и љепоте, храбрости и плодности. Сматра се Мајком Свемира. Њезина је инкарнација Сита, Рамина жена те је тако Вишнуова љубав.

Шива, Бангалоре

Шива

Шива је божанство у којем се све супротности сусрећу и разрјешују у основно јединство. Симбол Шиве јест фалус или лингам те представља мушку улогу у плодности и рађању, а у већини храмова посвећених Шиви налази се кип бика, симбола мушкости.

Шива је разаратељ живота, али и његов поновни стваратељ; грозан, али и оличење благости. У њему постоји сполно разликовање, али је и симбол јединства које надилази сваку подјелу. Он је извор и добра и зла.

У умјетничком приказивању од давнина често се приказује као краљ плесача, што је заправо симбол утјеловљења козмичке енергије. Плес говори о ритму у срцу свег постојећег – било у свемиру или у појединачној свијести, вољи или осјећајима, гдје су знање и привид (маyа) у сукобу. Приказује се с много руку: један пар изражава равнотежу између живота и смрти, док други упућује на сукоб између добра и зла.

Вјеровања и обреди

Касте

Према вјеровању, из Брахминих уста настали су брахмани, из руку владари, из бедра земљопосједници, трговци и банкари, а из стопала радници, занатлије и кметови.

Послије се од те четири класне скупине изродила идеја да је нека хијерархијска структура друштва дио божанске тежње за природним редом. Класе (варна, што значи (»боја«) послије су се рашириле у много скупина одређених рођењем које су разликовале породице више према послу који су обављале у заједници. Сматрало се да једино брахмани могу довести појединца у додир с козмичким силама и јамчити трајање живота. Тако је свећеничка класа добила свој кључан положај у друштву.

Иако је у најновије вријеме неке аспекте система каста индијска влада ставила изван закона, сустав и даље постоји као интегрални дио индијског друштва. Питање брака и узимања повезана су с класним подјелама. Развила се идеја да су прве три класе одвојене од четврте тиме што су они »двапут рођени« или »посвећени«. Но врло је вјеројатно да су људи четврте касте били први презрени од аријских освајача и сматрани припадницима инфериорне варне јер су за разлику од њих били тамнопути.

Свећеничка превласт над друштвом није прихваћена без поговора, поготово од владајуће класе. Кроз повијест развијали су се многи покрети који су се залагали за промјене таквог друштвеног уређења, с мање или више успјеха у својим тежњама.

Хиндуистичка етика

Хиндуска свастика, симбол мира и склада

У класичном хиндуизму дјеловање (карма) и дужности (дхарма) главни су појмови.

Карма ће нагомилавањем добрих и лоших дјела утјецати на човјекову судбину, али не постоји један начин да се постигне добра карма. Рано у ведском периоду постојала је идеја о опћем моралном закону (рита) којег су чували богови Митра и Варуна. Молитва и жртва биле су потребне да се одржи правилан однос међу божанставима и човјеком, а гријех је могао бити морални или обредни.

Морални закон изражавао је основу друштвеног поретка који је био под контролом приручника свећеника и зајамчен од владара, но морални закони и дјеловања били су уско повезани уз класну подјелу друштва, тако дхарма никад није постала апсолутна вриједност за све припаднике индијског друштва. Велику су улогу при одређивању моралних вриједности одиграли староиндијски епови који наглашавају неке основне етичке врлине - дужности дјетета према родитељима, љубав и наклоност коју родитељи морају пружити дјеци, узајамно поштивање у браку, љубав и склад као идеал.

Тежња за богатством и средствима за живот, уживање у весељу или ритуалне побожности били су релативни за оне које живе у свијету етичких настојања. Једина апсолутна етика била је повезана с ослобођењем појединца од циклуса поновног рађања. »Трагање за блаженством« заправо значи поштовање основа моралности – санāтана дхарме: уздржавање од убијања, крађе, сполне нечистоће, лажи или упорабе опојних средства.

Ако се не придржава тих »забрана«, појединац не може стећи основну чистоћу која је потребна да се дође на пут према мокши, на пут ка ослобођењу, који се још назива ђнанамарга. У новије вријеме више се наглашава напредак него циклуси времена, те ће данашњи Хиндус говорити о опћем добру као циљу који треба постићи.

