Пиерре Боулез
| Пиерре Боулез | |
|---|---|
| авангарда (серијализам) | |
 | |
| Биографске информације | |
| Рођење | Пиерре Лоуис Јосепх Боулез 26. ожујка 1925.  Монтбрисон, Француска |
| Смрт | 5. сијечња 2016. Баден-Баден, Њемачка |
| Професионалне информације | |
| Образовање | Конзерваториј у Паризу |
| Инструменти | клавир |
| Занимање | композитор, диригент, писац |
| Опус | |
| Ментори | Оливиер Мессиаен Ренé Леибоwитз Андрéе Ваурабоург |
| Сурадници | Луциано Берио, Јохн Цаге, Луиги Ноно, Бруно Мадерна, Карлхеинз Стоцкхаусен |
| Каријерна постигнућа | |
| |
| Знаменита дјела | |
| |
| Награде | |
| |
Пиерре Лоуис Јосепх Боулез (француски изговор: [pjɛʁ bu.lɛːz]; Монтбрисон, 26. ожујка 1925. – Баден-Баден, 5. сијечња 2016.) је био француски композитор, диригент, писац и пијанист, један од најзначајнијих сувремених композитора.
Рођен је 1925. године у Монтбрисону. Још у дјетињству је показао талент за глазбу и математику. Потоњу је студирао у Лyону прије него је уписао Конзерваториј у Паризу, гдје су му ментори били Оливиер Мессиаен и Андрéе Ваурабоург, супруга композитора Артхура Хонеггера. На Конзерваторију је упознао додекафонију, коју му је приватно предавао и Ренé Леибоwитз, те је почео складати у поствеберијанском серијалном стилу. Иако је испрва подржавао Леибоwитза, убрзо се окренуо Мессиаену. Посљедица овог рада биле су кантате Ле висаге нуптиал и Ле солеил дес еауx те успјешна Соната за клавир бр. 2, коју је компонирао с 23 године. Након тога, његова дјела инспирирана су искључиво серијализмом, разрадом Мессиаенове технике познате као интегрални серијализам.
Боулез се убрзо афирмирао као један од вођа послијератне глазбене естетике која је тежила к апстракцији и експериментима. Сурађивао је с бројним великанима авангардне глазбе, међу којима Луциано Берио, Јохн Цаге, Луиги Ноно, Бруно Мадерна и Карлхеинз Стоцкхаусен, а једно вријеме је словио као специјалист за електронски иструмент ондес Мартенот.
Његове композиције које примјењују тотални серијализам су Полyпхоние X за 18 инструмената, двије мусиqуе цонцрèте студије те Струцтурес I. Управо су се композиције Струцтурес показале као прекретница у Боулезову раду; наиме, било је то једно од најочитијих тотално серијалних дјела, због чега је било изложено снажним критикама. Примјерице, Гyöргy Лигети је детаљно анализирао дјело и закључио како Боулез хитно треба промијенити стил. Критике су дјеловале те је Боулез, већ неко вријеме забринут због недостатка флексибилности при свом изричају, одлучио промијенити стил. Нови стил је био знатно слободнији у односу на његов тотални серијализам, но Боулез није открио много података о новој техници па су дебате о истој биле ограничене. Репрезентативни примјерак је композиција Оубли сигнал лапидé, која је врло брзо повучена и касније кориштена у дјелу Цуммингс ист дер Дицхтер.
Врхунац Боулезове технике, уједно и једно од његових најпознатијих дјела, била је композиција Ле мартеау санс маîтре за ансамбл и глас на којему је радио четири године. Дјело се сматра једним од капиталних композиција XX. вијека, а ради се о изненађујуће револуционарној синтези многих стилова авангардне глазбе која садржи и елементе јазза, гамелана те традиционалних звукова Африке и Јапана. Процес настанка дјела потпуно је објашњен тек 1993. године.
Након успјеха Чекића без господара, Боулез се успио изборити за већи углед послијератних композитора те је наставио с експерименталним радом. Од 50-их година, а почевши са Сонатом за клавир бр. 3, Боулез је експериментирао с техником "контролираног случаја", заправо варијацији алеаторне технике коју је до савршенства довео Јохн Цаге. Примијењена у дјелима попут Ритуел ин мемориам Бруно Мадерна, Боулезова алеаторна техника разликовала се од Цагеове. Док је Цагеова чиста алеаторика омогућавала настанак потпуно непредвиђених звукова у глазби, Боулез је композитору омогућио избор између унапријед одређених сегмената, што је техника коју је током 50-их иницирао Еарле Броwн.
Током 70-их година је интензивно експериментирао с електронском музиком и примјеном електроничких медија те рачунала у стварању глазбе. Године 1971. компонирао је …еxплосанте-фиxе… у част Игора Стравинског. Композиција је касније доживјека неколико обрада. У овом периоду, предсједник Георгес Помпидоу за разговарао с Боулезом о формирању института за проучавање модерне глазбе. Недуго затим, основан је ИРЦАМ.
Боулез је данас једно од најзначајнијих имена модерне класичне глазбе те добитник неколико награда. Од 1976. до 1995., предавао је на Цоллèге де Франце. Године 2004. основао је Фестивалску академију у Луцерну. Почетком 2012., ишао је на операцију ока која му је значајно оштетила вид. Уз композиторски рад, бавио се и диригирањем. Умро је 5. сијечња 2016. године у свом дому у Баден-Бадену у доби од 90 година.
