Стећци

Стећци су средњовековни надгробни споменици у облику великих каменова, понекад са уклесаним сликовним украсима или натписима. Налазе се највећим делом на просторима Босне и Херцеговине као и Србије, Црне Горе и Хрватске, а настајали су од XII до краја XV века. Појава стећака представља сублимацију миленијумских погребних традиција, почевши од илирских надгробних гомила (тумулуса), римских агломерација и гробља, ранохришћанских и раносредњовјековних цркви.

До сада је пронађено више од 66.000 стећака, од чега преко 50.000 на подручју Босне и Херцеговине. Највећа концентрација стећака је у Херцеговини (Билећа, Столац, Требиње, Гацко, долина Неретве итд.) а најпознатија некропола је Радимља код Стоца. У Србији се стећци углавном налазе у Рашкој области или западној Србији (у златиборском крају). На Златибору стећци постоје готово у сваком селу, иако су многи коришћени као грађевински материјал.

Појам стећак

Постоје три врсте назива који се користе за исте надгробнике, међу којима често долази до преклапања, што ствара нејасноће и неспоразуме.

Прва врста су изрази који потичу са аутентичних историјских извора, махом са самих стећака: камен, кам, биљег (билиг или белег), кућа, вјечни дом. Ријеч машет за стећак долази од турске ријечи мешхед (по народном мећит) која означава гроб јунака или мученог за вјеру. Овај израз се повезује са италијанским изразом массетто у значењу велики камен.

Друга врста су изрази укоријењени у народу: мраморје, сватовско гробље, грчко гробље, дивско гробље, каурско гробље.

Трећи назив стећак у почетку су употребљавали сељаци у Херцеговини за високо, усправно камење, за разлику од нижих плоча. Од краја XIX вијека у издањима Гласника Земаљског музеја Сарајево израз стећак био је употребљаван као општи израз за све надгробне споменике, различитих димензија и израде, чија појава унутар релативно кратког временског распона чини јединствен феномен. Израз је највише афирмисао Ћиро Трухелка. Само име стећак долази од његове главне намјене, да стоји изнад гроба као споменик. То је партицип презента од глагола стајати – стојећи или, како се говорило у старија времена – стећи. Сам назив стећак први пут се појављује у Српском рјечнику Вука Караџића из 1852. год.

Новија истраживања на видјело износе мањкавости назива стећак, указујући на проблем категоризације сродних надгробних споменика сусједних територија, облика плоча, који се јављају и прије појаве стећака у XII вијеку.

Облици стећака

Стећци су тежине од 100 кг до 32 тоне. Основне групе стећака су положени и усправни камени монолити. Највећи број стећака припада врсти положених монолита, који се појављују у три форме: плоча (40 000), сандук (13 000) и сљемењак (саркофаг, 5 500). Међу усправним каменим монолитима распознају се сљедеће варијанте: стела, ступ (обелиск), крстача и нишан.

Извјесни споменици, због свог облика, названи су „сандуци“ или „у облику сандука“, други „у облику саркофага“. Ови описи су погрешни јер су дотични споменици масивни блокови, а не шупље надгробно камење. У српскохрватском језику не постоји адекватна замјена за изразе сандук и у облику сандука па су ти изрази у литератури задржани. Израз саркофаг за надгробнике који су при врху завршени у облику крова је поготово погрешан. Већина аутора је прихватила израз сљеменак која значи „завршен у виду забата“.

Згошћански стећак, најрепрезентативнији примјерак стећка

Украшавање стећака

Најславнији појединачни стећак је Згошћански стећак, нађен у околини Какња, који се налази у Земаљском музеју у Сарајеву. Он нема натпис, а због изузетне украшености неки истраживачи, као Ђорђе Стратимировић, сматрају да је реч о гробу Стефана II Котроманића.

Више од 5.600 стећака је украшено и то најчешће: повијеном лозицом, розетама, крстовима, штитовима и мачевима, луком и стрелом, људским и животињским фигурама, сценама лова на јелене, сценама турнира, геометријским орнаментима и слично.

Украшени стећци појављују се у доста кратком временском периоду. Био је то преломни историјски период. Настао је након косовске битке и пада Србије под османску власт, наставио се у кратком успону Босне као независне краљевине и завршио у првим година након турских освајања Босне. Водећи свјетски ауторитет за стећке, Мариан Wензел, износи основне значајке украшавања:

• Украсни мотиви на стећцима немају заједничко поријекло
• Нема ништа богумилског или било чега што би се могло везати за било коју јеретичку религију или вјеровање у култури средњовјековне Босне.
• Најстарије украшене надгробне споменике подигла је феудална господа. Тај обичај је прихватило и украсе даље разрадило становништво познато под именом Власи, које је било организовано на родовској, нефеудалној основи. Врло је вјероватно да су овај обичај прихватили и остали становници Босне и Херцеговине, због подржавања феудалне господе.
• Иконографија стећака има праву кршћанску основу, проткану извјесним класичним иконографским рјешењима.

