Хисар (Лесковац)
Брдо Хисар је археолошки локалитет и парк природе, површине од 10,6 хектара, изнад Лесковца.[1] на надморској висини од 341 метра.[2]
Историја
[уреди | уреди извор]Назив брда потиче из периода Османског царства и означава утврђење у систему одбране, саграђено од тврдог материјала, камена и цигле, са једном кулом или без куле. Мање утврђење оваквог типа називано је хисарџик – тврђавица. Хисари су били и најзначајнији градови Топлице и Дубочице, Прокупље и Лесковац, о чему сведоче називи брда на којима су подигнути.[3]
У путопису „Србија - земља и становништво“ из 1904. године, један од најбољих познаваоца југоисточне Европе Феликс Каниц[4] је записао[5] :
Три моста повезују делове града кроз који тече Ветерница и у којем минарета и кровови конака надвисују тамно дрвеће и подсећају на некадашњу владавину Турака. О њој би имао много шта да каже и Хисар, 350 га високо брдо са замком на левој обали реке. Џорџ Браун је још 1677. видео тамо кастел, који је господарио околном баровитом низијом.
На брду се налази предајник ТВ Лесковца,[6] споменик Незнаном јунаку, подигнут 1922. године у част анонимном капетану, који је 26. октобра 1915. године погинуо у борбама за Лесковац-Битка на Морави (1915), као и спомен парк на источној падини, изграђен 1971. године, по идејном решењу архитекте Богдана Богдановића.[7] Ту се налази и спомен плоча, где је 1897. организовано прво окупљање радника у лесковачком крају.[8]
Археолошки локалитет
[уреди | уреди извор]На археолошком локалитету површине 130 хектара, од 1999. године се врше непрекидна археолошка истраживања[9], под руководством др Милорада Стојића из Археолошког института у Београду.
На Хисару су се налазила насеља из неолита, бакарног, бронзаног и гвозденог доба, из римског, византијског и турског периода, а ту је откривен и најстарији центар црне металургије у Европи. На њеми су пронађени многобројни предмети, од којих су најзначајнији из доба неолита. Пронађена је руда гвожђа, млинови за њено ситњење, такозване погаче, односно аморфно гвожђе тешко више килограма, пећи, дуваљци, јаме у којима се производио ћумур , огромне количине згуре и неколико гвоздених предмета који су ту произведени.[9]
- Ту су пронађени најлепши примерци средњовековног стакла украшеног у вишебојној техници, као и остат насеља из око 1.400. године, између осталог и сребрни новац Стефана Лазаревића, пре него што је постао деспот.[9]
- Године 2001. пронађено је вишеслојно насеље брњичке културе[9], групе која се развија од 1300 до 1050 године п.н.е, а најрпе је пронађена локалитету на Косову.
- Аматер-археолог Шћепан Туровић открио је 2002. године предмет у облику игле дугачак 64,5 центиметара, од нерђајућег челика, па је предмет назван „Туровићева игла“.[9][10][11] Након многобројних испитивања утврђено је да игла из периода 1300 године п. н. е. Данашња металургија не познаје технологију којом је игла израђена. Игла је направљена од чистог гвожђа и не садржи примесе других елемената, те због тога превазилази Амерички еталон за гвожђе. Због изузетне вредности предмет се чува у сефу једне државне установе.[10] После приналска „Туровићеве игле“, арехолошка истраживања на овом локалитету су нарочито интензивирана. Археолози су током даљег ископавања открили још неколико сличних предмета од гвожђа, исте чистоће и још неколико пећи за топљење руде те и прављење предмета. Све датирају из 13. и 14. века старе ере.[10] Верује се да су то најстарија налазишта постројења за прераду гвожђа у свету, чиме се помера период гвозденог доба за неколико векова уназад.[9] Десетак километара јужно од Делхи ја у Индији , недалеко од куле Кутаб Минар, чуда архитектуре из 13.века, стоји џамија из 12. века. У предворију џамије постоји стуб висок 7,30 м, а на њему је санскритом исписан текст иẑ кога сазнајемо да је стуб , у 5.веку , подигао хинду краљ Чандра Варман. Стуб је од потпуно чистог гвожђа, без трагова корозије, дакле, потпуно је истих основних карактеристика као и Туровићева игла. Извесно је да су направљени према истим технолошким принципима, непознатим савременој науци.[12]
- 15. септембар 2005. године на овом локалитету пронађен је још један гвоздени предмет у облику игле који потиче из 14. века пре нове ере. Оваква открића сврстала су овај археолошки локалитет у ред најекслузивнијих.[13]
- Редак примерак сребрне праисториске копче пронађен је 2005. године, у некрополи старобалканских народа Трибала и Дардана.[14]
- На овом археолошком локалитету пронађен је и римски бедем, укопан у праисторијску фортификацију из 14. века пре нове ере, са занимљивим фрагментима живописа, што наводи на закључак да су ови зидови припадали неком сакралном комплексу.[15]
Извори
[уреди | уреди извор]- ↑ Милица Ивановић (24. 6. 2010.). „Хисар, заборављен бисер природе”. блиц.рс. Блиц онлајн. Приступљено 19. 10. 2013.
