[go: nahoru, domu]
Wikipedija

90377 Седна

asteroid

90377 Седна (симбол: ⯲)[11] је велики планетоид у далеким предјелима сунчева сустава који је 2012. био три пута удаљенији од Сунца него Нептун. Спектроскопија је открила да је површина Седне састављена од сличног материјала као и други транс-нептунски објекти, дакле спој воде, метана и душиковог леда са толинима. Њена површина је једна од најцрвенијих од свих објеката сунчева сустава. Врло је вјеројатно патуљаста планета.

90377 Седна ⯲
снимка свемирског телескопа Хуббле
ОткриоМицхаел Е. Броwн,
C. Трујилло,
D. Рабиноwитз[1]
Датум открића14. XI 2003.
(90377) Седна
Афел≈ 936 АЈ (Q)[2]
Шаблон:ФорматтингЕррор
0.015 свјетлосна година
ПерихелШаблон:ФорматтингЕррор (q)
Шаблон:ФорматтингЕррор
ЕксцентрицитетШаблон:ФорматтингЕррор
Орбитални период≈ Шаблон:ФорматтингЕррор[2][лоwер-алпха 1]
Инклинација11.92864°
Физикалне особине
ДимензијеШаблон:ФорматтингЕррор[6]
Елиптицитет524.4±1.0 АЈ (а)
7.7576×1010 км
Брзина ослобађања1.04 км/с
Период ротације10.3 сати ± 30%[4][7]
Албедо0.32 ± 0.06 [6]
Температура на површини≈ 12 Келвина
−261 °Ц,
Спектрална класацрвено: Б−В=1.24; В−Р=0.78[8]
Привидна магнитуда21.1[9]
20.5 (апсида)[10]
Апсолутна магнитуда (Х)1.83 ± 0.05 [6]
1.5[4]

Већину своје орбите, Седна је чак и даље од Сунца него што је тренутно, јер се процјењује да је њен афел 937 астрономских јеидница[2] (31 пута удаљенија од Непутонове орбите), због чега је један од најудаљенијих објеката сунчева сустава не рачунајући комете.[лоwер-алпха 2][лоwер-алпха 3] Седна има изнимно изужену орбиту, те јој треба око 11.400 година за један обилазак око Сунца, због чега су се јавила нагађање око њеног поријекла. Центар за мале планете тренутно ставља Седну у расејани диск, скупину објеката који су послани у изнимно раздужену орбиту усред гравитацијског учинка Нептуна. Ипак, ова класификација је оспоравана, јер Седна никада не долази довољно близу Нептуна да ју он одбаци, због чега неки астрономи претпостављају да је уствари први познати члан Ортова облака. Остали сматрају да је можда бачена у тренутну орбиту од пролазеће звијезде, можда једне од Сунчева отворена скупа), или можда чак да је заробљена од другог звјезданог сустава. Друга теорија сугерира да је њена орбита доказ за велики планет изван Непутуна. Астроном Мицхаел Е. Броwн, који је један од особа који су открили Седну и патуљасте планете Ерис, Хаумеа и Макемаке, вјерује да је то знанствено најважнији тран-нептунски објект откривен до данас, јер разумијевање њене орбите значи добити информације о поријеклу ране еволуције Сунчева сустава.[13]

Откриће и назив

уреди

Седну (првотно названа 2003 ВБ12) су открили Мике Броwн (Калифорнијски технолошки институт), Цхад Трујилло (Опсерваториј Гемини) и Давид Рабиноwитз (Универзитет Yале) 14.11. 2003. Откриће је било дио већег истраживања покренутог 2001. телескопом Самуел Осцхин код звјездарнице Моунт Паломар крај Сан Диега, Калифорнија уз помоћ Yалеине Паломар камере од 160 мегапиxел. Тога дана, уочен је објект који се гиба 4,6 лучних секунда по 3,1 сата у односу на звијезде, што указује на то да је његова удаљеност око 100 АЈ. Накнадна истраживања у новембру–децембру 2003. уз помоћ телескопа СМАРТС код звјездарнице Церро Тололо Интер-Америцан у Чилеу као и уз помоћ телескопа Тенагра IV код звјездарнице W. M. Кецк на Хаwајима су открили да се објекат гибао по врло великом ексцентрицитету орбите. Тај објекат је идентификован и на старијим фотографијама које је снимио телескоп Самуел Осцхин као и на фотографијама удружења Неар-Еартх Астероид Трацкинг. Ово је омогућило да се направе прецизније једнаџбе о његовој путањи. [14]

"Наш ново октривени објекат је најхладније и најудаљеније мјесто у Сунчевом суставу", написао је Мике Броwн на својем wебситеу, "те стога сматрамо да је прикладно назвати га у част Седне, инуитске божице мора, за коју се сматрало да живи на дну хладног арктичког оцеана."[15] Броwн је предложио и да Међународна астрономска унија (МАУ) и потенцијалне будуће објекте у Седниној регији назове по ентитетима арктичке митологије.[15] Екипа је објавила име "Седна" прије него је објекат званично уписан.[16] Бриан Г. Марсден,водитељ удружења Центар за мале планете, је изјавио да је такав чин кршење протокола, те да ће неки чланови МАУ-а гласати против.[17] Ипак, није било приговора на то име, те нису предложена алтернативни називи. Скупштина МАУ-а је стога прихватила овај назив у спетембру 2004.,[18] те размотрила да ће убудуће дозволити објављивање имена објеката и прије службене регистрације. [16]