Јога

Положај у јоги, падма-сарвангасана

За хиндуса је мокша велики циљ. Та жеља за ослобађањем није политичка, него духовна, а по филозофском (упанишадском) учењу, мокша се истиче као ослобађање од терета незнања јер је незнање то што спутава човјека у вјечном кругу рођење – смрт – поновно рођење, које изражава самсара. Ослобођење ће се постићи онда када »знање замијени незнање – кад се стварност исправно схвати, а пролазност и привид одбаци«. Вјеровало се да ће се контролом дисања допустити »себе« да напусти тијело и крене путем знања (ђнанамаргом – или путем према мокши). Вјеровало се да се контролом дисања успијева постићи ефект затварања артерија срца према челу, те на тај начин »дух креће до свог дома у срцу«.

За хиндуса посебно се знање стиче медитацијом праћеном дисциплином јоге (yога) и понављањем мистериозне мантре »Ом«. Јога као знаност, као развијена и устаљена пракса са свим својим методолошким обиљежјима, има више од 6 000 година живе предаје, коју можда не познаје ни једна друга знаност. Изворно припада једној од шест класичних хиндуистичких филозофија – односно начина духовности. Јога садржи осмероструку методу савладавања: yама (апстиненција, говорење истине, уздржавање од убојства, јачање крепости, самоконтрола), ниyама (придржавање правила, вршење побожности), асана (положаји тијела), пранаyама (вјежбе и регулација дисања), пратyахара (надозор тј. обуздавање осјетила), дхyана (медитација), дхарана (контемплација) и самадхи (ослобађање, просвјетљење).

Модерна јога стекла је значајна признања и као извор изврсног здравља те је као таква прихваћена од западних стручњака и Свјетске здравствене организације. Но ипак, осим у Индији, још се само у неким приватним клиникама у САД-у, Великој Британији, Јапану и Израелу, yога и аyурведа (индијска традиционална медицина) суставно примјењују.

Терапијска јога састоји се од више стотина тјелесних вјежби ставова и техника дисања. Ако се научи и редовито практицира техника јоге, убрзо се уочавају брзе позитивне промјене здравственог стања и излазак из физичке и психичке инертности.

Бројна здравствена истраживања доказала су како се суставним провођењем терапијске јоге постижу бољи резултати оздрављења, у односу на конвенционалну медицину, код низа болести: карцинома, сиде, метаболичких и ендокриних обољења, болести живчаног сустава, мигрене, астме, несанице, болести краљежнице и зглобова, високог и ниског тлака…

Бхакти

Бхакти Ваибхава Пурија Махараја

Јогини су тежили потискивању жеље, љубави и опћенито осјећаја. Одоговор и реакција на крутост и строгост јоге била је бхакти - оданост једном одређеном богу која је постала јак елемент у пучкој религији. За разлику од идеје вјерничког, интелектуалног и рационалног елемента код јоге, бхакти истиче занос и одушевљење односа љубави, те тако много успјешније задовољава емоционалне потребе вјерника.

Између 7. и 10. стољећа много је тамилских писаца (тамилски језик један је од четири дравидска језика на југу Индије) изражавало своје вјерске осјећаје и искуство с великом топлином и вјерским жаром. Један тамилски писац пише:

»Бхакти је узбуркан осјећај, који гуши говор, чини да сузе теку, а коса се диже од угодног узбуђења и често доводи до хистеричног смијеха и плача, до изненадних напада несвјестице и дугих несвјесних трансева«

У 11. стољећу велики тумач Рамануђа уводи појам бхакти у класичну, развијену хиндуистичку традицију. За њега је то више облик интелектуалне медитације праћене љубављу, али без одушевљења и заноса који и даље постоје на пучкој разини. Као одраз оданости према одређеном богу, специфично према Кршни или богу Вишни, припадници вишнуитске секте цртају црвене или бијеле усправне линије на челу или црне, црвене или бијеле точке између обрва.

