Hohenstaufen
Vladarska kuća Hohenstaufen (čita se Hoenštaufen) je dinastija kraljeva Nemačke, careva Svetog rimskog carstva i vojvoda Švapske. Hoenštaufovci su 1194. postali kraljevi Sicilije. Njihovo pravo ime je Štaufen od njihova zamka u Švapskoj. Dinastija se ponekad naziva i švapska dinastija.
Kada je Henrik V kao zadnji član Salijske dinastije umro bez muških naslednika postojala je neizvesnost oko naslednika. Fridrik i Konrad III su kao muški Štaufeni predstavljali unuke Henrika IV i nećake Henrika V. Posle smrti Lotara III 1137. Konrad III je postao kralj Nemačke.
Drugi Hoenštaufovski vladar je bio Fridrih Barbarosa (1152—1190). Borio se tokom čitavog perioda svoje vlasti da povrati moć i prestiž monarhije, ali nije imao velikog uspeha. Tokom perioda borbe za investituru kraljevi su imali mnogo manja sredstva od crkve u Nemačkoj. S druge strane vojvode su ojačale, tako da je Fridrih Barbarosa bio prinuđen da u Italiji nalazi sredstva potrebna da bi povratio kraljevsku moć u Nemačkoj.
Fridrih Barbarosa je bio car, kome decenije stalnog ratovanja u Italiji nisu donosili bitne rezultate. Pape i prosperitetni gradovi-države severne Italije su bili tradicionalni neprijatelji, ali carska dominacija i opasnost ujedinila ih je protiv Barbarose. Pod vodstvom pape Aleksandra III formira se koalicija protiv Fridriha Barbarose. Lombardski savez pobeđuje Fridriha Barbarosu, tako da je bio prinuđen da sklopi sporazum sa papom, po kome priznaje papsku državu, a papa priznaje Barbarosu za cara. Sa Lombardskom ligom se i dalje borio, dok im nije priznao 1183. prava da biraju svoju gradsku vlast. Po povratku u Nemačku Barbarosa je uništio svog glavnog neprijatelja Heinricha Lava, člana Dinastije Welf.
Tokom Barbarosina boravka u Italiji nemački kneževi su postajali jači i započeli su uspešnu kolonizaciju slovenskih zemalja. Mnogi Nemci se naseljavaju na Istoku privučeni nižim porezima i drugim davanjima. Slovensko stanovništvo je ubijeno ili isterano.
Zbog te kolonizacije carstvo se povećava i u njegov sastav ulaze Pomeranija, Šleska, Bohemija i Moravska. Ubrzanje ekonomskog života povećalo je broj gradova, a gradovi dobijaju sve veći značaj. Tokom tog perioda zamkovi i dvorovi postaju centri kulture. Dotad su to bili samo manastiri. Iz te dvorske kulture nastaju najveća dela nemačke srednjovekovne književnosti, kao što su Tristan, Parsival i Nibelunzi.
Barbarosa je umro 1190. na krstaškom pohodu, a nasleđuje ga Henrik VI (1190—1197). Henrik VI postaje kralj Sicilije. Sicilija i Italija su bile jak izvor prihoda za nemačke kraljeve. Osvajajući Siciliju, Henrik VI je postao najmoćniji kralj Evrope i Mediterana. Henrik VI nije uspio da postigne da je carska kruna nasledna. Ipak uspeva da postigne da se 1196. potvrdi da će njegov sin Fridrich II dobiti nemačku krunu. Vratio se u Italiju, gde je bio toliko moćan, da je mogao ujediniti Italiju. Umro je od malarije 1197. na Siciliji.