Путања и ротација

уреди
Тхе орбит оф Седна лиес wелл беyонд тхесе објецтс, анд еxтендс манy тимес тхеир дистанцес фром тхе Сун 
Успоредба путања Седне (црвено) у успоредби са путањом осталих планета Сунчева сустава: Јупитера, Сатурна, Урана, Нептуна и Плутона (зелено)

Седна има најдужи орбитални период у односу на било који познати већи објекат Сунчева сустава,[лоwер-алпха 3] те јој треба око 11.400 година да једном обиђе око Сунца.[2][лоwер-алпха 1] Њена орбита је врло ексцентрична: афел јој се процјењује на 937 АЈ[2] а перихел на 76 АЈ, највећи перифел било којег познатог објекта Сунчева сустава, све до открића 2012 ВП113.[19][20] Када је откривено да је удаљена 89,6 АЈ (око 13,4 милијарде км)[21] од Сунца и приближава се перихелу, то је тада био најудаљенији објекат Сунчева сустава икада посматран. Ерис је касније детектиран те се утврдило да је удаљен 97 АЈ. Једино орбите неких комета су удаљенија од Седне; они су претамни да би их уочили, осим када се приближавају перихелу унутрашњег Сунчева сустава. Чак и када се Седна приближава перихелу 2076.,[10][лоwер-алпха 4] Сунце би се са њеног гледишта чинила тек као екстремно свјетла точкица на звјезданом небу, 100 пута свјетлија него пуни мјесец на Земљи (примјера ради, Сунце је 400.000 пута свјетлије него пуни мјесец), те предалко да би било видљиво као диск голим оком.[22]

Када је први пута откривена, сматрало се да Седна има необично дуги ротацијски период (20 до 50 дана).[22] Првотно се претпостављало да је Седнина ротација успорена од гравитацијске снаге великог сеталита, слично као и Плутонов мјесец Харон.[15] Хубблеов свемирски телескоп у марту 2004. није нашао никакав сателит,[23][лоwер-алпха 5] а каснија мјерења звјездарнице ММТ сугерирају пуно краћи период ротације од око 10 сати; размјерно просјечно за тијело те величине.[25]

Карактеристике

уреди
Седна, а ред, ицy глобе, ис барелy лит бy а дистант Сун 
Умјетнички приказ Седне

Седна има апсолутну магнитуду (Х) од око 1,8 те се процјењује да јој је албедо око 0,32, те се стога процјењује да јој је промјер отприлике 1.000 км.[6] У вријеме открића, била је најсјајнији новооткривени објекат Сунчева сустава од открића Плутона 1930. Научници су 2004. одредили да је горња граница њеног промјера 1.800 км,[26] али је 2007. ово ревидирано на нижу вриједност од мање од 1.600 км након посматрања свемирског телескопа Спитзера.[27] 2012., мјерења свемирског опсерваторија Хершел су сугерисала да је Седнин промјер 995 ± 80 км, чиме би била мања и од Плутонова сателита Харона.[6] Стога што Седна нема познатих сателита, утврђивање њене масе је тренутно немогуће без слања свемирске сонде.

Опсервације телескопом СМАРТС указују на то да је по видљивом свјетлу Седна један од најцрвенијих објеката Сунчева сустава, готово црвена попут Марса.[15] Цхад Трујилло и његове колеге сугеришу да је Седнину тамно црвено боју узрокује површина прекривена слојем угљиководика, или толин, који су створени од једноставнијих органских састојака након дугог излагања ултраљубичастом зрачењу.[28] Њена површина има хомогену боју и спектар; ово је стога јер је Седна, за разлику од других тијела ближе Сунцу, ријеђе под ударом других тијела, који би открили свијетле мрље леденог материјала попут оног на објекту 8405 Асболус.[28] Седна и друга два удаљена убјекта - (87269) 2000 ОО67 и (308933) 2006 СQ372 - дијеле своју боју са удаљеним класичним објектима Куиперовог појаса и Кентауром 5145 Пхолус, што наводи на закључак да дијеле исту регију поријекла.[29]

Трујилло и његов тим су поставили горњу границу површинског састава Седне на 60% метанског леда и 70% за воденог леда.[28] Присутност метана подржава постојање толина на Седниној површини, јер их ствара обасјавање метана.[30] Баруцци и његов тим су успоредили Седнин спектар са оним Тритона те уочили слабе асорпцијске појасеве који припадају метановом и душиковом леду. Из ових проматрања, сугерисали су сљедећи модел површине: 24% толина Тритонова типа, 7% некристализираног угљика, 10% душика, 26% метанола и 33% метана.[31] Детектирање метановог и воденог леда је потврдио 2006. телескоп Спитзер инфрацрвеном фотометријом.[30] Присуство душика на површини сугерише могућност да је Седна, барем неко вријеме, имала танку атмосферу. Тијеком 200-годишњег раздобља у близини перихела максимална температура Седне требала би прећи −237.6 °Ц, пријелазна температура између солидног душика алпха фазе и бета фазе виђене на Тритону. При пар ступњева већој температури, напон паре душика био би 14 микробара (1,4 Па или 0,000014 атм).[31] Ипак, њен дубоки црвени спектрални нагиб указује на високе концентрације органског материјала на површини, а њени слаби апсорпцијски појасеви указују да је метан на Седни стар, а не свјеже таложен. Ово значи да је Седна прехладна за метан да испари са њене површине и потом се врати као снијег, што се догађан на Тритону и вјеројатно Плутону.[30]