Осим ритуалних радњи и свечаности, постоје и химне величања које се пјевају и кипови којима се вјерници требају дивити и обожавати, али то за хиндуизам није »идолопоклонство«. Идол у тим тренуцима штовања постаје жариште кроз које се штује бог, који ни у какву облику не може бити приказан.

Хиндуистички благдани

Прослава у част Ганеша у Паризу 2004.

• Дивали, новогодишња светковина свјетла
• Холи, прољетна светковина
• Јанмаштмани, Кршнин рођендан
• Шива Ратри, главна светковина Шиве

Богослужја

У древна аријска времена богослужја су се обављала на отвореном, око жртвене ватре. Храмско богослужје долази вјеројатно од разних обичаја из долине Инда. Рани су храмови били грађени од дрва, па тако нису остали сачувани. Касније грађени храмови имали су торањ и зидове са симболом божанства у средини, окруженим многим симболима из духовног свијета.

За ученије штоватеље, сваки дио храма има дубоко духовно или симболичко значење. Средишње светиште је срце штовалаца, док торањ означава лет духа у небо. У храмовима би вјерници, како би се приближили свом богу, пролазили одређене обреде прочишћења. Они су укључивали обредно прање ногу, испирање уста, купање, стављање мириса, те су се за то вријеме пјевале химне, звонила звона, палио се тамјан и свирала се обредна глазба.

Богослужје је у великој мјери индивидуално. Због тога су обреди код куће исто тако важни као и они у храму. Хиндус штује као појединац и као обитељ, а не као заједница вјерника. У већини кућа налази се неки угао или соба гдје се налази обитељски жртвеник. На њему је кип, олтар или симбол божанства. То може бити спирално обликован камен који представља Вишну или камени ступ који представља Шиву. То су и јарко обојене слике које приказују хиндуску митологију или осликавају јуначка дјела богова.

Рано ујутро, штовање започиње изговарањем мантре »Ом«, а затим вјерник сједа на земљу прекрижених босих ногу, гледајући врх свог носа и лицем окренут према изласку Сунца те започиње медитацију. Пали мирисне штапиће или тамјан, а испред жртвеника полаже храну и цвијеће. Вечерње побожности сличне су, али краће.

Брак је изразито важан за сваког вјерника. Вјенчање је један од најсвечанијих и најсложенијих обреда у хиндуизму, обред који не само да осигурава наставак обитељи него и благостање преминулим чланова обитељи који бораве у другом свијету. Погребне свечаности имају такођер велику важност те је син тај који обавља обреде који ће омогућити души његова умрла оца ново духовно тијело, којим ће се преселити у сљедећи живот.

Свијеће рабљене тијеком новогодишње светковине свјетла, Дивалија

Холи

Хиндуистичке благданске свечаности у великој мјери повезане су с промјеном годишњих доба, од којих је најпознатија Холи. То је прољетна свечаност Кршне те се тада укидају касте и табуи. У тој је свечаности снажно наглашено задовољство те се прославља плесањем на улици, процесијама и прскању обојеном водом и прахом.

Дивали

Дивали је јесенска свечаност, свечаност свијетла или хиндуистичка Нова година, повезана с божицама Кали и Лакшми. Ходочашћа су повезана с циклусима прича. Лакшми, божица среће, посвећује сваку кућу у којој гори свјетиљка. Градови Бенарес, Аллахабад или Врндан постају средишта за стотине тисућа ходочасника.

Литература

• Басхам, А.L., (Ед.), "А Цултурал Хисторy оф Индиа", Оxфорд Университy Пресс, 1999. ИСБН 0-19-563921-9
• Бхаскарананда, Сwами, "Тхе Ессентиалс оф Хиндуисм", Вивека Пресс, 1994. ИСБН 1-884852-02-5
• Кнотт, Ким, "Хиндуизам: кратак увод", Сахинпасиц, 2006. ИСБН 978-9958-41-154-0
• Мицхаелс, Алеx, "Хиндуисм: Паст анд Пресент", Принцетон Университy Пресс, 2004. ИСБН 0-691-08953-1

Екстерни линкови

Хиндуизам на Wикимедијиној остави

• Хиндуизам Архивирано 2007-07-04 на Wаyбацк Мацхине-у
• Преглед хиндуизма (en)