- ↑ „Географија”. услузницентар.цом. Услужни центар града Лесковца. Архивирано из оригинала на датум 2013-10-19. Приступљено 19. 10. 2013. »Најзначајније узвишење је брдо Хисар (341м)«
- ↑ Никола Бркић (2013). „Докторска дисертација: Насеља и становништво Тополице и Дубочице од XIV до XVI века” (пдф). филфак.ни.ац.рс. Ниш: Филозофски факултет Универзитета у Нишу. Приступљено 19. 10. 2013.
- ↑ „Из путописа Феликса Каница”. заједницавлахасрбије.цом. Заједница Влаха Србије. Архивирано из оригинала на датум 2013-10-20. Приступљено 19. 10. 2013.
- ↑ Каниц, Феликс (1904). „ИX Од Лескјовца уз Ветерницу КА Врању. Преко Масурачког поља у област Власине}” (пдф). Србија: земља и становништво. стр. 238. Приступљено 19. 10. 2013.
- ↑ Данило Коцић (29. 7. 2011.). „Дрво у дворишту вртића Цврчак погодио гром, ТВ репетитор остао без струје”. јузнасрбија.инфо. Алексинац: Агенција Инфо-Г. Приступљено 19. 10. 2013.
- ↑ „Споменици културе”. услузницентар.цом. Услужни центар града Лесковца. Архивирано из оригинала на датум 2014-10-26. Приступљено 19. 10. 2013.
- ↑ С. С. (1. 5. 2013). „Сељаци не славе: На уранак у пластенике!”. јузнасрбија.инфо. Алексинац: Агенција Инфо-Г. Приступљено 19. 10. 2013. »спомен плоче у парку Хисар, где је 1897. организовано прво окупљање радника у лесковачком крају« Душан Коцић (3. 5. 2011.). „Телевизија Лесковац најутицајнија”. јузнасрбија.инфо. Алексинац: Агенција Инфо-Г. Приступљено 19. 10. 2013.
- ↑ 9,0 9,1 9,2 9,3 9,4 9,5 Рада Таминџић (5. 7. 2009.). „Благо у недрима Хисара”. www.политика.рс/. Политика онлајн. Приступљено 19. 10. 2013.
- ↑ 10,0 10,1 10,2 Милица Ивановић (5. 2. 2008.). „Бисери са југа Србије”. блиц.рс. Блиц онлајн. Приступљено 19. 10. 2013.
- ↑ Т. Стевановић (13. 10. 2012). „Градске награде партијским послушницима”. правда.рс. Правда. Приступљено 19. 10. 2013.
- ↑ http://dzonson.files.wordpress.com/2012/12/turoviceva-igla.pdf
- ↑ http://www.srbija.gov.rs/vesti/vest.php?id=35407
- ↑ M. З. (27. 7. 2005). „Откривена сребрна копча из праисторије”. глас-јавности.рс. Глас јавности. Архивирано из оригинала на датум 2013-10-19. Приступљено 19. 10. 2013.
- ↑ Душан Коцић (10. 3. 2011.). „Тајне брда Хисар, недалеко од центра Лесковца”. јузнасрбија.инфо. Агенција Инфо-Г Алексинац. Приступљено 19. 10. 2013.
Литература
[уреди | уреди извор]- Каниц, Феликс (1904). „ИX Од Лесковца уз Ветерницу ка Врању. Преко Масурачког поља у област Власине}” (пдф). Србија: земља и становништво. стр. 238. Приступљено 19. 10. 2013.