Модели унутрашњег загријавања путем радиоактивног распада сугеришу да је Седна теоретски способна одржавати подземни оцеан текуће воде.[32]

Поријекло

уреди

У својем документу у којем су објавили откриће Седне, Мике Броwн и његов тим су исту описали као прво уочену тијело које спада у Оортов облак, хипотетски облак комета за које се сматра да постоје готово цијелу свјетлосну годину од Сунца. Уочили су да, за разлику од објекта расејаног диска као што су Ерис, Седнин перихел (76 АЈ) је преудаљен да би био раштркан усљед гравитацијског утјецаја Нептуна.[14] Због тога што је пуно ближе Сунцу него објекти ортова облака, има нагиб угрубо један као и планете Куиперова појаса, те су је описали као "планетоид објеката унутрашњег Оортова облака" у распону од Куиперова појаса до рубних сфера тог облака.[33][34]

Да је Седна настала на тренутној локацији, Сунчев изворни протопланетарни диск морао је досезати и до 75 АЈ у свемир.[35] Такође, Седнина изворна орбита мора да је била кружна, иначе би њен настанак акрецијом мањих тијела у цјелину био немогућ, јер би релативне брзине између планетезимала биле одвећ разорне. Стога мора да је одгурана у тренутну ексцентричну путању од гравитацијског међудјеловања са неким другим тијелом.[36] У изворном документу, Броwн, Рабиноwитз и остали су сугерисали три могућа кандидата за то реметилачко тијело: невиђена планета изван Куиперова појаса, пролазећа звијезда или једна од млађих звијезда придружених Сунцу у звјезданом роју у којем је настала.[14]

Мике Броwн и његов тим су највише прихватили тезу да је Седна одгурана у тренутну орбиту од звијезде Сунчева отворена скупа, наводећи да Седнин афел од око 1.000 АЈ, који је релативно близу у успоредби са оним комета дугих раздобља, није довољно далек да би пао под утјецај пролазећих звијезда при њиховим тренутним удаљеностима од Сунца. Предложили су да се орбита Седне може објаснити Сунцем које је настало у отвореном скупу неколико звијезда које су се с временом удаљиле и одмакле једно од друге.[14][37][38] Ову хипотезу су пригрлили Алессандро Морбиделли и Сцотт Јаy Кенyон.[39][40] Рачуналне симулације које су начнили Јулио А. Фернандез и Адриан Брунини указују да би неколико блиских пролазака младих звијезда у том скупу повукло пуно објеката у путање сличне Седни.[14] Истраживање Морбиделлија и Хала Левисон указује да је највјеројатније објашњење то да је Седнину путању пореметио блиски пролазак (око 800 АЈ) друге звијезде у првих 100 милиона година постојања Сунчева сустава.[39][41]


Хипотеза о транснептунском планетом заговарана је од неколико астронома: нпр. Роднеy Гомес и Патрyк Лyкаwка. Један сценарио укључују ремећење Седнине путање од хипотетског тијела из унутрашњости Оортова облака. Недавне симулације показују да би Седнину путању могао објаснити објект масе Нептуна при 2.000 АЈ (или мање), масе Јупитера при 5.000 АЈ, или чак масе Земље при 1.000 АЈ.[38][42] Патрyк Лyкаwка указује да би се могло радити о тијелу упола величине Земље, које је избацио Нептун при раној фази настанка Сунчева сустава, и тренутно у путањи од 80 до 170 АЈ од Сунца.[43] Мике Броwн није открио никакав објекат величине Земље при удаљености од 100 АЈ успркос разним трагањима по небу. Ипак, могуће је да је такав објекат избачен из Сунчева сустава након стварања унутрашњег Оортова облака.[44]

Предложена је и теза да је Седнина путања резултат утјецаја великог бинарног пратиоца Сунца, удаљеног хиљаду АЈ. Један такав хипотетски пратиоц је Немеза, тамни пратиоц Сунца за којег неки предлажу да је одговоран за цикличко масовно изумирање на Земљи јер ремети орбите комета и баца их према Земљи, а што се темељи на броју ударних кратера и орбиталних елемената доброг дијела комета дугог раздобља. [42][45] Ипак, до данас нема никаквог изравног доказа од постојању Немезе, а разни докази (као што је бројање кратера) указују да вјеројатно ни не постоји.[46][47] Јохн Ј. Матесе и Даниел П. Wхитмире, дугорочни заговаратељи могућности двојне звијезде око Сунца, сугерисали су да је објекат пет пута масе Јупитера, који се налази око 7.850 АЈ од Сунца, могао бити одговоран за Седнину путању.[48]

Морбиделли и Сцотт Јаy Кенyон су исто тако предложили да Седна можда не потјече од Сунчева сустава, него да је уловљена од Сунца од пролазећег извансунчевог планетарног сустава, поглавито смеђег патуљка око 1/20 масе Сунца.[39][40]

Популација

уреди
тхе Сун аппеарс мерелy ас а поинт оф лигхт, дистендед бy дуст. Тхе сурфаце оф Седна ис ред ице, димлy глиммеринг ин тхе ноонтиме сунлигхт 
Умјетнички приказ површине Седне. На небу се виде Млијечни пут, Антарес, Сунце и Спика

