Хрватски језик

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
хрватски
ДржавеХрватска, БиХ, Србија (Војводина), Црна Гора
РегијеЈугоисточна Европа или Западни Балкан
Број говорника5.5 милијона[1]
Језична породицаИндоевропски
Службени статус
Службени Хрватска
 БиХ
 Црна Гора
Градишће (Аустрија)
Цараşова у Жупанији Царас-Северин (Румуњска)
Молисе (Италија)
Војводина (Србија)
 ЕУ
РегулаторИнститут за хрватски језик и језикословље
Језични кодови
ИСО 639-1hr
ИСО 639-2hrv
ИСО 639-3hrv
српскохрватске стандардне варијанте, дијалекти и говори
полицентрични српскохрватски стандардни језик
успоредба српскохрватских стандардних варијанти
српска варијанта · хрватска варијанта ·
босанска варијанта · црногорска варијанта
штокавски (екавски · ијекавски · икавски)
кајкавски (екавски · икавски)
чакавски (икавски · екавски · ијекавски)
торлачки (екавски · нашински)
ужички · романосрпски · буњевачки
градишћанскохрватски · молишкославенски
славеносрпски
Подручје на којем се уз хрватску варијанту локално говори и кајкавски (љубичасто) и чакавски (плаво).

Хрватски језик је стандардизирана варијанта српскохрватскога језика којом углавном говоре Хрвати.[2][3][4][5][6] Службени је језик Хрватске и један од службених језика Европске уније. Хрватски је такође један од службених језика Босне и Херцеговине и признати мањински језик у Србији и суседним земљама. Попут српске, босанске и црногорске варијанте, и хрватска варијанта се темељи на штокавском нарјечју.[7][8]

Дијалекти у Хрватској

[уреди | уреди извор]
Кајкавски дијалект

У Хрватској се осим штокавског, који је основа стандардне варијанте, користе и кајкавски и чакавски дијалект. Међусобна разумљивост између говорника различитих дијалеката унутар Хрватске је знатно мања него кад користе хрватску стандардну варијанту у комуникацији с говорницима из Србије, Босне и Херцеговине и Црне Горе.[9]

Од штокавских говора архаични шћакавски (тзв. славонски) користе само Хрвати, новоштокавски икавски (тзв. западноштокавски говор) и источнобосански (тзв. ијекавско-шћакавски говор) користе Хрвати и Бошњаци, а сличан новоштокавски ијекавски користе Хрвати, Срби, Бошњаци и Црногорци.

У Градишћу (Аустрија) користи се један посебан градишћанско-хрватски микројезик који је чакавско-штокавски амалгам са кајкавским елементима. На појединим подручјима (у Мађарској, Словачкој) користи се мјешавина штокавских, чакавских и кајкавских дијалеката. Славомолишким говори се у талијанској покрајини Молисе, и то штокавско-икавским говором са елеменима чакавштине. Хрвати Крашовани у Румунији развили су специфичан говор који се током времена под утицајем бугарских и српских говора обликовао у један од торлачких дијалеката.

Повијест предстандардног раздобља

[уреди | уреди извор]

Од 9. до 11. стољећа долази до појаве писмености на црквенославенском или старославенском језику, првом опћеславенском књижевном језику темељеном на једном јужномакедонском дијалекту из околине Солуна. Временом се развијају и националне редакције тог језика (чешка, бугарска, хрватска, српска, руска,...), обиљежене гласовним и другим језичним карактеристикама које одражавају раслојавање славенских језика у писаном насљеђу. Прво писмо предстандардног раздобља била је глагољица, за коју се претпоставља да су је донијели ученици отаца славенске писмености Ћирила и Метода. Глагољица је од почетне обле постала, у сљедећим стољећима, угластом. Но, убрзо се јавља и друго писмо, ћирилица (настала изворно у Бугарској у Преславу), која је, дошавши у западне крајеве такођер прошла кроз више графијских и правописних промјена, те је тако настао специфични вид ћирилице, босанчица, у употреби у Хрватској и Босни и Херцеговини. Латиница долази касније, у 14. стољећу, тако да се до 1300-их користе три писма: глагољица, босанчица или западна ћирилица и латиница.

Башчанска плоча, 11. стољеће

Први писани споменици предстандардног раздобља су Башчанска плоча (оток Крк, 11. стољеће), Хумачка плоча (10.-11. стољеће, Хумац код Љубушког у БиХ), Валунска плоча (Истра, 11. стољеће), Михановићеви и Гршковићеви фрагменти (12. стољеће, негдје на подручју Хума или Босне). То су текстови на старословенском са елементима народног говора, писани углавном глагољицом, уз изнимак Хумачке плоче, на којој налазимо неколико глагољичких слова уз текст на босанчици. Но, златно доба писмености и књижевности пада касније, у 14. и 15. стољеће (Мисал кнеза Новака, Хрвојев мисал, Петрисов зборник, Берчићева збирка). Та врста књижевности углавном престаје средином и крајем 15. стољећа, када почиње доминирати продукција на народном језику сва три дијалекта.

