Концентрацијски логор Јасеновац

Камени цвијет, споменик жртвама које је израдио Богдан Богдановић.

Логор Јасеновац (јидиш: יאסענאוואץ, хебрејски: יסנובץ) је био највећи логор смрти у Независној Држави Хрватској, у читавој окупираној Југославији и на читавом Балкану за време Другог светског рата. Поред тога, служио је као сабирни, радни, кажњенички и заробљенички логор.

Систем концентрационих логора Јасеновац, који се налазио у близини насеља Јасеновац, водиле су усташке власти Независне Државе Хрватске. Ово је био једини концентрацијски логор у II свјетском рату у којем је плански и систематски убијано без учешћа Нијемаца. Логор је радио 1.337 дана од 1941. до 1945. године, непосредно пред пропаст НДХ. У логору су били заточени и ликвидирани припадници непожељних етничких група као што су Срби, Жидови и Роми, али и политички противници усташког режима као комунисти, љевичари и други антифашисти.

Логорски комплекс се састојао од низа подлогора смјештених на обалама ријеке Саве на подручју од око 240 кв. километара. Највећи логор је био крај самог Јасеновца. Насупрот њему, на десној обали Саве (у данашњој БиХ), постојао је логор Доња Градина. Логору „Јасеновац“ су припадала и 3 логора за дјецу: „Сисак“, „Горња Ријека“ и „Јастребарско“. У Старој Градишки је постојао посебан женски логор. Због величине логорског комплекса, Нијемци су „Јасеновац“ звали „Балкански Аушвиц“ (њем. Аусцхwитз дес Балканс).

О броју жртава логора постоје битно различите процјене, с којима се годинама након другог свјетског рата често манипулирало у политичке сврхе. Процјене темељене на демографским подацима, као и поименичним пописима жртава, број убијених смјештају у распон између 70.000 и 90.000 (мушкарци, жене и дјеца), што Јасеновачки логор чини највећим стратиштем на подручју југоисточне Европе у доба Другог свјетског рата.

Без обзира на неслагање око броја жртава, оно што логор Јасеновац чини симболом страдања у НДХ је неописиво суров начин на који су логораши уништавани. У Јасеновцу није било гасних комора нити је примјењивана њемачка метода такозваног „индустријског масовног уништења“. Логораши су убијани искључиво „ручно“ - на почетку ватреним оружјем, а касније прије свега ножевима, маљевима, маказама, сјекирама, чекићима, мучени до смрти глађу, жеђу, и на друге монструозне начине.

Позадина

Оснивање сабирних логора као мјеста заточења, присилног рада и ликвидација великог броја Срба, Жидова, Рома и Хрвата (противника усташког режима) био је резултат политике расне и националне искључивости у НДХ, коју је 10. травња 1941. године, под окриљем нацистичке окупације, прогласила Усташка организација.

Прве законске одредбе нове државе одражавале су идеологију њемачког нацизма и талијанског фашизма уз неке усташке посебности. Тако је већ прва Законска одредба за обрану народа и државе од 17. травња 1941. предвиђала смртну казну за "повреду части и животних интереса хрватског народа и опстанка НДХ". Ова Законска одредба постала је један од темељних аката на којему се заснивала репресивна власт усташког режима. Убрзо су слиједиле и друге: Законска одредба о расној припадности и Законска одредба о заштити аријевске крви и части хрватскога народа од 30. травња 1941. године, те Наредба о устројству дјелокруга рада раснополитичког повјеренства од 4. липња 1941. године. За провођење ових законских аката основани су осим редовних, изванредни и покретни пријеки судови са широким овластима. Они су убрзо проширили своју активност на све оне који су изражавали незадовољство усташким режимом или били осумњичени као припадници комунистичких група. Појединачна, скупна и масовна хапшења непоћудних житеља, увјетовала су оснивање, уз већ постојеће, нових затвора и логора.

Усташки покрет је 7. липња 1941. приликом првог Павелићева посјета Хитлеру, добио пуну потпору нацистичке Њемачке у проведби геноцидне политике према српском становништву. На састанку у њемачком велепосланству у Загребу, 4. липња 1941., закључено је да се српско питање ријеши масовним исељавањем Срба у Србију, масовним убијањима на терену и депортирањем у концентрацијске логоре.

Кронологија логора

Оснивање логорског комплекса

Систем јасеновачких логора

Логор је основан средином августа 1941. године, а први затвореници стижу 20.-21. августа да направе бараке у логору I Брочице. Први заточеници били су већином мушкарци, Јевреји и Срби који нису ликвидирани након затварања усташких логора Јадовно, Госпић и Паг. Хрватска штампа 23. августа доноси вијести о оснивању радног логора у Јасеновцу ради градње бране да се исуше Лоњске мочваре. Заточеници су тјерани на тешке физичке радове на насипу, да би многи потом, потпуно исцрпљени, од усташа били ликвидирани.

Логорски комплекс је грађен од августа 1941. до фебруара 1942. године. Већи део логора се налазио у месту Јасеновац, око 100 километара југоисточно од Загреба. Систем концентрационих логора Јасеновац сачињавало је 5 главних логора и неколико мањих логора и губилишта који су покривали укупно око 210 квадратних километара близу ушћа Уне у Саву.

Логор Стара Градишка био је то пети подлогор система концлогора Јасеновац.

Логори су били:

• Логор I Брочице
• Логор II Крапје
• Логор III Циглана
• Логор IV Кожара
• Логор V Стара Градишка
• Логор VI Млака

Оближња подручја са губилиштима су била:

• Градина
• Јабланац
• Уштице
• Млака
• Дубица (кречана)
• Граник (на реци Сави)

Логори I и II у селима Брочици и Крапју су убрзо расформирани због честих поплава. Затвореници су пребачени у логор Циглана (Јасеновац III), који је био највећи логор и укључивао је крематоријум. У Доњој Градини са друге стране реке Саве вршена су погубљења. Логор за децу био је у Сиску и у Јастребарском, а женски логор у Старој Градишки, мада је било жена и деце и у самом Јасеновцу.

Читав комплекс логора, уређен по узору на концлогоре Трећег рајха, службеног имена „Усташка обрана Заповједничтво сабирних логора Јасеновац“, био је под заповедништвом Усташке надзорне службе, односно њеног Уреда III Усташке обране чија је функција била оснивање и организација, те управа и осигурање логора. Јасеновачка Посавина потпала је под посебни режим војног осигурања логора. На жељезничкој прузи Сисак-Новска патролирао је њемачки оклопни влак, а ријеком Савом бродови мађарске флоте. Само мјесто Јасеновац било је ограђено с четири реда бодљикаве жице, а у мјесту је Усташка надзорна служба имала седам истражних затвора.

Постојање логора

Већ у лето 1941. године започело је одвођење нежељеног становништва у логор Јасеновац. Тада су, између осталих, у логор одведени и виђенији тузлански Јевреји. Сљедећих мјесеци у Јасеновац стижу транспорти Жидова из готово свих градова НДХ (Сарајево, Тузла, Загреб...). Све до краја 1941. године, Жидови су били најбројнији заточеници.