Седнина врло елиптична орбита значи да је вјеројатност њеног открића била 1:80, сугерирајући да би, ако није ријеч о пукој срећи, требало бити још 40–120 објеката величине Седне у тој регији.[14][24] Још један објект, (148209) 2000 ЦР105, има случну, али мање екстремну путању: његов перихел је 44,3 АЈ, а афел 394 АЈ, док му за обилазак око Сунца треба 3.240 година. Вјеројатно је био под истим учинком као и Седна.[39] Астрономи су 2014. објавили откриће 2012 ВП113,[20] објекта упола величине Седне и у орбити од 4.200 година чији јеперихел 80 АЈ,[49] због чега су неки претпостављали да нуди доказе о транс-нептунском планету.[50]

Сваки од предложених механизама за Седнину екстремну путању оставило би јасан траг на структури и динамици било какве шире популације. Ако је за то одговорна транс-нептунска планета, сви ти објекти би дијелили исти перихел (≈80 АЈ). Ако је Седна уловљена од другог планетарног сустава који је ишао у смјеру Сунчева сустава, онда би Седнина популација посједовала релативно ниски нагиб и посједовала велике полуоси ос 100–500 АЈ. Да је ротирала у супротном смјеру, онда би твориле двије популације, једну са ниским а другу са високим нагибом. Гравитација звијезда које нарушавају ред би створило широки распон перихел и нагиба, сваки овисан о броју и куту таквог сусрета. [44]

Узимање већег узорка таквих објеката би стога помогло у утврђивању који је сценариј највјеројатнији.[51] "Ја сматрам Седну фосилном евиденцијом најранијег Сунчева сустава", изјавио је Броwн 2006. "На крају, када се пронађу други фосилни трагови, Седна ће помоћи како је Сунце настало и о броју звијезда у близини Сунца када се створило."[13] Према истраживању 2007.–2008., Броwн, Рабиноwитз и Меган Сцхwамб су покушали лоцирати још једну скупину Седнине хипотетске популације. Иако је истраживање осјетљиво на било каква гибања до 1.000 АЈ, те открила патуљасти планет (225088) 2007 ОР10, није открила ниједно ново тијело у Седниној орбити.[51] Даљње симулације са новим подацима сугерирали су око 40 објеката величине Седне у тој регији, сјаја магнитуде Ериса (−1.0).[51]

Класификација

уреди

Центар за мале планете, који званично саставља каталог објеката Сунчева сустава, је класифицирао Седну као распршен објекат.[52] Ипак, оваква класификација је под великим упитником, јер многи астрономи сугеришу да би се, заједно са другим објектима (нпр. (148209) 2000 ЦР105), требала ставити у нову категорију удаљених објеката названи проширени објекти расејаног диска (Е-СДО),[53] одвојени објекти,[54] удаљени одвојени објекти (ДДО),[42] или раштркани-проширени према формалној класификацији пројекта Дееп Ецлиптиц Сурвеy.[55]

Откриће Седне обновило је питање који би се објекти требали сматрати планетом а који не. 15. 3. 2004., чланци о Седни у популарним медијима су објавили да је откривен десети планет сустава. ин тхе популар пресс репортед тхат а тентх планет хад беен дисцоверед. Ово је питање одговорила Међународна астрономска унија у својој дефиницији планете која је усвојена 24.8. 2006., која је дала императив да је планета морала очистити сусједство у орбити. Седна има параметар Стерн–Левисон процијењен на мање од 1,[лоwер-алпха 6] те стога није очистила своје сусједство. Да би била патуљаста планета, Седна мора бити у хидростатичкој равнотежи. Довољно је сјајна, те довољно велика, те се претпоставља да то и јест,[57] а неки су је астрономи и тако сврстали.[58][59][60][61][62]

Истраживање

уреди

Седна ће достићи перихел 2075.–2076.[лоwер-алпха 4] Овакав блиски долазак Сунцу нуди могућност да истраживање исте који се неће појавити идућих 12.000 година. Иако је Седна на попису истраживања НАСЕ,[63] НАСА засад не размишљао о било каквој мисији према Седни.[64]

