Политика планирања породице, на Западу познатија под колоквијалним називом политика једног дјетета јест скуп закона, административних и других мјера у сврху контроле популације која се примјењивала у Народној Републици Кини од 1976. до 2015.[1] у сврху спријечавања неконтролираног и потенцијално штетног раста становништва. Њена главна мјера јест строго ограничавање паровима и мајкама да имају једно дијете; она се не примјењује универзално, те су од ње изричито изузети припадници етничких мањина; сматра се како се режим једног дјетета строго примјењује само на 36 % становништва, док је за 53 % дозвољено друго дијете уколико је прво дијете било женског спола. Мјере су најављене 1978. године, а службено су се почеле примјењивати 18. септембра 1980. године. За њих су задужене посебне државним агенције на провинцијским и нижим разинама, које је најчешће проводе кроз системом глоба и разних финанцијских казни, мада су чести наводи да су се понекад користили и присилни абортуси и стерилизација. Према доступним анкетама, већина Кинеза подржава политику, с обзиром да се сматра заслужном за избјегавање проблема са пренасељеношћу и загађењем које би изазвао неконтролирани раст, као и драматичан раст кинеске економије у претходним деценијама. У иноземству је политика једног дјетета изазвала опречне реакције - чест је предмет оптужби за драстично кршење најелементарнијих људских права, док се у дијелу еколошких кругова промиче као рецепт за рјешавање економских и других проблема других земаља које мучи пренасељеност. Посљедњих година се у НР Кини, међутим, почело стварати мишљење да је политика, оригинално замишљена "за једну генерацију" постигла свој циљ, односно да би почела стварати контрапродуктивне посљедице у облику наглог старења становништва налик на Јапан и друге западне земље. 29. октобра 2015. је КП Кине на свом конгресу објавила како ће се политика укинути, односно замијенити много блажом политиком два дјетета.
- ↑ www.24сата.хр, "Кина након 36 година укинула строгу политику једног дјетета", објављено 29. листопада 2015., приступљено 30. листопада 2015.