Усташки стражари убијају затворенике у логору Јасеновац.

Кроз прозорчић видјеле смо сутрадан крваву, у дословном смислу ријечи, стварност Јасеновца. Све је било покривено снијегом. Сјене од људи кретале су се промрзле и плаве, готово у дроњцима. На цести, готово надохват руке, посртао је, праћен ударцима кундака, неки затвореник везаних руку, раздрљене кошуље, сав окрвављен, вјеројатно према јами у којој ће наћи смрт. Сњежна бјелина још је више истицала црвенило трагова крви.

– Хелена Пацхл-Мандић, једна од заточеница, о стању у логору децембра 1941.

Депортације Срба, прво угледнијих а потом и осталих, проводе се од оснутка логора Јасеновац, тако да су почетком 1942. године Срби међу заточеницима чинили осјетну већину.

Фебруара 1942. године, на позив хрватске владе, представник Трећег Рајха Сиегфриед Касцхе обишао је концентрациони логор Јасеновац. Обиласку су присуствовали и представници штампе Италије, Румуније, Мађарске, Немачке, затим секретар папске нунције, секретар надбискупа Степинца и друге јавне личности. Стање у логору описано је као беспријекорно (види Стање у логору).

I затвор у Старој Градишци претворен је у сабирни логор средином вељаче 1942. године. Логораши су убијани ватреним оружјем, чекићима и ножевима, а касније и плином. Жидовске и православне жене са слабом и маленом дјецом, становници "Куле", су изгладњиване и мучене у "Хотелу Гагру", подруму који је Никола Гагро користио као мјесто за мучење. Покуси са плином су испрва провођени код ветеринарских штала близу "Економије", гдје су прво убијали коње а потом људе отровима (Сумпоров диоксид и Циклон Б).

Заповједништво усташке надзорне службе извјештава да сабирни и радни логор Јасеновац може примити неограничени број заточеника.

– Обавештење главног стана Поглавника свим усташким бојнама од 1. априла 1942.

Заповједничтво усташке надзорне службе извјестило је, да сабирни и радни логор

у Јасеновцу може примити неограничени број заточеника. У вези с тиме (...) З А П О V I Е D А M

да се све комунисте, до којих се дође приликом чишћења извјесног подручја у којем се врши оружана дјелатност одпреми у сабирни логор Јасеновац.

– Наређење Главног стожера домобранства НДХ подређеним јединицама од 2. маја 1942.

Роми у логору Јасеновац.

17. маја 1942. године је у логор Јасеновац депортовано пучанство из села Кињачке, Бестрне и Блињског Кута. Евакуирано је 210 мушких, 560 жена и дјеце. Од 20. свибња 1942. организирано је масовно хапшење Рома на цијелом територију НДХ. Одвођени су у Јасеновац, најчешће у скупинама, са свом покретном имовином. У липњу 1942. када је прилив Рома у логор био особито велик, распоређивани су у двије скупине. Старији мушкарци, жене и дјеца су одмах одвођени на ликвидацију у Доњу Градину. Млађи мушкарци били су смјештени на отвореном терену логора III Циглана. У њему су масовно умирали од глади, жеђи, исцрпљености и физичког злостављања. Готово нитко од Рома одведених у логор није преживио.

Највећа скупина жидовских жена и дјеце (њих између 2.400 и 3.200) доведена је у логор III Циглана Јасеновац након ликвидације логора Ђаково, почетком љета 1942.

Током велике њемачко-усташке офензиве на Козару, у љето 1942. године, десеци тисућа српских сељака - мушкараца, жена и дјеце, са свом покретном имовином доведени су у усташке логоре у Јасеновцу и Старој Градишки. Већина их је одмах била убијена. Више хиљада српске дјеце одведено је тада у логор Јасеновац, гдје их је "прогутало јасеновачко стратиште". Наводи се да је у Старој Градишки, Јабланцу, Млаки, Уштици и Јасеновцу страдало 5.683 дјеце Козаре. У подлогору Стара Градишка, покуси убијањем плином провођени су и над дјецом, под надзором заповједника логора Анте Врбана. Према процјенама, тисуће дјеце из Козаре је убијено плином у свибњу 1942., а потом још 2.000 у липњу 1942. Касније је убијено још 400-600 дјеце. Тијеком суђења, Врбан је признао да је слабију дјецу убијао Циклоном Б.

У то вријеме, свјеже жене и дјеца су стизали у логор Стара Градишка. Отприлике 14 дана касније, Врбан наредио је да се сва дјеца одвоје од мајки и ставе у једну собу. Десет од нас је добио наредбу однијети их тамо у декама. Дјеца су пузала по поду собе, а једно дијете је ставило руку и ногу кроз врата, тако да се не могу затворити. Врбан се задерао: 'Гурните га!' Када то нисам учинила, залупио је врата и здробио дијететову ногу. Потом је зграбио дијете за ноге и лупио је о зид док није било мртво. Након тога наставили смо носити дјецу. Када је соба била пуна, Врбан је донио плин и убио их све.

– Свједочанство Цијордане Фриедлендер о убиствима дјеце:

Тог љета 1942. је Глаисе вон Хорстенау затрпавао немачког посланика у Загребу Сиегфриеда Касцхеа извештајима о усташким злочинима над Србима и очајном стању у логорима, од којих је за најгори словио Јасеновац.

Након непријатељске офанзиве на Билогору октобра 1942. године, око 3.000 цивила је, према партизанским извештајима, интернирано у концентрациони логор Јасеновац без повратка.

Планирање пробоја 1944.

У љето 1944. године логораши из редова народноослободилачког покрета су детаљно испланирали организацију пробоја. У логору су формиране »тројке« које су у датом тренутку требале да нападну стражаре. Ове тројке биле су наоружане оружјем произведеним илегално у јасеновачкој радионици »ланчари«. То су биле мале пушке које су се могле сакрити испод кошуље. Продор је требало бити изведен тако да једна партизанска јединица нападне Босанску Дубицу и привуче главнину усташке војске из Јасеновца. Тада би тројкама извршили напад на преостале усташе, ослободили остале затворенике и препливали Саву, да би се спојили на босанској страни с јединицама НОВЈ.

Међутим, почетком јесени 1944. ухваћена је веза НОП-а у Босанској Дубици. Тако је настала »провала« у логору и око тридесет логораша је одведено у јасеновачку »звонару«, затвор са самицама унутар логора, где су страшно мучени:

Било је више ћелија око нас у којима су били наши другови, и ми смо слушале како их муче. Једну читаву ноћ једноме су резали комад по комад тијела, вриска је била неподношљива, клетве ужасне, ми нисмо уопће спавале већ дрхтале, и жељеле само брзу, а не тако полагану смрт.

– Нада Саламон

Следеће вечери је Макс Лубурић, главни заповједник логора, објавио: »Сви ухапшени осуђени су на смрт вјешањем, јавно пред читавим логором!« Пред великим скупом је извршено вјешање тридесеторице другова и стријељање др Мила Бошковића. Динко Шакић, задужен да стријеља Бошковића, му је рекао: »Клекни, да пуцам у тебе!« А Бошковић је одговорио: »Пуцај, Црногорац не умире клечећи!«

У наредном периоду велику наду логорашима су побудиле размене са партизанима које су тада учестале. Тако је један дио активиста НОП преживио.