Биљешке

уреди
  1. ↑ 1,0 1,1 С обзиром на велик ексцентрицитет орбите овог објекта, различите епохе могу генерирати различита хелиоцентрична рјешења проблема два тијела за раздобље орбите. Користећи епоху 1950., Седна има орбитални период од 12.100 година,[3] али користећи епоху 2010., Седна има период од 11.800 година.[4] За објекте који имају такав велик ексцентритет, сунчев Барицентар је вјеројатно стабилнији од хелиоцентричних координата.[5] Кориштењем ЈПЛ Хоризонса, орбитални период је око 11.400 година.[2]
  2. ↑ 2014., Седна је била 86,3 АЈ удаљена од Сунца;[9] Ерис, најмасивнији познати патуљасти планет, и (225088) 2007 ОР10, највећи објект у сунчеву суставу без имена, су тренутно даље од Сунца од Седне на удаљености од 96,4 АЈ и 87,0 АЈ.[12] Ерис је близу афела (највеће удаљености од Сунца), док се Седна ближи својем перихелу 2076. (најближој удаљености од Сунца).[10] Седна ће престићи Ерис као најудаљенији познати објект сунчева сустава 2114., али је вјеројатна патуљаста планета 225088 2007 ОР10 недавно престигла Седну те ће престићи Ерис до 2045.[10]
  3. ↑ 3,0 3,1 Мала тијела Сунчевог система као што су (308933) 2006 СQ, 2005 ВX3, (87269) 2000 ОО67, 2002 РН109, 2007 ТГ422, и разни други комети (попут Великог комета 1577.) имају веће хелиоцентричне орбите. Али само (308933) 2006 СQ372, (87269) 2000 ОО67 и 2007 ТГ422 имају перифел који је даљи од Јупитерове орбите, те је стога упитно да ли је исправно класифицирати ове објекте као комете.
  4. ↑ 4,0 4,1 Различити програми епохе и података могу генерирати различита временска раздобља за Седнин перихел. Користећи епоху 2014., Седна има датум перихела 2076.[4] Према епохи 1990., Седна има перихел 2479282.9591 11.12. 2075. ЈПЛ Хоризонс указује да је датум перихела 18.7. 2076.[10]
  5. ↑ Хуббле није пронашао ниједан сателит унутар претпоставке да тај сателит није 500 пута слабији од Седне (Броwн и Суер 2007).[24]
  6. ↑ Параметар Стерн–Левисон (Λ), којег су дефинирали Алан Стерн и Харолд Ф. Левисон 2002. утврђује да ли ће објекат очистити орбитално сусједство од мањих тијела. Дефиниран је по разломку масе објекта у односу на Сунчеву масу помножену на квадрат, подијељену на његову велику полуос на 3/2, пута константа 1,7×1016.[56]Ако објекат има Λ већи од 1, онда ће очистити сусједство, те се може сматрати планетом. Користећи процијењену Седнину масу од 2×1021 кг, Седнин Λ је (2×1021/1.9891×1030)2 / 5193/2 × 1.7×1016 = 1.44×10-6. То је мање од 1, чиме Седна не удовољава критеријима за планету.