Pošto je bio jak otpor izboru trogodišnjeg deteta Friedricha II kao kralja, dečakov stric Filip Švapski pristaje da bude kralj. Izabran je 1198. godine. Druge frakcije su izabrale kandidata Dinastije Welf Otona IV kao antikralja. Oton IV je bio sin Heinricha Lava. Usledio je građanski rat. Filip Švapski umalo nije pobedio u tom ratu, ali ubijen je 1208. godine. Oton IV tada postaje jedini kralj, ali poražen je od Francuza u velikoj bici kod Bovina 1214. godine. Friedrich II se vratio 1212. u Nemačku i postaje kralj 1215. godine.
Friedrich II (1215—1250) je tokom svoje vlasti jako malo boravio u Nemačkoj. Zato je učinio velike koncesije nemačkom plemstvu. Carski statut iz 1232. nemačkim kneževima daje veliku nezavisnost, toliko da su gotovo postali kraljevi. Sveštenstvo je takođe postalo moćnije. Iako je Fridrih II bio jedan od najenergičnijih i najsposobnijih vladara srednjeg veka, nije činio ništa da Nemačka bude ujedinjena. Posle njegove vladavine lokalni vladari su imali mnogo više ovlašćenja nego pre njega.
Kada je umro Fridrih II, u Nemačkoj je ostalo jako malo centralne vlasti. Veliki međuperiod (1256—1273) je bio period anarhije, kada nije bilo cara, a nemački kneževi su se međusobno borili nakon smrti Konrada IV 1254. godine. Tokom tog perioda plemstvo je otelo od već okrnjene carske vlasti još više ovlašćenja. Ipak plemstvo nije stvaralo nezavisne države. Brinuli su se o svojim naslednicima i stvarali su sve veći broj imanja, ali imanja su bila sve manja. Stvorila se klasa službenika, a mnogi su dobili nasledna prava. Ti trendovi doprinosili su političkoj fragmentaciji Nemačke.
Uprkos političkom haosu evidentan je porast stanovništva od 8 miliona 1200. do 14 miliona 1300. Broj gradova se povećao deset puta. Najurbanizovanija područja su bila na jugu i zapadu. Gradovi su razvijali izvestan stepen nezavisnosti, ali mnogi su bili potčinjeni caru ili lokalnom vladaru. Nastavila se kolonizacija prema istoku. Kolonizaciju je predvodio Teutonski red. Nemački trgovci počinju intenzivnu trgovinu na Baltiku. Tu se posebno ističe Hanza.
- Konrad III, kralj (1138—1152)
- Fridrih Barbarosa, kralj (1152—1190), car (1155—1190)
- Henrik VI, kralj (1190—1197), car (1191—1197)
- Filip Švapski, kralj (1198—1208)
- Fridrih II, kralj (1208—1250), car (1220—1250)
- Konrad IV, kralj (1237—1254) (pod očevom vlašću do 1250).
Konrad III i Konrad IV nisu nikad bili krunisani carevi. Posle 20 godina međuperioda, Habzburg postaje prvi kralj.
- Henrik VI (1194—1197)
- Fridrih II (1198—1250)
- Henrik VII (1212—1217)
- Konrad IV (1250—1254)
- Konradin (1254—1258/1268)
- Manfred Sicilijanski (1258—1266).
- Fridrih I Švapski, vojvoda od Švapske (1079—1105)
- Fridrih II Švapski, vojvoda od Švapske (1105—1147)
- Fridrih I Barbarosa (Fridrih III Švapski) (1147—1152), kralj i car Svetog rimskog carstva
- Fridrih IV Švapski, vojvoda od Švapske (1152—1167)
- Fridrih V Švapski, vojvoda od Švapske (1167—1170)
- Fridrih VI Švapski, vojvoda od Švapske (1170—1191)
- Konrad II Švapski, vojvoda od Švapske (1191—1196)
- Filip Švapski (1196—1208), kralj (1198)
- Fridrih II (1212—1216), kralj i car Svetog rimskog carstva
- Henrik VII (1216—1235), kralj Sicilije
- Konrad IV (1235—1254), kralj
- Konradin (1254—1268).