Пробој логораша

Након савезничких бомбардирања логора у ожујку и травњу 1945. године, у којима су уништени многи објекти унутар логора, Вјекослав Макс Лубурић, заповједник Усташке обране, наредио је да се ликвидирају сви заточеници, а логор минира, како би се прикрили сви трагови злочина. Велик дио жена убијен је у посљедњој ликвидацији у травњу 1945. Последња група од 700 жена ликвидирана је у предвечерје 21. априла. Ноћу 21/22. априла део последњих мушких заточеника одлучио се на покушај пробоја из логора, знајући да ће они бити убијени сутра. Након што су у вечерњим сатима издвојени и одведени сви групници, паника и страх међу заточеницима бивали су све већи. I док су логором одјекивале експлозије, неколико десетака заточеника међу којима Анте Бакотић, Чедомил Хубер, Драгутин Шкргатић, Павао Кулаш и др. Крстић договорили су се о покушају пробоја из логора. Усвојили су план према којем би се на сваки од четири излаза поставиле десетине најодлучнијих људи, које ће истовремено провалити на сва врата и бјежати према излазу из логора.

У кишовито недјељно јутро 22. травња 1945. у око 10 сати ујутро на повик Анте Бакотића: “Напријед другови”, десетине су провалиле врата. Око 600 заточеника појурило је према 150 метара удаљеним логорским вратима. Митраљеска ватра с логорског зида сваким је треном смањивала број оних који су трчали према слободи. Миле Ристић, ухапшен као партизан на Козари, голим је рукама задавио једног од стражара, одузео му митраљез и отворио ватру по усташама, штитећи остале заточенике. У метежу бијега Едо Шајер пресјекао је телефонску жицу и тиме спријечио долазак усташког појачања.

Од 600 логораша који су извршили пробој, преживјело је мање од сто људи. Постоје различите бројке заточеника који су преживели пробој: највише 107 заточеника, потом 92 или 89 заточеника, а према неким сећањима преживелих, спасло се "свега 72 друга". Сви остали нашли су смрт на путу од логорске зграде до логорских врата, на цести, у хладној набујалој ријеци Сави, на ливадама око логора и прилазима шуми код Кошутарице. Око 470 болесних, старих и немоћних заточеника није судјеловало у пробоју. Нити један није преживио да свједочи о њиховој судбини.

Исти дан, само неколико сати касније, започео је и пробој заточеника из Кожаре. Од њих 176 спасило их се само 11.

Крај логора

Концентрацијски логор у Јасеновцу миниран је, спаљен и уништен приликом повлачења усташа из Јасеновца у прољеће 1945. године. Приликом повлачења, усташе су за собом спалиле и уништиле већи део докумената о злочинима.

У разорени логор Јасеновац, 2. односно 3. свибња 1945. године, прве су ушле стрељачке чете 1. батаљона 4. српске бригаде XXI. народно-ослободилачке ударне дивизије Југославенске армије. Батаљону који је ушао у Јасеновац дан је задатак да сачува трагове злочине до доласка државне комисије за утврђивање злочина окупатора. Први увиђај о затеченом стању у Сабирном логору Јасеновац III Циглана, у Градини и Уштици, обавила је Окружна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача из Нове Градишке, 11. свибња 1945. године. Анкетна комисија Земаљске комисије Хрватске за утврђивање злочина дошла је у Јасеновац 18. свибња 1945. Податке о изгледу, организацији рада, свакодневном животу и посљедњим данима постојања логора, Комисији су дали преживјели логораши и судионици пробоја. Мјесец дана касније, 18. липња, када се ријека Сава повукла у своје корито, Земаљска комисија Хрватске обавила је и трећи увиђај.

У свибњу 1945. југославенске власти претвориле су Стару Градишку у логор за ратне заробљенике, усташе, четнике, нацисте и фашисте. За вријеме Крижнога пута партизани су ликвидирали непознат број домобранских и усташких војника на подручју логора Јасеновац.

Након рата, простор бившег логора углавном је зарастао у шикару и коров.

Стање у логору - Свједочанства

Према њемачком извештају из фебруара 1942. године, сачињеном након обиласка, стање у логору описано је као беспријекорно:

То је једна стара циглана, која је у року од 4 мјесеца од усташа била преуређена у садашњи концентрациони логор. Смјештај је извршен по дрвеним баракама, са по округло 100 људи у свакој. Лежајеви за спавање су двоспратни, бараке беспријекорне. Даље, постоје кухињска и санитетска барака. У санитетској бараци је поред једне собе за преглед, у којој се налази логорски лијечни (Жидов, хирург) и зубни лијечник (такођер један Жидов, који је студирао у Њемачкој), смјештена болница. Болесници леже у посебним једнокреветним постељама и имају креветски веш... Јело кухано у току јучерашњег дана 100% је боље од оног које сада у Загребу може себи да осигура један радник... Дисциплина у логору је добра. Концентрациони логор у свом садашњем стању даје у потпуности беспријекоран и добар утисак. (Може се, са добрим разлогом, одбацити као неосноване све гласине које круже о Јасеновцу). Бројно стање логора је тренутно око 1000 људи, од тога су отприлике 75% Жидови. Остатак отпада на Цигане, Србе и комунисте.

– Извештај немачког посланства у Загребу Министарству иностраних послова Немачке о стању у логору Јасеновац, фебруара 1942.

У свом поглављу Потемкинова села, логораш Милко Риффер је описао детаљно како су усташе варале инспекције. Након рата, Црвени Криж је признао да су их усташе варале, ко и Нацисти у Аусцхwитзу Архивирано 2016-03-05 на Wаyбацк Мацхине-у). Заточеници, попут Милка Риффер-а и других, су такодјер описали масовна истребљења и друге злочине у Јасеновцу:

Некада је у логору био велик број Цигана, које су некриве хватали по цијелој НДХ и догонили у Јасеновац. Дошло је овамо можда десет, а можда и двадесет хиљада, а остала су, ето, само двојица. За сјеме. Од једне овеће скупине Цигана формирала се тако звана гробарска група, која је пребачена у Градину. Имала је дужност да свлачи побијене жртве и да сортира тако добивену одјећу...Био је то голем, напоран посао, праћен очајним криковима и запомагањима жртава, што су у непрекидним колонама пристизале на клаоницу. Појили су их великим количинама ракије, јер су само у скоро потпуно пијаном стању могли вршити тај инфернални посао у јамама, у којима је било на хиљаде пре¬млаћених и прекланих људских тјелеса. Многи од њих изгубили су памет, па су их одводили на »лакши рад« некуда другамо. Они се, наравно, никада више нису вратили. Кампања клања трајала је дуго, скоро непрекидно двије године.

