Италијански језик

Италијански језик Италиано
Државе говорења	Италија и 35 других држава
Регије говорења	Углавном Западна Европа
Број говорника	матерњи језик: око 70 милиона
Ранг	19-20.
Класификација	индоевропски  италски   романски    италозападни     италодалматински      талијански
Службени статус
Службен у	4 држава (Италија, Швицарска, Сан Марино, Ватикан)
Регулатори	Аццадемиа делла Црусца
Језични кôд
ИСО 639-1	ит
ИСО 639-2	ита
ИСО 639-3	ита
СИЛ	ИТА

Италијански или талијански (италиано [итаˈљаːно]), романски језик који говори око 62 милиона људи, од којих већина живи у Италији. Стандардни италијански темељи се на фирентинском нарјечју. Има дупле (или дуге) самогласнике, као латински (за разлику од других романских језика, као француски и шпански). Као код других романских језика, изузев француског, нагласак ријечи је различит. Талијански се пише латиницом.

Италијански је службени језик у Италији и Сан Марину, те у швицарским кантонима Тицино и Григиони. Италијански је уз латински други службени језик у Ватикану, уз словенски је службен и у словенским приморским опћинама Копер, Изола и Пиран, те се уз хрватски користи и у Истри гдје живи талијанска мањина. Доста је раширен и међу потомцима исељеника у Луксембургу, САД-у и Аустралији.Такођер је широко разумљив и подучаван на Малти, гдје је био један од службених језика до 1934. кад га је замјенио енглески. Много мање се говори у бившим афричким колонијама Италије, као што су Сомалија, Либија и Еритреја.

Италијански је пети по реду језик на свијету који се учи у школама (послије енглеског, француског, шпанског и њемачког).

Распространост

Италијански је службени језик у 4 држава: Италија, Швицарска, Сан Марино, Ватикан.

У сљедећим држава је врло учестао, постоје значајне заједнице и у неким случајевима се предаје у школама или чак ужива званичан статус двојезичја на неким дјелима подручја: Хрватска, Словенија, Аргентина, Њемачка, Француска, Бразил, Белгија, Сједињене Америчке Државе, Канада, Аустралија, Албанија, Уругвај, Еритреја, Сомалија, Малта (и ред Малте), Куба, Грчка, Либија, Лихтенштајн, Северна Македонија, Кнежевина Монако, Црна Гора, Босна и Херцеговина, Румунија, Тунис.

Абецеда и гласови

Италијанска абецеда има 21 слово. У успоредби са српскохрватским, недостају ј, к, ч, ш, ж, а додано је слово q. Као у српскохрватском, самогласници су а е и о у, а остало су сугласници.

Неки италијански гласови се записују другачије него код нас нпр:

• џи = ги
• њ = гн
• љи = гли

Италијанско слово ц се чита к или ч. Ако слово слиједи а о у или сугласник, онда је к. Ако слово слиједи и или е, онда се чита ч. Када хоћемо читати к испред и и е, морамо писати цхи или цхе. То је једина употреба слова х у талијанском језику. Обратно, када хоћемо читати ча чо чу, морамо писати циа цио циу. Потпуно једнако правило вриједи за г, које се испред и и е претвара у џ.

пишемо. . . . . . .	читамо
ца - га	ка - га
цхе - гхе	ке - ге
цхи - гхи	ки - ги
цо - го	ко - го
цу - гу	ку - гу
циа - гиа	ча - џа
це - ге	че - ге
ци - ги	чи - џи
цио - гио	чо - џо
циу - гиу	чу - џу

Италијанско слово з се чита слично нашем ц, с тим да постоји мала разлика јер језик се поставља одмах испод два предња зуба.

Талијанско слово с се чита с у свим облицима, осим између два самогласника, када се чита з (роса читај роза).

Наш глас ш се на талијанском пише сци, са сличним правилом које вриједи за к/ч:

пишемо	читамо
сциа	ша
сце	ше
сци	ши
сцио	шо
сциу	шу

Слово q стоји увијек испред у и самогласником. Једино могући изузеци су qуа qуе qуи qуо, кад читамо куà куè куì куò (никада ква кве кви кво, премда би нам то било лакше изговорити).

Нагласак

Када је у италијанском нагласак (ацценто) на задњем слогу, налази се на задњем самогласнику, и треба га означити с квачицом супротно од ћ (à,è,ì,ò,ù). У средини ријечи нагласак не пишемо.

Важно мјесто у италијанском језику има апостроф »'« (апострофо), који надомијешта испуштене самогласнике на крају ријечи и/или служи за спајање тешко изговорљивих синтагми /Умјесто qуелла амица (= ова пријатељица), може се писати qуелла'амица/.

Члан

Члан може бити одређени или неодређени. Одређени члан (ил, ла) обично преводимо са тај-то, а неодређени (ун, уна) са неки-нека. Примјер: ил цавалло значи тај коњ или коњ, о којем говоримо; ун цавалло је неки коњ или коњ, о којем немамо података.

Повезано

• Латински језик

Литература

• Симоне, Раффаеле (2010). Енцицлопедиа делл'италиано, Треццани.
• Берлоцо, Фабризио (2018). Тхе Биг Боок оф Италиан Вербс: 900 Фуллy Цоњугатед Вербс ин Алл Тенсес. Wитх ИПА Трансцриптион, 2нд Едитион, Ленгу. ИСБН 9788894034813
• Палермо, Массимо (2015). Лингуистица италиана, Ил Мулино. ИСБН 9788815258847