Припадност

Стећци су узрок многих неслагања углавном међу српским, хрватским и бошњачким научницима. Највеће расправе се воде око питања њиховог порекла, припадности покојника који су сахрањивани испод стећака, као и значења симболичких порука уклесаних на њима. Највише података за истраживаче дају натписи, који су присутни на мањем броју стећака, и који говоре о различитим друштвеним сталежима, као и верским припадностима покојника. Из натписа се изводе закључци да под стећцима почивају верници Босанске цркве, Православне цркве и Католичке цркве. Многи научници повезују културу стећака са постојањем Цркве босанске у средњем веку, а поједини их чак виде као најмасовније материјалне остатке богумила, који су попут катара са запада, сахрањивали своје мртве у природи уместо на црквеним гробљима.

Тезу о богумилској припадности стећака први је изнио Артур Еванс, након што је као млади новинар боравио у овим крајевима за вријеме Босанско-херцеговачког устанка 1875. године. Тезу је разрадио Мађар Јанош фон Ашбот, чиновник аустро-угарске администрације у Сарајеву и археолози са Земаљског музеја Ћиро Трухелка и Вејсил Чурчић, а прихватила тадашња власт у настојању одвајања БиХ од Србије.

Васо Глушац је надахнут идејама о православном карактеру шизматичне Цркве босанске стећке везао за православље.

Иво Пилар је цјелокупну средњовјековну босанску прошлост (чак и Цркву босанску) прогласио дериватом хрватске повијести, а по њему су стећци највећи доказ.

Послије 1945. одине дошло је до великог броја систематских истраживања и научних радова (Мариан Wензел, Алојз Бенац, Марко Вего, Сима Ћирковић, Малком Ноел, Нада Милетић, Зечевић и посебно Шефик Бешлагић) у којима се тврди да се стећци не могу везати само за богумилство.

Дакако, постоје и они који им приписују сасвим другачије порекло и њихово постојање ни у ком погледу не везују за деловање цркве босанске.

Компаративним проучавањем проширио се распон појединих хипотеза, а једна од најувјерљивијих јесте, да се у тим саркофазима одражавају елементи оне древне праскулптуре, коју су Славени донијели са собом у своју нову балканску постојбину и која их по својим стилским елементима повезује са скулптуром Балтика и Кавказа и скитско-сарматским мотивима у једну цјелину. Сви ти надгробни споменици су монолити, често груби, тако да већ својом суровошћу дјелују монументално као плоче којима је задатак да трају стољећима, симболиком своје пркосне грубости, која не признаје никаква стила осим свог властитог.

– Мирослав Крлежа

У образложењу, приликом стављања на листу Свјетске баштине УНЕСЦО-а, између осталог, се наводи:

Стећци су средњовјековни надгробни споменици, настали од XII-XVI вијека на територији југоисточне Европе на којој су данас Босна и Херцеговина, западна Србија, западна Црна Гора и средња и јужна Хрватска. Значајни су по својој интерконфесионалности, и кориштени су код укопа припадника све три средњовјековне хришћанске заједнице (Православна црква, Католичка црква и Црква босанска).

Натписи са стећака

Преко 350 стећака носи натписе на босанској ћирилици. Највише има стећака са уобичајеним натписима „а се лежи тај и тај“, уклесаних да би трајало сећање на покојника и на оне који су споменик дигли. Примери су веома бројни, а само неки од њих су: „Асе лежи Божичко Бановић, на својеј земли, на племенитој“ (у Бан-долу, 30 km од Тузле). „Туј почива Радосав Грубач сад мртав“ (у Кртињу код Љубомира). „А се лежи Браја Радојевић, на земљи туђој. Добри живи и умрије. А се писа Драгоје дијак“. „А се лежи госпоја Беока, кћи Прибисава Косаче“.

Одређени број стећака носи и филозофске натписе са сажетим мудростима о животу, смислу, постојању... Они нипошто не носе јединствен поглед на свет, већ сваки носи своја засебна искуства и закључке. Тако има прилично нихилистичких („... јер небо постоји да би ти мислећи да ћеш скочити у вјечност лакше скочио у ништа“) и мистичних („... небо је било у мени. Не спознах то док не падох међу звијезде...“) и других.

А се лежи Љубљен у Врхбосни рожден в Врхбосни закпан на својини на племенитој. Ја бјех онај ткоји цијел живот на раскрсницам стајах, размишљах, оклијевах. Бјех онај ткоји се питах как то да небо не стари а из њег се стално раџају нова и нова годишња доба. I у соби гдје бјех бјеше прозор, а иза прозора бескрај. Ал ја упорно гледах у под. I мишљах мојом смерти све тће то конечно стати. Ал није и моја смерт све старша и све тјешња је. Кам ми усјече Дражета а запис уписа Хусан не да покажу да бјех ветћ да ме вишље неима. Љета господњег 1258.