– Милко Риффер: "Град мртвих: Јасеновац"

Свједочанство логорашице Цијордане Фриедлендер о усташком истребљењу дјеце у Старој Градишки, дио Јасеновачког комплекса:

У то вријеме нове жене и дјеца су свакодневно пристизали у логор у Старој Градишки. Пар тједна касније, Анте Врбан [заповједник логора] наредио је да сва дјеца буду одвојена од мајки и стављена у једну просторију. Десеторо нам је било наредјено да их носимо тамо. Дјеца су плазила по соби, а једно дијете је ставило руку и ногу кроз врата, тако да се врата нису могла затворит. Врбан је викнуо: 'Гурните!' Кад то нисам учинила, он је залупио врата и сломио дјетету ногу. Тада зграби дијете за ногу, и тресну га о зид док га није убио. Након тога смо наставили носити дјецу у собу. Када је соба била попуњена, Врбан је донио отровни плин и све их побио

– Цијордана Фриедлендер, на судјењу Анте Врбану

На свом судјењу командант Старе Градишке, Анте Врбан, је признао те и друге злочине:

Питање: Што сте урадили с дјецом?

Врбан: Слабију смо отровали

Питање: Како?

Врбан: Водилии смо их у двориште…у које смо бацилли плин

Питање: Какав плин?

Врбан: Зyклон

Лограш Егон Бергер о убојствима дјеце и мајки у Јасаеновцу:

Свећеничко лице фра Мајсторовића, обученог у елегантно одијело, нашминканог и напудраног, у зеленом ловачком шеширу, са насладом је посматрало жртве. Пришао је дјеци, чак их је и помиловао по глави. Друштву се прикључио Љубо Милош и Ивица Матковић. Фра Мајсторовић рече мајкама сада ће бити крштење њихове дјеце. Одузели су мајкама дјецу, а дијете које је носио фра Мајсторовић у својој дјечијој невиности миловало је нашминкано лице свога убојице. Мајке, избезумљене, уочиле су ситуацију. Нуде своје животе тражећи милост за малишане. Двоје дјеце су метнули на земљу, док је треће бачено као лопта у зрак, а фра Мајсторовић, држећи у руци бодеж окренут према горе три пута је промашио, док је четврти пут уз шалу и смијех, дијете остало натакнуто на бодеж. Мајке су се бацале по земљи чупајући косе а кад су почеле страховито викати, усташки стражари 14. осјечке сатније одвели су их и ликвидирали. Кад је све троје дјеце тако свирепо страдало, три двоножне звијери су међусобно давали новац, јер изгледа да су се кладили тко ће прије натакнути дијете на бодеж.

– Егон Бергер: "44 мјесеца у Јасенову"

Хитлеров опуномоченик за НДХ, генерал Едмунд Глаисе вон Хорестенау је овако описао своју посјету Јасеновцу:

Ми смо сада ушли у концентрациони логор у претвореној творници. Ужасни увјети. Неколицина мушкараца, много жена и дјеце, без довољно одјеће, спава се на каменој плоци ноћу, јауци на далеко, крик и плач. Заповједник логора - хуља, ја сам га игнорирао, али умјесто тог сам рекао мом усташком водичу: "Ово је довољно да се цовјек исповраћа" А онда најгоре од свега: соба уз чије зидове, лежи на слами која је управо донесена због мог прегледа, нешто попут педесетак голе дјеце, од којих половина мртви, а друга половица умире. Не треба заборавити да су изумитељи концентрационих логора Британци за вријеме Бурског рата. Међутим, ти логори су достигли свој врхунац одвратности овдје у Хрватској, под Поглавником инсталираним од насе стране. Највече од свих зла мора да је Јасеновац, гдје ниједан обичан смртник не смије привирит.

– Генерал Едмунд Глаисес вон Хорстенау

Вон Хорстенау је такодјер описао свој очевид покоља у обљижњем Црквеном Боку, кој су спровеле усташе из Јасеновца, док су их скупљалии људе за одвоз у Јасеновац. Тај покољ над српским живљем, којег су усташе прије тога прекрстиле у католике, је један од бројних покоља које су усташке постројбе из Јасеновца спровеле по околним селима:

Нисмо видјели никаквих знакова [герилаца], али је било пуна коња и говеда без власника, да не спомињем безбројне гуске. У Црквеном Боку, несретном мјесту, над којим се под водством усташког потпуковника срушило око петсто 15- до 20-годисњих лупежи, свудје поубијали, жене силовали а потом до смрти мучили, дјецу побили. Видјео сам у ријеци Сави леш жене с ископаним очима и колцем забијеним у сексуалне дијелове. Ова жена имала је највише двадесет година када је пала у руке тих монструма. Свугдје унаоколо, свиње су ждерале непокопана људска бића. Сретни" становници су били послани на језиве теретне вагоне; многи од тих нехотицних "путника" су пререзали своје вене током пријевоза у логор [Јасеновац].

– Генерал Едмунд Глаисес вон Хорстенау

Хрватски књижевник Илија Јаковљевић, један од заточеника, описује мучење жеђу у подлогору Стара Градишка:

Један заточеник, који је имао дужност да свакога дана пере ходник пред том ћелијом, приповиједао ми је: - Од свих послова које сам обављао у логору, овај је, под таквим околностима био најстрашнији. Донесем канту с водом и запљуснем ходник. Испод врата проклете ћелије покажу се прсти. То нетко кваси руке. Видим такођер гдјекоју жлицу. Несретник хвата прљаву воду. Неки подмећу чак и ципеле, а неки легну на под и лижу замазану текућину. Праг је низак, и како запљуснем, вода продире помало у ћелију. I док се једни бацају на сваку кап, други вичу: "Не пљушти, не пљушти! Престани већ једном, не можемо слушати како вода пљушти."

– Илија Јаковљевић

Хрватска комунисткиња Нада Саламон, једна од логорашица, овако описује свакодневницу у Јасеновцу:

Свакога дана устајале бисмо у рану зору, прије излаза сунца, на брзину смо примале мршави доручак од »црне каве«, то јест кухане цикорије без шећера и без круха, и у реду ступале, опкољене усташком стражом, преко савског насипа до скеле, која нас је пребацивала преко Саве. Тада бисмо ходале и по 10 километара пјешице, до удаљених поља која смо обрађивали. Радили смо цијели дан на окапању кукуруза, сабирању плодова, сушењу сијена и сличном, а на вечер бисмо се враћале натраг у бараке, у које смо стизале већ у дубокој ноћи.

Посебно су биле стравичне ликвидације усред ноћи:

Када је ноћ већ добрим дијелом поодмакла, а јутро се приближавало, међу нас уђоше разуларене људске сподобе у униформи усташа и свима нам везаше руке на леђима.Све нас потјераше.Око нас усташе с дебелим дрвеним штаповима, ударају, псују, вичу. У том метежу дођосмо до обале ријеке. Улазимо у скелу, а када је напунисмо, повучени моторним чамцем зачас пристадосмо уз другу обалу... Један од усташа повикао је да устану сви мушкарци и да се сврстају у дворед. Жене и дјеца остадоше. Чак се и непоздрависмо. Нисмо се надали растанку.... Дошли смо до обале ријеке. Одводили су пет по пет. Започе ликвидација. Неколико редова испред мене су моја два брата... Довели су нас до велике гробнице... Гледам: кољу, млате. Усташе отпухују, псују мајку, сестру... Засуканих рукава стално се церекају. Кратко и одрешито наредише нам да се скинемо до гола...