Чакавски дијалект

Први се од црквенославенске матрице одвојио чакавски дијалект. Примјери тога дијалекта су Винодолски законик (1288.) и Истарски развод (1275, препис 1325). Чакавски дијалект је до турске најезде у стољећу покривао велико подручје сјеверозападне приобалне Хрватске, Лике, дијела западне Босне, Далмације и практички све отоке. У 14. и 15. стољећу се снажно афирмирао чакавски као књижевни језик који је постојао заједно са чакавско-црквенославенским амалгамом, те чакавско-штокавском мјешавином у великом дијелу Босне. Врхунац постиже књижевност писана чакавским језиком од 15. до 17. стољећа, када настају дјела Марка Марулића, Ханибала Луцића, Петра Зоранића, Петра Хекторовића,... обухвативши велик број жанрова: лирску поезију, еп, драму, роман, посланице и записе. Такође, први предстандардни рјечник, дјело Фауста Вранчића из 1595, претежно је чакавског идиома.

Винодолски законик, дјело ране правне регулативе

Штокавски дијалект или Штокавско нарјечје је засвједочен, као и чакавски, прво у мјешавини са црквенославенским. Проблематично је питање који се текст може сматрати први (или међу првима) на штокавштини. Неспорно је да је први цјеловити спис «Ватикански молитвеник», настао око 1380-1400 у Дубровнику као препис са чакавскога оригинала. Ради се о штокавском тексту на народном језику. Но, и прије тога су се појављивали текстови на мјешавини народног штокавског и црквенославенског језика - на примјер, дипломатски списи из подручја Дубровника, Хума и Босне. Палеографи сматрају да су рани штокавски текстови настали у дубровачкој и неким босанским и хумским канцеларијама. Први процват књижевност на полуштокавском књижевном језику доживљава крајем 15. стољећа у Дубровнику, у дјелима Џива Гучетића (1451-1502), Џоре Држића (1461-1501) и Шишка Менчетића (1457-1527) - додуше, тај стари јекавско-чакавски дијалект се може проматрати као штокавски проткан великим бројем чакавских елемената (а говори се и данас у Ластову и Јањини).

Каснији мајстори праве штокавске књижевности од 16. стољећа која покрива поезију, еп, драму и преводне вјерске текстове Марин Држић, Доминко Златарић, Мавро Ветрановић, Иван Гундулић, Јуније Палмотић и Игњат Ђурђевић. У 17. стољећу се књижевност на штокавском дијалекту проширила у Босни (Матија Дивковић, Стјепан Матијевић, Павао Посиловић), а у 18. стољећу је обухватила и Славонију и Далмацију, уз већ постојеће Босну, Херцеговину и Дубровник. Идиом се разликовао од краја до краја, и мијењао се током времена: честа је појава чакавско-штокавске мјешавине, ијекавско-икавске (посебно у Дубровнику и источној Босни), као и писама: у Дубровнику и Далмацији је латиница брзо истиснула босанчицу која се дуже, до средине 18. стољећа одржала међу фрањевцима у Босни. На штокавском су написане и прва граматика (Бартол Кашић, 1604.), те први опсежнији рјечник (Јаков Микаља, преко 25.000 ријечи.)

Кајкавски дијалект или Кајкавско нарјечје најкасније улази у књижевност, 1573. с «Декретумом» Ивана Пергошића. Кајкавштина се брзо наметнула као снажан идиом због политичко-управне важности кајкавских крајева, који већином нису пали под Турке. Од 16. до 18. стољећа низ писаца, међу којима су најпознатији Блаж Ђурђевић, лексикограф и писац Андрија Јамбрешић и Титуш Брезовачки, афирмира кајкавски дијалект који је на почетку 19. стољећа остао јединим «конкурентом» штокавштини за основицу будућег стандардног језика.

