Расправа о ускрснућу

Расправа о ускрснућу, позната и као Писмо Регинусу (лат. Де Ресуррецтионе или Епистула ад Рхегинум) је кратак ранокршћански спис (писмо од осам страница), који објашњава појам ускрснућа. Настао је крајем 2. вијека, а пронађен у 20. вијеку у оквиру књижнице Наг Хамади.

Спис даје јасну неортодоксну интерпретацију кршћанског учења о животу послије смрти, о васкрсењу. Спис потјече од неког од огранака валентинске гнозе.

Рани кршћани су били заокупљени разним питањима о животу послије смрти. Да ли је живот послије смрти доказив (као што је тврдио Платон у Федону)? Какав би био његов облик? (бесмртност душе? ускрснуће тијела? реинкарнација?) Када наступа то искуство? (у тренутку смрти? послије Кристова коначног повратка? прије смрти?) Нови завјет је остао прилично недоречен по некима од тих питања те овај спис има за циљ да да неке одговоре.

Настанак

Проучавање развојне фазе новозавјетног канона коју аутор очито познаје, затим мјеста које учење Расправе о ускрснућу заузима у контексту раноцрквених расправа о ускрснућу, те коначно ступња у њој садржаних средњоплатонистичких идеја, заједно указују да је дјело вјеројатно састављено концем 2. вијека. Што се, пак, мјеста настанка тиче, не постоје никакви унутарњи или вањски докази помоћу којих би га било могуће одредити. Зна се само да Регинус, коме је писмо упућено, живи у Палестини.

Аутор тврди да је науку о ускрснућу, коју предаје ученику Регину, задобио од Исуса Криста (49, 37—50, 1). Аутор, као главни ауторитет за своје тврдње наводи Нови Завет, из чега се може закључити да је аутор хришћански гностик, коме нису непознате ни идеје платонизма.

Садржај

Анонимни аутор спис тврди да му знање добивено од самог Исуса (49,41-50,2) омогућује да понуди јасне одговоре на питања о животу након смрти, која му је поставио његов ученик, Регинос (43,25). Као прво, питање ускрснућа ствар је вјере у стварност ускрснућа Исуса Криста и његове побједе над смрћу (46,14-19).

Као друго, облик живота након смрти бит ће "ускрснуће", које се не схваћа као буквално “ускрснуће тијела”, већ у тренутку своје биолошке смрти "изабрани" вјерник доживљава одвајање својих унутарњих, "живих удова", чија се природа објашњава референцама на "ум" и "мисао", од вањскога "тијела" "пропадљивих", "видљивих", вањских "удова" (43,38-48,2; 45,39-46,2; 45,19-21). То "ускрснуло тијело", прекривено новом "пути" (47,4-8) или "рухом од свјетлости" ("зрака" у 45,30-31) задржава препознатљива особна обиљежја, као што то потврђују и указања Илије и Мојсија приликом Исусове преобразбе (Мк 9,2-8). Такво је "духовно ускрснуће" које "гута" (тј. уништава, чини бесмисленим) ускрснуће било голе "душе", било физичког "тијела" (46,39-46,2).

Као треће, за разлику од саборне цркве, која се у обећању ускрснућа држала "есхатолошке одгоде" (тј. идеје да ће до потпуног ускрснућа доћи тек након Кристова коначног повратка), аутор Расправе држи да би вјернику, који је пролептички судјеловао у Кристовој смрти, ускрснућу и узашашћу (45,24-28), морала бити јасна нова стварност: ускрснуће постоји већ сада. Укратко, овај писац поучава да се ускрснуће већ догодило, попут Хименеја и Филета који бивају прозвани у Другој посланици Тимотеју 2,18. Он то поткрепљује својеврсним егзистенцијалним доказом: вјерник који зна за неминовност смрти требао би се сматрати већ умрлим, чиме, пак, већ судјелује у ускрснућу (49,16-30). Вјерник зато мора посједовати "вјеру" у стварност Кристове побједе над смрћу (45,14-46, 4,14-17; 46,8-13), како би избјегао "сумњу" (47,36-48,3), "упознао" "Сина Човјечјег" и истину о његову ускрснућу (46,13-17, 30-32) и вјежбао ослобођење од непријатељских козмичких сила (49,30-33) путем исправне мисли.