– Јока Николић, преживјели заточеник, ухваћен као Циганин

Под руководством КПЈ, у логору су организоване »Заједнице«, састављене од више мањих група, путем којих се дијелила храна, одјећа, обућа, лијекови; све на потпуно једнаке дијелове сваком члану групе. Сваки члан колектива био је задужен да прибави, украде, нађе, добије и донесе у заједницу било што за храну. Тако су на пољима брали кукуруз, понекад крумпир, парадајз, бундеве, итд, а из усташких магазина су крали грах, понекад саламу и сланину. Свака акција прибављања хране могла је изазвати усташке репресалије.

Познати јасеновачки логораши

Ово су неке од особа које су биле заточене или убијене у систему концентрационих логора Јасеновац:

Анте Бакотић † Рудолф Црнић Владко Мачек Миховил Павлек Мишкина † Нада Димић † Илија Јаковљевић Гргур Карловчан † Антун Барац Мирко Деановић Марко Костренчић Грга Новак Фран Тућан Фрањо Рихар † Јулиа Батино † Даниел Озмо † Лео Мüллер † Анте Цилига Владко Мачек

Смаил-ага Ћемаловић † Петар Баћовић † Јово Бећир † Мило Бошковић † Јаков Дуганџић † Маријан Крајачић † Мирко Лалатовић † Павле Ђуришић † Захарије Остојић † Иван Сабљак † Стеван Галогажа † Мавро Франкфуртер † Даниел Кабиљо † Отон Вински † Егон Бергер Емерик Блум Младен Ивековић Злата Шегвић †

Митар Трифуновић † Борис Ханжековић † Маријан Чавић † Крешимир Барановић Јосип Бадалић Милан Басташић Зија Диздаревић † Младен Ивековић Стјепан Секулић Вукашин Мандрапа † Андрија Хебранг Жига Хирсцхлер † Едмунд Мостер † Стјепан Секулић Андрија Хебранг Олга Хебранг Херта Хаас

Управници логора и њихова судбина

Систем концентрационих логора Јасеновац је у егзилу осмислио Вјекослав Макс Лубурић, који је био и његов први командант. Први управник логора био је бивши римо-католички свештеник Мирослав Филиповић, а касније Динко Шакић.

Спровођење Љуба Милоша на суђење пред Врховних судом СР Хрватске 1948.

• Ивица Матковић, управник логора Јасеновац (1942-1943), је ухваћен и погубљен од стране Југословенске армије код Цеља 1945. године.
• Мирослав Филиповић (алиас Мајсторовић), фрањевачки свећеник и злогласни усташки заповедник логора Јасеновац од јуна до октобра 1942. године, знан као "Фра Сатана" (код Нијемаца познат као „Брудер Теуфел“ – брат ђаво), је ухваћен од Југословенске армије, осуђен на смрт и објешен у Загребу 1946. године.
• Ивица Бркљачић, католички свећеник, постао командант логора у љето 1943. године, погубљен.
• Усташки главешина Мирко Вутуц је пред капитулацију Њемачке емигрирао у иноземство, али је предан југославенским властима као ратни злочинац, осуђен је на смрт и стријељан.
• Љубо Милош, други по рангу у логору Јасеновац и командант логора Лепоглава. После рата успио је да побегне у Аустрију где се укључио у рад усташке емиграције. У склопу диверзантске акције, убацио се са групом усташа у ФНРЈ 1947. године, али их је УДБ-а открила и ухапсила. После краћег суђења у Загребу, осуђен на смрт и обешен 1948. године.
• Еуген Дидо Кватерник је био надлежан за све логоре у НДХ до 1943. године. Емигрирао је у Аргентину, где је погинуо у саобраћајној несрећи 1962. године.
• Макс Лубурић командант Усташке Одбране, који се сматра одговорним за све злочине почињене под његовим надзором у логору, који је посећивао пар пута месечно, побегао је у Шпанију, али је убијен од југословенског агента 1969. године.
• Андрија Артуковић, креатор законских уредби које су омогућиле геноцид и терор над становништвом по расном, националном, религијском и идеолошком основу, након рата је побегао у САД, али је изручен Југославији, где му је суђено. У Загребу је 1986. осуђен на смрт, но пресуда због здравственог стања није извршена. Умро је 1988. у затворској болници.
• Динко Шакић, управник логора, је побегао у Аргентину, али је након пола века изручен Хрватској, где је 1999. године осуђен на 20 година затвора. Умро је 2008. године у затвору.
• Петар Брзица, злогласни јасеновачки кољач, судбина непозната.

Однос партизана и Тита према логору Јасеновац

Унутар националистичких кругова се често поставља питање зашто партизани нису покушали ослободити заробљенике логора. Српска страна као разлог наводи жељу да у том логору страда што више Срба а Хрватска комунистичку небригу о њиховим судбинама па се тако у Гласу Концила моге наћи случај "према неким изворима" кад су партизани бомбардирали вагоне с заточеницима који су "амнестирани" поводом дана оснивања НДХ, но ради се о неутемељеној четничкој и усташкој пропаганди.

Чињенице које говоре у прилог томе да је логор било готово немогуће ослободити јесу:

1. простор логора налазио се на мочварном подручју, на додиру Лоњског и Мокрог поља који су логорски систем Јасеновца опасавали с источне и западне стране. Са сјеверне и јужне стране логор се налазио између ријека Саве и Струг који је било готово немогуће форсирати приликом евентуалног напада.
2. у непосредној близини логора налазио се један од најбоље чуваних жељезничких праваца у Еуропи (Загреб – Београд) којег су чували системи бункера и њемачки оклопни влакови.
3. ријеком Савом пловили су бродови мађарске дунавске флоте.
4. у логору се налазило око 1500 најокорјелијих усташа оданих Павелићу и спремних на борбу.
5. евентуални напад на логор захтијевао би ангажирање огромних партизанских снага, од којих би већина страдала при преласку ријеке Саве. Осим тога простор логора било би немогуће држати под контролом у равничарском дијелу, са којег би се партизанске формације одмах по завршетку акције морале повући, а логор би наставио и даље дјеловати.
6. у близини логора нису се налазиле партизанске снаге толике јакости које би успјешно могле извршити напад на логор. Босански партизани на Козари до средине 1942. ојачали су до респектабилних размјера за разлику од славонских с друге стране Саве, који до конца рата нису били у стању извршити нападе толиких размјера. Прва славонска бригада основана је тек 11. листопада 1942. након козарске офанзиве и разбијања партизанских јединица на подручју Босанске Крајине.