Извори

уреди
  1. ↑ „Дисцоверy Цирцумстанцес: Нумберед Минор Планетс (90001)–(95000)”. ИАУ: Минор Планет Центер. Приступљено 2008-07-23. 
  2. ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 Хоризонс оутпут. „Барyцентриц Осцулатинг Орбитал Елементс фор 90377 Седна (2003 ВБ12)”. Приступљено 2011-04-30.  (Солутион усинг тхе Солар Сyстем Барyцентер анд барyцентриц цоординатес. Селецт Епхемерис Тyпе:Елементс анд Центер:@0) (савед Хоризонс оутпут филе 2011-Феб-04) Архивирано 2012-11-19 на Wаyбацк Мацхине-у
  3. ↑ Марц W. Буие (2009-11-22). „Орбит Фит анд Астрометриц рецорд фор 90377”. Дееп Ецлиптиц Сурвеy. Приступљено 2006-01-17. 
  4. ↑ 4,0 4,1 4,2 4,3 „ЈПЛ Смалл-Бодy Датабасе Броwсер: 90377 Седна (2003 ВБ12)”. 2012-10-16 ласт обс. Приступљено 2014-03-30. 
  5. ↑ Каиб, Натхан А.; Бецкер, Андреw C.; Јонес, Р. Лyнне; Пуцкетт, Андреw W.; Бизyаев, Дмитрy; Дилдаy, Бењамин; Фриеман, Јосхуа А.; Ораветз, Даниел Ј.; Пан, Каике; Qуинн, Тхомас; Сцхнеидер, Доналд П.; Wаттерс, Сханнон (2009). „2006 СQ372: А Ликелy Лонг-Период Цомет фром тхе Иннер Оорт Цлоуд”. Тхе Астропхyсицал Јоурнал 695 (1): 268–275. арXив:0901.1690. Бибцоде 2009ApJ...695..268K. ДОИ:10.1088/0004-637X/695/1/268. 
  6. ↑ 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 ДОИ:10.1051/0004-6361/201218874
    Тхис цитатион wилл бе аутоматицаллy цомплетед ин тхе неxт феw минутес. Yоу цан јумп тхе qуеуе ор еxпанд бy ханд
  7. ↑ „Цасе оф Седна'с Миссинг Моон Солвед”. Харвард-Смитхсониан Центер фор Астропхyсицс. 2005-04-05. Приступљено 2005-04-07. 
  8. ↑ Степхен C. Теглер (2006-01-26). „Куипер Белт Објецт Магнитудес анд Сурфаце Цолорс”. Нортхерн Аризона Университy. Приступљено 2006-11-05. 
  9. ↑ 9,0 9,1 „АстДyс (90377) Седна Епхемеридес”. Департмент оф Матхематицс, Университy оф Писа, Италy. Приступљено 2011-05-05. 
  10. ↑ 10,0 10,1 10,2 10,3 10,4 ЈПЛ Хоризонс Он-Лине Епхемерис Сyстем (2010-07-18). „Хоризонс Оутпут фор Седна 2076/2114”. Архивирано из оригинала на датум 2012-02-25. Приступљено 2010-07-18.  Хоризонс
  11. ↑ У+2БФ2 ⯲. Давид Фаулкс (2016) 'Ерис анд Седна Сyмболс,' Л2/16-173Р, Уницоде Тецхницал Цоммиттее Доцумент Регистер.
  12. ↑ „АстДyс (136199) Ерис Епхемеридес”. Департмент оф Матхематицс, Университy оф Писа, Италy. Архивирано из оригинала на датум 2011-06-04. Приступљено 2011-05-05. 
  13. ↑ 13,0 13,1 Цал Фуссман (2006). „Тхе Ман Wхо Финдс Планетс”. Дисцовер. Архивирано из оригинала на датум 2010-06-16. Приступљено 2010-05-22. 
  14. ↑ 14,0 14,1 14,2 14,3 14,4 14,5 Мике Броwн, Давид Рабиноwитз, Цхад Трујилло (2004). „Дисцоверy оф а Цандидате Иннер Оорт Цлоуд Планетоид”. Астропхyсицал Јоурнал 617 (1): 645–649. арXив:astro-ph/0404456. Бибцоде 2004ApJ...617..645B. ДОИ:10.1086/422095. 
  15. ↑ 15,0 15,1 15,2 15,3 Броwн, Мике. „Седна”. Цалтецх. Архивирано из оригинала на датум 2010-07-25. Приступљено 2010-07-20. 
  16. ↑ 16,0 16,1 „МПЕЦ 2004-С73 : Едиториал Нотице”. ИАУ Минор Планет Центер. 2004. Приступљено 2010-07-18. 
  17. ↑ Wалкер, Дунцан (2004-03-16). „Хоw до планетс гет тхеир намес?”. ББЦ Неwс. Приступљено 2010-05-22. 
  18. ↑ „МПЦ 52733”. Минор Планет Центер. 2004. Приступљено 2010-08-30. 
  19. ↑ Цхадwицк А. Трујилло, M. Е. Броwн, D. L. Рабиноwитз; Броwн; Рабиноwитз (2007). „Тхе Сурфаце оф Седна ин тхе Неар-инфраред”. Буллетин оф тхе Америцан Астрономицал Социетy 39: 510. Бибцоде 2007DPS....39.4906T. 
  20. ↑ 20,0 20,1 C. А. Трујилло; С. С. Схеппард (2014). „А Седна-лике бодy wитх а перихелион оф 80 астрономицал унитс”. Натуре 507: 471–474. ДОИ:10.1038/nature13156. 
  21. ↑ „АстДyс (90377) Седна Епхемеридес 2003-11-14”. Департмент оф Матхематицс, Университy оф Писа, Италy. Приступљено 2008-05-05. 
  22. ↑ 22,0 22,1 „Хуббле Обсервес Планетоид Седна, Мyстерy Деепенс; Лонг Виеw фром а Лонелy Планет”. Хубблесите, СТСцИ-2004-14. 2004. Архивирано из оригинала на датум 2010-04-23. Приступљено 2010-07-21. 
  23. ↑ „Хуббле Обсервес Планетоид Седна, Мyстерy Деепенс”. Хубблесите, СТСцИ-2004-14. 2004. Приступљено 2010-08-30. 