– Горње Храсно, Столац

"Овај натпис није натпис са неког аутентицног стецка него из литерарног дјела Азизина Тановица, које се зове "Стецци - или облици босанских дуса" и које је Тановиц написао 1994 године."

Стећци који наглашавају верску припадност су доста ретки у односу на остале. Постоји их свега неколицина, међу којима и: „Сие лежи Миховио Граховичић праве вире римске, кои почтено хоћаше и Богу се молаше и добро књигу знаше, дај му Бог души да буде спашен“ (Граховчићи код Травника). Или: „А се лежи добри гост Мишљен праве вјере босанске. Биљег постави кшчи Корија и на ми и на моју милу кућницу Бадачу. Ти који пролазиш пројди у миру и не спомињи си и не гонетај гријехе наше. Залуд ти је тај посао. Наши дани су избројани, наше ноћи потрошене, наши гријеси дим. Својих корака се плаши, они ће ти главе доћи на путу којим ходиш. I да знаш више вриједи црв који се сада креће но сва добра дјела која заједно учинисмо за живота својих и Бадача и ја. Кам нам усјечен је годне 1273. по Господу у Коцерини на племенитој земљи, а писа Дабиша“ (Бањевици, Братунац). Док око „праве вире римске“ нема спора, дотле се формулација „права вјера босанска“ тумачи двојако, у смислу припадности православљу или припадности некадашњој цркви босанској, углавном у зависности од националне и верске припадности тумача.

Ту су још и стећци са чисто етичким порукама, попут: „И много от моје руке на земји би, а ни от мене нико не би мртав и убит“ (Радимља, Столац, 1094. година), као и вечна из камена опомена исправности нашег деловања: „Нек ти ова рука буде знак да се замислиш над својим рукама“ (Радимља, Столац).

Често су понављана и упозорења да се стећак не руши, нпр: „А се лежи Толоје. Не преврни ми ови кам, не прекидај ми ови сан.“ (Горњи Мочиоци, Црепаљско, 1066). Поред обичних молби и упозорења да се споменик не руши, понекад су упућиване и праве клетве, попут: „А се је кам од Тртише. Живјех мирно, Бога молећ и зла не мислећ. Овден, гди ми је кам, уби ме гром. Зашто Боже? Да су клете и проклете руке које би ово претуриле док одговор не добијем. 1174. годне по Господу нашем.“ (Хумско, Фоча).

Многи стећци нам могу послужити и као својеврсни трагови једног времена. Тако се у Кочерину код Широког Бријега налази стећак Вигња Милошевића, са дужим натписом. Из њега сазнајемо да је Вигањ служио многе владаре: бана Стефана II Котроманића, краља Твртка I, краља Дабишу, краљицу Јелену Грубу и краља Остоју. У натпису се спомињу и неки догађаји из његовог времена, а на крају он подсећа живе на пролазност живота. Овај натпис, који је настао почетком XV века, гласи:

Ва име о(т)ца и сина и светаго ду(х)а амин. Се лежи Вигн Милошевић. Служи бану Стипану, и кралу Твартку, и кралу Дабиши и кралици Груби и кралу Остоји. I у то вриме доиде и свади се Остоја крал с Херцегом и с Босном, и на Угре поиде Остоја. У то вриме мене Вигна доиде кончина. I легох на свом племенитом под Кочерином, и молу вас, не наступаите на ме! Ја сам бил како ви есте, ви ћете бити каков сам ја

Свјетска баштина

Стећци, јединствен примјер средњовјековних надгробних споменика, и заједнички пројекат четири земаље - Хрватске, Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине - послије седам година рада на том пројекту, уписани су на Листу свјетске баштине УНЕСЦО-а (Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу). Тако је 15. 7. 2016. одлучио Комитет УНЕСЦО-а на засједању у Истанбулу. Назив свјетске баштине је "Стећци - средњовјековни надгробни споменици”. Уписом тих 30 некропола на Листу уписује се феномен стећака, без обзира гдје се налазе.

Повезано

• Громиле
• Богумили
• Црква босанска

Литература

• Дубравко Ловреновић, Сарајево, 2009 -СТЕЋЦИ - БОСАНСКО I ХУМСКО МРАМОРЈЕ СРЕДНЈЕГ ВИЈЕКА

Вањске везе

• Омер Ђулић, Стећци на Радимљи
• Сувремени Богумили
• Ненад Азизин Тановић, стећци или облици босанских душа Архивирано 2007-10-15 на Wаyбацк Мацхине-у (Ова књига не преставља скуп аутентицних натписа са стецака него литерарно дјело Азизина Тановица настало 1994 године)
• Вулгаризација стећака
• Цртежи мотива са стећака
• Рагиб Лубовац Челебија: Стећци босански стил, Шахинпашић, Сарајево 2016

Стећци на Wикимедијиној остави