Врховни штаб НОВЈ и ПОЈ на челу са Јосипом Брозом Титом био упознат с подацима о карактеру и страхотама почињенима у концентрацијском логору Јасеновац. Логорски партијски комитет који је с више или мање успјеха дјеловао тијеком готово цијелог периода постојања концентрацијског логора Јасеновац, одржавао је на различите начине тајне везе са партијским организацијама на терену (преко ОК КПХ Нова Градишка), извјештавао о стању у логору, потребама логораша и припремао акцију самоослобађања логораша до које би дошло приликом евентуалног партизанског напада на логор. Управо стога Тито је издао наредбу да се испита могућност напада на Јасеновац из правца босанске Крајине и Славоније до којега никада није дошло. У њој се између осталог наводи:

Испитајте могућност евентуалног напада на концентрациони логор у Јасеновцу, гдје је било 10000 наших затвореника, а сада је остало свега још око 1500 живих другова. Све остало су поубијали усташки бандити. Тај напад требало би организирати заједно са штабом из Хрватске, али тако да сигурно успије.

– Јосип Броз Тито, 31. III. 1942.

Огроман број партизанских бораца и официра имао је или изгубио некога у том усташком логору смрти. Мотив за ослобађање логора међу борцима био огроман, али су горе наведене реалности биле нешто сасвим друго. Када би и биле створене претпоставке за извођење такве акције, долазило је до неуспјеле реализације. Примјер неуспјеле акције ослобађања логора Стара Градишка (за вријеме трајања бањалучке операције) на стару годину 1943. када су партизанске јединице ослободиле Босанску Градишку, а славонски партизани били заустављени од јаких усташких снага (којима су у помоћ дошле усташке јединице из Лијевча поља и западне Славоније) код села Доњи Варош које је удаљено око километар низводно од логорског зида.

Јосип Броз Тито у Јасеновцу је био два пута. Први пут одмах послије рата, 1945, кад на том мјесту није било ничега осим рушевина које су рашчишћаване. Уз њега је тада био Иван-Стево Крајачић, тадашњи министар унутрашњих послова Хрватске. Други пут Тито је у Јасеновцу био између 10. и 11. конгреса СКЈ. У друштву с њим били су Едвард Кардељ, Милош Минић и Душан Драгосавац. Тито је тада положио цвијеће пред Богдановићев споменик. Договорено је да се о његовој посјети не извјештава како га новинари не би салијетали и тражили да се изјашњава о броју јасеновачких жртава.

Процене броја жртава

Процене броја жртава су прилично различите, и крећу се од неколико неколико хиљада до више стотина хиљада:

• 2238 жртава према наводима Комисије за истраживање жртава другог свјетског рата и пораћа Хрватског сабора 1999. године
• 70.000 жртава према истраживањима др. Богољуба Кочовића
• 77.200 жртава према Антуну Милетићу
• 80.000 жртава према југославенској анкети из 1964. о жртавама Другог свјетског рата
• 83.000 жртава према истраживањима Владимира Жерјавића (од тога 45-52.000 Срба, 13.000 Жидова, 12.000 Хрвата и Муслимана и 10.000 Рома)
• 83.145 поименичних жртава (попис није коначан) према Спомен подручју Јасеновац, од чега 39.570 мушкараца, 23.474 жена и 20.101 дјеце до четрнаест година старости. Према народности: 47.627 Срба, 16.173 Рома, 13.116 Жидова, 4.255 Хрвата, 1.128 Муслимана и на стотине осталих.
• 85.000 жртава, доња бројка коју наводи Центар Симон Wиесентхал
• 77.000-99.000 жртава, бројка која се наводи у Унитед Статес Холоцауст Мемориал Мусеум у Wасхингтону
• 500.000 — 600.000 жртава према прелиминарној процени Комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача.
• 800.000 жртава према Међународној комисији за утврђивање истине о Јасеновцу са сједиштем у Бањалуци.

У складу с договором о репарацијама између СР Немачке и Југославије укупан број убијених на подручју НДХ је био 371.000.

Контроверзе око процене броја жртава

Научно засноване претпоставке броја страдалих

Процене броја страдалих логораша Концентрационог логора Јасеновац деценијама изазивају контроверзе у југословенској, особито у хрватској и српској јавности. У последњих десетак година, захваљујући постојању две независне базе података о јасеновачким жртвама, располажемо научно заснованим проценама броја жртава КЛ Јасеновац. Реч је о базама података београдског Музеја жртава геноцида и Спомен подручја Јасеновац. Сарадници Музеја жртава геноцида од 1995. врше допуну и ревизију пописа страдалих грађана Југославије у Другом светском рату, који је 1964. сачинила савезна комисија за утврђивање број страдалих Југословена у Другом светском рату, под називом "Жртве рата 1941-1945." Савезна комисија је пописала укупно 49.602 жртава логора Јасеновац и 9.506 жртава логора Стара Градишка. С обзиром да је логор Стара Градишка био интегрисан у оквир КЛ Јасеновац као логор Јасеновац V, према овим подацима у КЛ Јасеновац поименице је страдало 59.188 лица. Ови поименични подаци публиковани су први пут тек 1992.

Према последњим подацима Музеја жртава геноцида, које је 11. маја 2013. саопштио кустос музеја, историчар Драган Цветковић, Музеј жртава геноцида располаже са поименичним подацима о преко 88.000 страдалих. Ово, наравно, није коначан број страдалих логораша.

Упоредо са истраживањима Музеја жртава геноцида из Београда, сарадници Спомен подручја Јасеновац такође су започели допуну и ревизију података савезне комисије из 1964. Према најновијим подацима Спомен подручја Јасеновац (март 2013), у КЛ Јасеновац поименице је страдало најмање 83.145 лица. Од овог броја је 39.570 мушкараца, 23.474 жена и чак 20.101 дете до 14 година. Када говоримо о етничкој структури, од овог броја највише је страдало Срба (47.627), Рома (16.173), Јевреја (13.116), Хрвата (4.255), Муслимана/Бошњака (1.128).

Према речима историчара Драгана Цветковића, ЈУСП Јасеновац ће вероватно ускоро досећи бројку од 88.000 поименице страдалих логораша којом располаже Музеј жртава геноцида.

I њиховим и нашим истраживањем побијена је теза о највише 80.000 страдалих, која је протеклих деценија присутна у Хрватској: тај је број сада у распону између 80.000 и 100.000, а мислим да ће наш рад и то оборити. Наравно, то доказује и нетачност тврдње о 700.000 страдалих, па и оних умеренијих, о неколико стотина хиљада, присутних у Србији. Доступни су нам исти извори, али је питање шта је ко из њих досад извадио. У перспективи, обе ће институције вероватно обрадити све изворе и доћи до приближно истог броја страдалих.

Научно заснована претпоставка коју је у стручној литератури изнео историчар Драган Цветковић, а коју нико са научног становишта није довео у питање, подразумева да потенцијални број страдалих у КЛ Јасеновац износи између 122.300 и 130.100.