  24. ↑ 24,0 24,1 Мицхаел Е. Броwн. „Тхе ларгест Куипер белт објецтс”. у: M. Антониетта Баруцци, Херманн Боехнхардт, Дале П. Цруиксханк (пдф). Тхе Солар Сyстем Беyонд Нептуне. Университy оф Аризона Пресс. стр. 335–345. ИСБН 0-8165-2755-5. 
  25. ↑ Б. Сцотт Гауди, Крзyсзтоф З. Станек, Јоел D. Хартман, Маттхеw Ј. Холман, Бриан А. МцЛеод (ЦфА) (2005). „Он тхе Ротатион Период оф (90377) Седна”. Тхе Астропхyсицал Јоурнал 629 (1): Л49–Л52. арXив:astro-ph/0503673. Бибцоде 2005ApJ...629L..49G. ДОИ:10.1086/444355. 
  26. ↑ W. M. Грундy, К. С. Нолл, D. C. Степхенс (2005). „Диверсе Албедос оф Смалл Транс-Нептуниан Објецтс”. Ицарус (Лоwелл Обсерваторy, Спаце Телесцопе Сциенце Институте) 176 (1): 184–191. арXив:astro-ph/0502229. Бибцоде 2005Icar..176..184G. ДОИ:10.1016/j.icarus.2005.01.007. 
  27. ↑ Јохн Стансберрy, Wилл Грундy, Мике Броwн, Дале Цруиксханк, Јохн Спенцер, Давид Триллинг, Јеан-Луц Маргот (2008). „Пхyсицал Пропертиес оф Куипер Белт анд Центаур Објецтс: Цонстраинтс фром Спитзер Спаце Телесцопе”. у: M. Антониетта Баруцци, Херманн Боехнхардт, Дале П. Цруиксханк (пдф). Тхе Солар Сyстем Беyонд Нептуне. Университy оф Аризона Пресс. стр. 161–179. арXив:astro-ph/0702538v2. ИСБН 0-8165-2755-5. 
  28. ↑ 28,0 28,1 28,2 ДОИ: 10.1086/430337
    Тхис цитатион wилл бе аутоматицаллy цомплетед ин тхе неxт феw минутес. Yоу цан јумп тхе qуеуе ор еxпанд бy ханд
  29. ↑ Схеппард, Сцотт С. (2010). „Тхе цолорс оф еxтреме оутер Солар Сyстем објецтс”. Тхе Астрономицал Јоурнал 139 (4): 1394–1405. арXив:1001.3674. Бибцоде 2010AJ....139.1394S. ДОИ:10.1088/0004-6256/139/4/1394. 
  30. ↑ 30,0 30,1 30,2 Ј. П. Емерy; C. M. Далле Оре; D. П. Цруиксханк; Фернáндез, Y. Р.; Триллинг, D. Е.; Стансберрy, Ј. А. (2007). „Ицес он 90377 Седна: Цонформатион анд цомпоситионал цонстраинтс” (пдф). Астрономy анд Астропхyсицс 406 (1): 395–398. Бибцоде 2007A&A...466..395E. ДОИ:10.1051/0004-6361:20067021. Архивирано из оригинала на датум 2010-06-09. Приступљено 2015-05-05. 
  31. ↑ 31,0 31,1 M. А. Баруцци; D. П. Цруиксханк; Е. Дотто; Мерлин, Ф.; Поулет, Ф.; Далле Оре, C.; Форнасиер, С.; Де Бергх, C. (2005). „Ис Седна анотхер Тритон?”. Астрономy & Астропхyсицс 439 (2): Л1–Л4. Бибцоде 2005A&A...439L...1B. ДОИ:10.1051/0004-6361:200500144. 
  32. ↑ ДОИ: 10.1016/j.icarus.2006.06.005
    Тхис цитатион wилл бе аутоматицаллy цомплетед ин тхе неxт феw минутес. Yоу цан јумп тхе qуеуе ор еxпанд бy ханд
  33. ↑ Транс-Нептуниан Објецтс анд Цометс: Саас-Фее Адванцед Цоурсе 35. Сwисс Социетy фор Астропхyсицс анд Астрономy. Берлин: Спрингер. 2007. стр. 86. арXив:astro-ph/0512256v1. ИСБН 3-540-71957-1. 
  34. ↑ Лyкаwка, Патрyк Софиа; Мукаи, Тадасхи (2007). „Дyнамицал цлассифицатион оф транс-нептуниан објецтс: Пробинг тхеир оригин, еволутион, анд интеррелатион”. Ицарус 189 (1): 213–232. Бибцоде 2007Icar..189..213L. ДОИ:10.1016/j.icarus.2007.01.001. 
  35. ↑ С. Алан Стерн (2005). „Регардинг тхе аццретион оф 2003 ВБ12 (Седна) анд лике бодиес ин дистант хелиоцентриц орбитс”. Тхе Астрономицал Јоурнал (Астрономицал Јоурнал) 129 (1): 526–529. арXив:astro-ph/0404525. Бибцоде 2005AJ....129..526S. ДОИ:10.1086/426558. Приступљено 2010-08-05. 
  36. ↑ Сцотт С. Схеппард, D. Јеwитт (2005). „Смалл Бодиес ин тхе Оутер Солар Сyстем” (ПДФ). Франк Н. Басх Сyмпосиум. Тхе Университy оф Теxас ат Аустин. Приступљено 2008-03-25. 
  37. ↑ Мике Броwн (2004). „Седна анд тхе биртх оф тхе солар сyстем”. Буллетин оф тхе Америцан Астрономицал Социетy (Америцан Астрономицал Социетy Меетинг 205) 36 (127.04): 1553. Бибцоде 2004AAS...20512704B. 
  38. ↑ 38,0 38,1 „Транснептуниан Објецт 90377 Седна (формерлy кноwн ас 2003 ВБ12)”. Тхе Планетарy Социетy. Архивирано из оригинала на датум 2009-11-25. Приступљено 2010-01-03. 
  39. ↑ 39,0 39,1 39,2 39,3 Алессандро Морбиделли, Харолд Ф. Левисон (2004). „Сценариос фор тхе Оригин оф тхе Орбитс оф тхе Транс-Нептуниан Објецтс 2000 ЦР105 анд 2003 ВБ12 (Седна)”. Тхе Астрономицал Јоурнал 128 (5): 2564–2576. арXив:astro-ph/0403358. Бибцоде 2004AJ....128.2564M. ДОИ:10.1086/424617. 
  40. ↑ 40,0 40,1 Сцотт Ј. Кенyон, Бењамин C. Бромлеy (2 Децембер 2004). „Стеллар енцоунтерс ас тхе оригин оф дистант Солар Сyстем објецтс ин хигхлy еццентриц орбитс”. Натуре 432 (7017): 598–602. арXив:astro-ph/0412030. Бибцоде 2004Natur.432..598K. ДОИ:10.1038/nature03136. ПМИД 15577903. 