Но, изузетно је занимљива појава интердијалекта на којем прва значајна дјела у 16. стољећу објављују Антун Далматин и Стјепан Конзул Истранин. Тај мијешани чакавско-штокавско-кајкавски језик карактеристичан је у 17. стољећу за тзв. Озаљски круг, којега су његовале великашке породице Зрински и Франкопани. Најважнија дјела на том хибридном идиому су дали Зрински, Франкопан, као и Павао Риттер-Витезовић у епу, те Белостенец у големом рјечнику од преко 2.000 страница. Тај интердијалект доживљава јавни слом погубљењем Зринског и Франкопана 1671. од стране Бечкога двора. Ипак и након тога неки књижевници још пишу овим интердијалектом - донедавна Стјепко Тежак и данас највише M.Х. Милековић, а сада је то изнова постао на интернету и службени језик нове Чакавско-кајкавске Wики-енциклопедије (цхак.волгота.цом). Иначе је ово већ стољећима био изворни народни говор дијела данашње сјеверозападне Хрватске (8% становника), те га и данас користе нпр. Озаљ, Фужине, Бузет и низ села у сливу Мирне, Купе, Мрежнице, Сутле итд.

Сажето о кориштењу писама кроз повијест:

Сажето о дијалектима кроз повијест:

  • старославенски или црквенославенски (од 10./11. стољећа, углавном до 15. стољећа)
  • чакавски дијалект и чакавски књижевни језик (од 13., углавном до 17. стољећа)
  • штокавски дијалект и штокавски књижевни језик (од 14. стољећа)
  • кајкавски дијалект и кајкавски књижевни језик (од 15./16. до средине 19. стољећа)
  • чакавско-штокавско-кајкавски интердијалект у 17. стољећу

О тенденцијама које су указивале на смјер стандардизације у облику штокавског језика и латиничног писма говори Далибор Брозовић: «Хрватска језична повијест наоко можда није свагда довољно јасно слиједила свој циљ, али је пут к њему ипак прилично јасан. Глагољична су се и ћирилична хрватска дјела прелагала у латиницу, али обратних поступака није било. Кајкавски су и чакавски писци писали и штокавски, али обрнути поступци нису познати. Неновоштокавски штокавци прихваћали су новоштокавску основицу, али се није догађало обрнуто. Икавци пишу и ијекавски, али не и обрнуто.»

Илирски покрет и 19. стољеће: стандардизација

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Илирски покрет и Бечки књижевни договор
Правопис из 1830.

У 19. стољећу Илирци на челу с Људевитом Гајом залажу се у Загребу за стандардни језик на штокавској основи. Гај је стандардизирао и латиничну графију: преузео је чешке дијакритичке знакове (ч,ш,ж), сам измислио диграфе љ, њ,џ, из пољске графије узео ћ, а касније је Ђуро Даничић предложио графем ђ.

Један од значајнијих језичко-политичких догађаја тога доба је тзв. Бечки договор из 1850., или споразум 5 хрватских писаца и филолога (Иван Мажуранић, Димитрија Деметар, Винко Пацел, Стјепан Пејаковић, Иван Кукуљевић Сакцински) и 2 српска (Вук Караџић, Ђуро Даничић), у организацији познатог словенског слависта Франца Миклошича. Тај споразум је настао као посљедица иницијатива Аустријске владе да се уједначи правна терминологија, јер је «земаљски језик» на више подручја престајао бити њемачки. Суштински, радило се о схваћањима да Хрвати и Срби говоре један језик, чију терминологију треба уједначити.

Анте Старчевић је сматрао да стандардни језик треба имати екавску основу, што од стране представника Илирског покрета није прихваћено. У другој половини стољећа се у Хрватској истичу двије филолошке школе: Загребачка (главни протагонисти граматичар Адолфо Вебер Ткалчевић и лексикограф Богослав Шулек), те «хрватских вуковаца», или сљедбеника идеја српског језичког реформатора Вука Караџића. Загребачка школа је доминирала од 60-их година до краја 19. стољећа, а од тада су доминирали «вуковци» или младограматичари (названи по доминантном правцу у филологији тог времена). Најзначајнија дјела Загребачке школе су велики рјечници Богослава Шулека у којима је изградио терминологију с неологизмима (појам, водовод, оловка, ногоступ, велеиздаја, кишобран, рачуновођа,..).

Младограматичари или "хрватски вуковци" се дијеле у двије или три генерације, но, највећи утјецај су имали они на прелазу 19. у 20. стољеће. Најистакнутији младограматичар је био филолог и преводитељ Томо Маретић, а уз њега Иван Броз и Фрањо Ивековић. Трајна остварења младограматичара су на два поља: правописа (који је по гласовном начелу написао 1892. Иван Броз), те граматике и језичне повијести (велика граматика Томислава Маретића). На пољу лексикографије су сљедбеници идеја Караџићевог најбољег настављача, Ђуре Даничића, па су уређивали до 20-их и 30-их година 20. стољећа велики рјечник ЈАЗУ (преименована 1990-их у ХАЗУ).

