Леон Торникиос
Лео Торникиос (грчки: Λέων Τορνίκιος; фл. 1047) био је бизантски племић и војсковођа, најпознатији по неуспјешном устанку који је водио са циљем свргавања цара цара Константина IX Мономаха.
Родио се у Хадријанопољу (данашње Једрене), у угледној арменско-грузијској породици Торникиос.[1] Стекао је наклоност цара те је именован патрикиосом и командантом (доуx) бизантских трупа у Мелитени (према Михаилу Атилатису), или можда Иберији (према Михаилу Пселу).[2] Псел га описује као лукавог и амбициозног политичара, који је брзо зближио са царевом сестром Еупрепијом, која се противила братовој политици.[3][4] Док је Леон служио на Истоку, његови присташе у Македонији су дигли устанак. Торникиос је смјеста повучен у Цариград те присилно заређен; с друге стране је задржан на слободи.[5]
Такво стање ствари је искористио како би 14. септембра 1047. побјегао у Хадријанопољ. Тамо се међу својим присташама прогласио царем, окупио војску и са њом марширао на Цариград, под чије бедеме је стигао 25. септембра.[4] Градска ад хоц милиција послана да га заустави је лако поражена, што је стврило панику у граду. Торникиос је, међутим, оклијевао и није искористио прилику да нареди јуриш. Константин је то искористио како би позвао појачања из Мале Азије.[5] У сљедећа четири дана - до 28. септембра - Торникиосве присташе су два пута јуришале на градске зидине, и оба пута су одбијени. Иако Константин није имао никаквог војничког искуства и иако је боловао од гихта, показао се достојним противником Торникиосу те је храброшћу потакао своје људе.[4] Торникиос се након тога повукао на запад. Настојећи повратити иницијативу, нападо је Рхаидестос, али је одбијен. Тада су га сљедбеници почели масовно напуштати.[5] Нашао је уточиште у цркви у Боулгаропхyгону, али је одатле на превару намамљен у клопку царевих присташа и заробљен. На Божић 1047. је заједно са својим главним присташом по имену Јован Ватац ослијепљен. Што се даље догодило с њим, није познато.[5]
Извори
[уреди | уреди извор]- ↑ Казхдан 1991: стр. 2096–2097.
- ↑ Казхдан 1991: стр. 2097.
- ↑ Казхдан 1991: стр. 2097–2098.
- ↑ 4,0 4,1 4,2 Брéхиер 1946: стр. 245.
- ↑ 5,0 5,1 5,2 5,3 Казхдан 1991: стр. 2098.
Литература
[уреди | уреди извор]- Брéхиер, Лоуис (1946) (Френцх) (ПДФ). Ле монде бyзантин: Вие ет морт де Бyзанце. Парис, Франце: Éдитионс Албин Мицхел.
- Казхдан, Алеxандер Петровицх, ур. (1991). Тхе Оxфорд Дицтионарy оф Бyзантиум. Неw Yорк, Неw Yорк анд Оxфорд, Унитед Кингдом: Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-19-504652-6.