Анализа

Проучавањем текста је утврђено како је његов аутор кршћанско-гностички учитељ на којег је снажно утјецао валентински гностицизам. Постоје јасне паралеламе између овог наука да се духовно ускрснуће већ одиграло, и извјештаја о Валентиновој "оствареној есхатологији" у Тертулијану (Де праес. хаер. 33.7; Де рес. морт. 19,2-7) и Иренеју (Хаер. 2.31.2). Ово схваћање веома подсјећа на оно што Тертулијан приписује валентиновцима као аксиом: »Јао ономе који није већ у овоме тијелу ускрснуо« (Де рес. морт. 19, 6). Тертулијан каже да валентиновци код тога мисле: »Јао ономе који, док је у овоме тијелу, не спозна херетичке тајне (арцана хаеретица)«.

У Расправи о ускрснућу налазимо концепте својствене валентинизму, попут идеје о примордијалној плероми која је претрпјела израђивање и конзеквентни "недостатак" (46,35-47,1; 49,4-5), који Спаситељ мора "обновити" (44,30-33). У тексту су присутне и платонистичке идеје које су утјецале на сам валентинизам, као, примјерице, разликовање свијета бића и сфере настајања и пропадања, разлику "разумског" и "осјетилног" свијета (46,35-17,1) и идеје о прапостојању душа (46,38-47,1; усп. 47,4-6; 49,30-36) и "припреми" за умирање (49,28-33). Међутим, ове идеје писац није није преузео изравно из платонизма већ су филтриране кроз валентински гностицизам.

Ускрснуће

Ускрснуће има два момента: примање гнозе у овом животу и пријелаз у краљевство свјетла по смрти. Човјек који је добио гнозу, већ је ускрснуо, будући да гнозом »Схваћа сама себе поновно онако како је био на почетку«: гноза је спознаја божанског Духа као таквог, на тај начин што човјек, кад доживљава препорођење, постаје свјестан да је дио Духа: гноза је повратак самоме себи. Искуство спасења почиње примањем гнозе, а довршује се повратком Духа у краљевство свјетла по смрти. Гностик се мора аскетски понашати, да остане у јединству с Духом. Тијелу је својствено да се смањује, али то је за гностика само милост. Тјелесна смрт не значи ништа тешко за гностика, јер она је само час непосредног успона Пнеуме у царство свјетла.

Кристологија

Исус Крист, наш Господин, Спаситељ, Син Божји, »био је Син човјечји, и обухваћао их је обојицу, јер је посједовао човјештво и божанство« (44, 22—26). Кад је био у тијелу, објавио се као Син Божји (44, 15—17). Долазак Кристов на свијет схваћен је као доношење објаве; дошао је »да ништа не остави сакривено, него да све разоткрије« (45, 6—8). Но Спаситељево се дјело не ограничује само на објаву, он је као Син Божји побиједио смрт кад је, омогућио људима апокатастазу у Плерому (44, 13—36). Он ће по смрти омогућити успон Духа вјерника у краљевство свјетла: »Ми ћемо бити од њега повучени у небо, као зраке од сунца, а да нас нитко (ту се мисли на архонте) неће моћи задржати« (45, 36—39). Након што је боравио на свијету, Спаситељ је тај свијет оставио и »преобразио се у непролазног Еона« (45, 16—18). Спис спомиње и Спаситељево трпљење: »Ми смо с њиме трпјели и с њиме смо ускрснули и с њиме смо на небо узашли« (45, 24—28). Код тога се позива на Павла.

Повезано

• Апокриф
• Гностицизам
• Књижница Наг Хамади

Вањске везе

• (en) Тхе Треатисе он тхе Ресуррецтион (гносис.орг)
• (en) Треатисе он тхе Ресуррецтион (еарлyцхристианwритингс)
• (sh) Изворни коптски текстови Архивирано 2013-10-31 на Wаyбацк Мацхине-у