Занимљивост

[уреди | уреди извор]

Од 1990-их говорници хрватске варијанте су појачано изложени прескриптивним захтјевима разних језичних активиста.[10] У Хрватској је по ПИСА истраживању хрватски језик међу најнепопуларнијим предметима у школама, а до четвртог разреда основне школе 20 % ученика не зна основе читања и писања док их само 15 % зна написати беспријекоран састав.[11]

Изјашњавање становништва Хрватске о језику

[уреди | уреди извор]

Приликом пописа 2021. становништво се према језику очитовало овако (с преко 900 изјашњених говорника):[12]

Повезано

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ 4.278 (0.11%) становника се изјаснило говорником хрватско-српског и 8.182 (0.21%) српско-хрватског језика.

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ Цроатиан: Етхнологуе
  2. ↑ Далбy, Давид (1999). Лингуаспхере. 53-ААА-г. Српски+Хрватски, Сербо-Цроатиан. Лингуаспхере Обсерваторy. стр. 445. 
  3. ↑ Бењамин W. Фортсон IV (2010). Индо-Еуропеан Лангуаге анд Цултуре: Ан Интродуцтион (2нд изд.). Блацкwелл. стр. 431. »Бецаусе оф тхеир мутуал интеллигибилитy, Сербиан, Цроатиан, анд Босниан аре усуаллy тхоугхт оф ас цонститутинг оне лангуаге цаллед Сербо-Цроатиан.« 
  4. ↑ Блажек, Вáцлав. Он тхе Интернал Цлассифицатион оф Индо-Еуропеан Лангуагес: Сурвеy. стр. 15–16. Приступљено 2021-10-26. 
  5. ↑ Шипка, Данко (2019). Леxицал лаyерс оф идентитy: wордс, меанинг, анд цултуре ин тхе Славиц лангуагес. Неw Yорк: Цамбридге Университy Пресс. стр. 206. ДОИ:10.1017/9781108685795. ИСБН 978-953-313-086-6. ЛЦЦН 2018048005. ОЦЛЦ 1061308790. »Сербо-Цроатиан, wхицх феатурес фоур етхниц вариантс: Сербиан, Цроатиан, Босниан, анд Монтенегрин« 
  6. ↑ Е.C. Хаwкесwортх (2006). „Сербиан-Цроатиан-Босниан Лингуистиц Цомплеx”. Енцyцлопедиа оф Лангуаге анд Лингуистицс (2нд изд.). 
  7. ↑ Кордић, Сњежана (2009). „Полицентрични стандардни језик”. у: Бадурина, Лада; Прањковић, Иво; Силић, Јосип. Језични варијетети и национални идентитети. Загреб: Диспут. стр. 88. ИСБН 978-953-260-054-4. ОЦЛЦ 437306433. ССРН 3438216. ЦРОСБИ 426269. Архивирано из оригинала на датум 2012-08-04. Приступљено 7. 6. 2015.  (ÖНБ).
  8. ↑ Блум, Даниел (2002) (њемачки). Спрацхе унд Политик [Језик и политика]. Беитрäге зур Сüдасиенфорсцхунг ; вол. 192. Wüрзбург: Ергон. стр. 134. ИСБН 3-89913-253-X. ОЦЛЦ 51961066. 
  9. ↑ Тхомас, Паул-Лоуис (2003). „Ле сербо-цроате (босниаqуе, цроате, монтéнéгрин, сербе)” [Српскохрватски (босански, хрватски, црногорски, српски)] (француски). Ревуе дес éтудес славес 74 (2-3): 314. ИССН 0080-2557. Приступљено 4. 9. 2016. 
  10. ↑ Кордић, Сњежана (2009). „Што је (не)стандардно за кроатисте?”. у: Биерицх, Алеxандер. Вариетäтен им Слависцхен [Варијанте у славенским језицима]. Хеиделбергер Публикатионен зур Славистик, Лингуистисцхе Реихе, вол. 17. Франкфурт на Мајни: Петер Ланг. стр. 313-330. ИСБН 978-3-631-57010-4. ЛЦЦН 2009502912. ОЦЛЦ 319695935. ССРН 3439290. ЦРОСБИ 426280. С2ЦИД 149127460. Архивирано из оригинала на датум 2012-08-08. Приступљено 6. 1. 2022. 
  11. ↑ Нови лист (додатак Поглед): стр. 16. 23. 1. 2011. 
  12. ↑ „Попис становништва, кућанстава и станова 2021. – Становништво по градовима/опћинама”. Државни завод за статистику (Хрватска). 7. листопада 2022. Архивирано из оригинала на датум 2022-12-09. Приступљено 24. листопада 2022. 

Вањске везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Hrvatski_jezik&oldid=41568661”