Увећене претпоставке броја страдалих

Научно засноване процене и научно утемељени поименични пописи жртава КЛ Јасеновац на путу су да отклоне, или макар маргинализују, вишедеценијске контроверзе везане за изношење неутемељених бројки, вишеструко увећаних и умањених, страдалих логораша КЛ Јасеновац. На основу чињенице да (после)ратна Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача није располагала са документацијом усташке управе логора, јер су усташе при повлачењу из Јасеновца уништиле логорску документацију у циљу прикривања трагова злочина, као и на основу чињенице да су неки преживели сведоци износили вишеструко увећане претпоставке о броју страдалих (поједини чак и преко милион страдалих), Државна комисија је иступила са такође увеличаним бројкама страдалих (500.000-600.000). Ови подаци су потом у појединим публикацијама додатно увећавани. "Војна енциклопедија 1967. и Енциклопедија Југославије 1971. доносе наводе о око 600 тисућа жртава логора Јасеновац и око 75 тисућа жртава логора Стара Градишка".

Током 1980-их српски националисти преузимају ове увеличане бројке, а у појединим случајевима их додатно увећавају. Тако на пример, публициста Радомир Булатовић износи претпоставку од 1.110.929 страдалих у КЛ Јасеновац.

Умањене претпоставке броја страдалих

С друге стране, хрватски десни кругови настоје да оборе ове бројке, али при том западају у замку умањивања броја страдалих. Тенденција умањивања броја жртава КЛ Јасеновац може се препознати у говору загребачког надбискупа Фрање Кухарића казиваног 10. фебруара 1981. у загребачкој катедрали, поводом 21. облетнице смрти кардинала Алојзија Степинца. У овој хомилији кардинал Кухарић дотакао је и наводну бројку жртава КЛ Јасеновац: „Оптужницом би се хтјело надбискупа Степинца учинити одговорним за оних 40.000 жртава које се приписују Јасеновцу.“ Запажен удео у умањивању броја жртава КЛ Јасеновац пружио је будући председник Републике Хрватске, Фрањо Туђман, истичући 1989. да је у Јасеновцу страдало око 30.000-40.000 особа.

Када је реч о поименичном регистровању страдалих у КЛ Јасеновац, најпроблематичнији приступ исказали су сарадници Комисије за утврђивање ратних и поратних жртава Републике Хрватске, која је „идеолошки пристраном подјелом људских губитака на пожељне и непожељне, пописала од 1992. до 1999. тек 2.238 жртава логора Јасеновац“, објашњавајући да „постоји неколико опсежних пописа јасеновачких жртава“, што, заправо, „није било точно јер је до тада једини суставни попис жртава логора Јасеновац био поименични попис Комисије за попис жртава рата СИВ-а СФРЈ из 1964. који је објављен 1992. и 1998.“, иако и овај попис није био довршен.

Ревизионизам и манипулације жртвама

Спомен комплекс логора Доња Градина (Република Српска). Табле са максималистичком проценом броја убијених Срба, Јевреја и Рома у систему концентрационих логора Јасеновац.

Након распада Југославије у десничарским круговима у Хрватској се појавила тенденција успоређивања броја логораша убијених у Јасеновцу од стране усташа и усташа убијених у партизанској освети код Блајбурга. Критичари указују да се ради о ревизионизму повијести. Изјава бившег предсједника Месића: "треба рећи истину да ниједан погинули у Јасеновцу није крив ни за једног на Блеибургу, али су многи на Блеибургу криви за многе у Јасеновцу" изазвала је жестоке критике у ревизионистичким круговима.

Јасеновац Ресеарцх Институте, про-српска организација са седиштем у Неw Yорку, је на својој интернет страници www.јасеновац.орг у одељку о жртвама поставила укупан попис југословенских жртава у другом свјетском рату, што је изазвало бурна негодовања.

На овом "јасеновачком попису" налазе се имена људи који су умрли у збјеговима у Ел Схатту и Јужној Италији, погинули у партизанима као и они које су убили Нијемци, Талијани, партизани и четници, понекад и на кућном прагу, имена погинулих четника са подручја Југославије, имена погинулих усташа, погинули од англо-америчких бомбардера те чак и имена живих људи (нпр. тројица Сиверићана).

Глас Концила, гласило Загребачке надбискупије, од 17. марта до 21. априла 2013. објавио је шест наставака фељтона под насловом „Занемарене чињенице о јасеновачком логору“. Аутор фељтона је загребачки новинар Игор Вукић. Аутор фељтона покушава да оспори научно засноване резултате пописа жртава КЛ Јасеновац које је обзнанило ЈУСП Јасеновац. Вукић поставља питање, „Но, гдје су покопане све те жртве? Гдје су завршила њихова тијела?”, и констатује како наводно „повјесничари и стручњаци за ту тему ни данас не дају јасан одговор на та једноставна питања”. У овом фељтону аутор даје искривљену слику историјске реалности КЛ Јасеновац, нарочито када је реч о положају логораша, и поготово када је реч о околностима страдања становништва српских села која гравитирају логорима Јасеновац и Стара Градишка: Јасеновац, Млака, Јабланац, Уштица, Доња Градина, Драксенић, Црквени Бок, при чему тенденциозно користи доступне изворе прећуткујући изворе који не иду у прилог његовим тезама и на тај начин умањује број страдалих становника ових насеља.

Ископавања

Дрвени маљ је био једно од оруђа за убијање заточеника у логору Јасеновац.

У раздобљу између 15.-20. травња и 10.-21. свибња 1946. године, Земаљска комисија на подручју Старе Градишке ископала је и прегледала разне разне локације на којима су пронађени лешеви жртава у логору. Укупно је пронађено 2.570 лешева.

1960-их поново су вршена ископавања на месту некадашњег логора. Током ових истраживања пронађен је укупно 481 костур. Од 9-17. травња 1964 године, истраживања је водио А. Шерцељ. Тада је на 100 мјеста за које се сматрало да су масовне гробнице направљено 130 бушотина из којих су узети узроци из тла. Организатор истраживања је био Савез удружења бораца народноослободилачког рата БиХ који је формирао екипу од три члана: V. Бродар и Т. Погачник из Љубљане с Института за биологију, Катедра за антропологију Биолошког факултета и др. С. Живановић с Института за анатомију медицинског факултета из Новог Сада.

У Градини је откопано и обрађено седам „сонди“ од тога је чега су у 6 пронађени остатци људских костију а у једној упорабни предмети. Утврђено је да се у тих 6 гробница налазе посмртни остатци 289 особа. Након тога су антрополози прешли на лијеву страну Саве гдје су ископали 24 сонде. „У 15 сонди нађени су скелети жртава, а једној сонди били су искључиво закопани остаци одијела, обуће и личних предмета. Седам осталих сонди било је празно“. У записнику атрополога закључено је „Укупно смо ископали 192 скелета и то 96 женских, 70 мушких, 6 дјечјих као и 20 скелета за које нисмо могли да утврдимо пол. Оштећених скелета није било много зато сматрамо да су у гробницама закопани логораши који су умрли у логору."

Истраживања су била неочекивана и гледе броја пронађених костура и узрока смрти па су након тога извршена још бушења с „73 сонде насумице, различитих отвора али без позитивних резултата“. Тако у извјешћу стоји „Ова сонда је копана код табле с натписом Масовна гробница за 3000-6000 жртава а у њој су укупно пронађена 23 костура“.

