Староруски језик
 |
Источним Словенима је у X веку заједно са писменошћу и књигама са словенског југа дошао и старословенски, односно црквенословенски језик. Као језик богослужења и духовне литературе, а Источним Словенима структурно доста близак језик, црквенословенски је брзо био прихваћен као књижевни језик, да би затим током векова био русификован, односно у многим елементима уграђен у староруски књижевни језик, а касније и у савремени руски књижевни језик. Посредством црквенословенског језика на Русију је од X века, као век раније на словенски југ, почела да зрачи изузетно и облицима и садржајима богата византијска култура, односно медитеранска култура. Захваљујући тој чињеници највећи део Словенства, пре свега онај који је преко црквенословенског језика био у тешњем додиру са Византијом, имао је почетком другог миленијума наше ере непосредну везу са културним средиштем Европе и могао је да развија сопствену културу са јаким ослонцем на богатство византијског духовног наслеђа, чак и онда када византијске државе, пет векова касније, више не буде.
Већ у XI веку црквенословенски језик није више само сакрални језик него улази и у друге културне сфере. Нека по садржају световна дела византијске културе појављују се у преводу са грчког језика на црквенословенски (нпр. Александрида, Историја јудејског рата Јосифа Флавија и др.). У Русији су се тако у релативно кратком времену почели развијати многи жанрови византијске књижевности и науке: богослужбени текстови, житија, апокрифи, хронике, историјска и природно-научна литература и др. У Кијевској Русији стварају се и оригинална књижевна дела, чији језик показује синтезу црквенословенских са источнословенским елементима, у односу који се мењао од дела до дела (нпр. Слово о Игоревом походу, Слово о закону и благодати, дела Владимира Мономаха и др.). У литератури административно-правне природе (нпр. Русская правда) црквенословенских елемената било је мање, док је веома велика унутрашња језичка издиференцираност карактеристична за летописе (због тога што су обухватали елементе разних жанрова).
У целини, формирање староруског књижевног језика одвијало се у знаку преплитања и узајамног утицаја елемената народног говора, с једне стране (у административним, правним, пословним, дипломатским и сличним текстовима), и црквенословенског језика, са друге, као и чињенице да су споменици староруске писмености обухватали у основи (а) црквену књижевност, (б) светску литературу, (в) пословна документа, са знатном унутрашњом жанровском издиференцираношћу. Однос црквенословенских и источнословенских елемената у конкретним текстовима се, с обзиром на то, могао знатно разликовати од дела до дела, или чак унутар истог жанровски хетерогеног дела, што је у својој укупности резултирало изразитом језичко-стилском функционалном раслојеношћу староруског језика у оквиру јединственог књижевног језика. Тај језик, који је настао у Кијевској Русији, постаће касније књижевни језик Московске Русије.
Повезано
[уреди | уреди извор]Литература
[уреди | уреди извор]- Изворни текст је преузет из књиге Увод у славистику I Предрага Пипера. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници Архивирано 2016-03-04 на Wаyбацк Мацхине-у на пројекту Растко. Књига нема експлицитних ауторских права која забрањују њено умножавање.