Спомен подручје Јасеновац

У Јасеновцу су, сукладно политици што ју је водио злочиначки усташки режим, Жидови били убијани зато што су Жидови, Срби - зато што су Срби, Роми - зато што су Роми. I то само зато. А убијани су и Хрвати који се с таквом политиком нису могли, ни хтјели сложити.

– Стјепан Месић приликом комеморације пробоја јасеновачких логораша

Влак којим су транспортирани логораши.

Крајем 1950-их, предузети су први кораци за уређење простора. У извештају Конзерваторског завода НР Хрватске од 15. априла 1956. године било је наведено да још постоје темељи барака и других грађевина. Трагом темеља логорског зида постављена је ограда од жичане мреже, а логорски објекти означени су плочама с натписима. Године 1960, Централни одбор СУБНОР Југославије прихватио је споменик Камени цвет као решење архитекте Богдана Богдановића за обележавање страдања у Јасеновцу. Око избора споменика је било дилеме, јер су многи сматрали да је он превише модеран и апстрактан. Споменик је свечано откривен 4. јула 1966. године.

Спомен-подручје Јасеновац основано је 1968. године на предлог Савеза удружења бораца НОР Хрватске, ради очувања успомене на жртве фашистичког терора страдале у комплексу логора Јасеновац. До 1971. завршено је хортикултурно уређење околиша, а сљедећих година обиљежене су и уређене масовне гробнице (Лимани, Млака, Јабланац, Уштица, Крапје и Доња Градина). На простору спомен-подручја 1983. је снимљен југословенски документарни филм Крв и пепео Јасеновца у режији Лордана Зафрановића.

Јединствено Спомен-подручје Јасеновац је постојало до распада СФРЈ, када је подељено на два дела, тако да је простор на десној обали Саве, гдје се налазио логор Доња Градина, остао без статуса. Тај део је 9. јула 1996. одлуком Народне скупштине Републике Српске проглашен за Спомен-подручје Доња Градина.

Литература

• Милетић, Антун (1986). КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОР ЈАСЕНОВАЦ 1941-1945. Документа - Књига I (друго издање). Београд: Народна књига. 
• Милетић, Антун (1986). КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОР ЈАСЕНОВАЦ 1941-1945. Документа - Књига III (друго издање). Београд: Народна књига. 
• Милетић, Антун (1986). КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОР ЈАСЕНОВАЦ 1941-1945. Документа - Књига II (друго издање). Београд: Народна књига. 
• Матаушић, Наташа (2008). ЈАСЕНОВАЦ, ФОТОМОНОГРАФИЈА. Загреб: Спомен - подручје Јасеновац. ИСБН 978-953-99169-4-5. 
• Лемкин, Рапхаел (2008). Аxис Руле ин Оццупиед Еуропе. Тхе Лаwбоок Еxцханге, Лтд. 
• Сцхwартз, Дјуро (Хебреw). במחנות המוות של יאסנובץ, קובץ מחקרים כ"ה של יד-ושם [Ин тхе Јасеновац цампс оф деатх]. 
• Синдик, Душан, ур. (1972, 1985) (Сербиан). Сећања јевреја на логор Јасеновац [Мемориес оф тхе Јеwс оф тхе Јасеновац цамп]. Белграде: Савез јеврејских општина Југославије. 
• Гутман, Исраел, ур. (1990/1995). Енцyцлопедиа оф тхе Холоцауст. 1. 
• Леwингер, Yоссеф; Матковски, Алеxандер (1990). Схелацх, Менацхем. ур (Хебреw). רמנחם שלח (עו'),"תולדות השואה: יוגוסלביה". חלק שני: פרק חמישי, "יאסנובאץ" [Хисторy оф тхе холоцауст: Yугославиа]. Јерусалем: Yад Васхем. 
• Мирковић, Јован (2014). Злочини над Србима у Независној Држави Хрватској – фотомонографија / Цримес агаинст Сербс ин тхе Индепендент Стате оф Цроатиа – пхотомонограпх. Свет књиге, Београд. ИСБН 978-86-7396-465-2. Архивирано из оригинала на датум 2015-06-10. Приступљено 2015-06-08. 
• Бреитман, Рицхард (2005). У.С. Интеллигенце анд тхе Назис. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 0-521-61794-4. 
• Павлоwитцх, Стеван К. (2008). Хитлер'с Неw Дисордер: Тхе Сецонд Wорлд Wар ин Yугославиа. Неw Yорк: Цолумбиа Университy Пресс. ИСБН 1-85065-895-1. 
• Рамет, Сабрина П. (2011). Сербиа анд тхе Сербс ин Wорлд Wар Тwо. Палграве Мацмиллан. ИСБН 0-230-27830-2. 
• Томасевицх, Јозо (2001). Wар анд Револутион ин Yугославиа, 1941-1945: Оццупатион анд Цоллаборатион. 2. Сан Францисцо: Станфорд Университy Пресс. ИСБН 0804736154. 
• Сњешка Кнежевић, Александер Ласло (2011). Жидовски Загреб. Загреб: АГМ, Жидовска опћина Загреб. ИСБН 978-953-174-393-8. 
• Голдстеин, Иво (2005). Жидови у Загребу 1918 - 1941.. Загреб: Нови Либер. ИСБН 953-6045-23-0. 
• Ломовић, Бошко (2013). Књига о Дијани Будисављевић. Београд: Свет књиге. ИСБН 978-86-7396-445-4. Архивирано из оригинала на датум 2016-04-01. Приступљено 2015-06-08. 
• Ломовић, Бошко (2014). Хероине фром Иннсбруцк – Диана Обеxер Будисављевић. Белграде: Свет књиге. ИСБН 978-86-7396-488-1. Архивирано из оригинала на датум 2016-04-01. Приступљено 2015-06-08. 
• Ломовић, Бошко (2014). Дие Хелдин аус Иннсбруцк – Диана Обеxер Будисављевић. Белграде: Свет књиге. ИСБН 978-86-7396-487-4. Архивирано из оригинала на датум 2016-04-01. Приступљено 2015-06-08. 

Повезано

• Србосјек
• Холокауст
• Геноцид у НДХ
• Демографски губици Југославије у Другом свјетском рату

Вањске везе

Концентрацијски логор Јасеновац на Wикимедијиној остави

• Службене странице спомен подручја Јасеновац
• Енциклопедија холокауста: Јасеновац
• Музеј холокауста у Вашингтону: Јасеновац Архивирано 2003-08-02 на Wаyбацк Мацхине-у
• Архив Републике Српске - збирка „Концентрациони Логор Јасеновац“ Архивирано 2016-12-20 на Wаyбацк Мацхине-у
• Сажетак истраживања Владимира Жерјавића о броју жртава Архивирано 2021-02-27 на Wаyбацк Мацхине-у
• Одбор за Јасеновац СПЦ
• Јасеновац Ресеарцх Институте
• Холоцауст Ресеарцх Пројецт: Јасеновац Еxтерминатион Цамп