  41. ↑ „Тхе Цхалленге оф Седна”. Харвард-Смитхсониан Центер фор Астропхyсицс. Приступљено 2009-03-26. 
  42. ↑ 42,0 42,1 42,2 Роднеy С. Гомес, Јохн Ј. Матесе, анд Јацк Ј. Лиссауер (2006). „А дистант планетарy-масс солар цомпанион маy хаве продуцед дистант детацхед објецтс”. Ицарус 184 (2): 589–601. Бибцоде 2006Icar..184..589G. ДОИ:10.1016/j.icarus.2006.05.026. 
  43. ↑ П. С. Лyкаwка анд Т. Мукаи (2008). „Ан Оутер Планет Беyонд Плуто анд тхе Оригин оф тхе Транс-Нептуниан Белт Арцхитецтуре”. Астрономицал Јоурнал 135 (4): 1161. арXив:0712.2198. Бибцоде 2008AJ....135.1161L. ДОИ:10.1088/0004-6256/135/4/1161. 
  44. ↑ 44,0 44,1 Меган Сцхwамб (2007) (ПДФ). Сеарцхинг фор Седна'с Систерс: Еxплоринг тхе иннер Оорт цлоуд. Цал Тецх. Архивирано из оригинала на датум 2013-05-12. Приступљено 2010-08-06. 
  45. ↑ Стафф (Април 25, 2006). „Евиденце Моунтс Фор Цомпанион Стар То Оур Сун”. СпацеДаилy. Архивирано из оригинала на датум 2010-01-07. Приступљено Новембер 27, 2009. 
  46. ↑ Ј. Г. Хиллс (1984). „Дyнамицал цонстраинтс он тхе масс анд перихелион дистанце оф Немесис анд тхе стабилитy оф итс орбит”. Натуре 311 (5987): 636–638. Бибцоде 1984Natur.311..636H. ДОИ:10.1038/311636a0. 
  47. ↑ „Немесис ис а мyтх”. Маx Планцк Институте. 2011. Приступљено 2011-08-11. 
  48. ↑ Јохн Ј. Матесе, Даниел П. Wхитмире анд Јацк Ј. Лиссауер (2006). „А Wидебинарy Солар Цомпанион ас а Поссибле Оригин оф Седна-лике Објецтс”. Еартх, Моон, анд Планетс 97 (3–4): 459–470. Бибцоде 2005EM&P...97..459M. ДОИ:10.1007/s11038-006-9078-6. Архивирано из оригинала на датум 2019-09-16. Приступљено 2010-08-17. 
  49. ↑ „ЈПЛ Смалл-Бодy Датабасе Броwсер: (2012 ВП113)”. Јет Пропулсион Лабораторy. 2013-10-30 ласт обс. Приступљено 2014-03-26. 
  50. ↑ „А неw објецт ат тхе едге оф оур Солар Сyстем дисцоверед”. Пхyсорг.цом. 26 Марцх 2014. 
  51. ↑ 51,0 51,1 51,2 Сцхwамб, Меган Е.; Броwн, Мицхаел Е.; Рабиноwитз, Давид L. (2009). „А Сеарцх фор Дистант Солар Сyстем Бодиес ин тхе Регион оф Седна”. Тхе Астропхyсицал Јоурнал Леттерс 694 (1): Л45–Л48. арXив:0901.4173. Бибцоде 2009ApJ...694L..45S. ДОИ:10.1088/0004-637X/694/1/L45. 
  52. ↑ ИАУ: Минор Планет Центер (2008-07-02). „Лист оф Центаурс анд Сцаттеред-Диск Објецтс”. Централ Буреау фор Астрономицал Телеграмс, Харвард-Смитхсониан Центер фор Астропхyсицс. Приступљено 2008-07-02. 
  53. ↑ Гладман, Бретт (2001). „Евиденце фор ан Еxтендед Сцаттеред Диск?”. Обсерватоире де ла Цоте д'Азур. Приступљено 2010-07-22. 
  54. ↑ „Тхе Солар Сyстем Беyонд Тхе Планетс”. Солар Сyстем Упдате : Топицал анд Тимелy Ревиеwс ин Солар Сyстем Сциенцес. Спрингер-Праxис Ед.. 2006. ИСБН 3-540-26056-0. Архивирано из оригинала на датум 2019-09-16. Приступљено 2015-05-05. 
  55. ↑ Ј. L. Еллиот; С. D. Керн; К. Б. Цланцy; Гулбис, А. А. С.; Миллис, Р. L.; Буие, M. W.; Wассерман, L. Х.; Цхианг, Е. I. и др.. (2006). „Тхе Дееп Ецлиптиц Сурвеy: А Сеарцх фор Куипер Белт Објецтс анд Центаурс. II. Дyнамицал Цлассифицатион, тхе Куипер Белт Плане, анд тхе Цоре Популатион”. Тхе Астрономицал Јоурнал 129 (2): 1117. Бибцоде 2005AJ....129.1117E. ДОИ:10.1086/427395. 
  56. ↑ С. Алан Стерн анд Харолд Ф. Левисон; Левисон (2002). „Регардинг тхе цритериа фор планетхоод анд пропосед планетарy цлассифицатион сцхемес” (ПДФ). Хигхлигхтс оф Астрономy 12: 205–213, ас пресентед ат тхе XXИВтх Генерал Ассемблy оф тхе ИАУ–2000 [Манцхестер, УК, 7–18 Аугуст 2000]. Бибцоде 2002HiA....12..205S. 
  57. ↑ Мицхаел Е. Броwн. „Тхе Дwарф Планетс”. Цалифорниа Институте оф Тецхнологy, Департмент оф Геологицал Сциенцес. Архивирано из оригинала на датум 2008-02-29. Приступљено 2008-02-16. 
  58. ↑ Баруцци, M.; Мореа Далле Оре, C.; Алварез-Цандал, А.; Де Бергх, C.; Мерлин, Ф.; Думас, C.; Цруиксханк, D. (2010). „(90377) Седна: Инвестигатион оф сурфаце цомпоситионал вариатион”. Тхе Астрономицал Јоурнал 140 (6): 6. Бибцоде 2010AJ....140.2095B. ДОИ:10.1088/0004-6256/140/6/2095. 
  59. ↑ Рабиноwитз, Сцхаефер, Тоуртеллотте, 2011. "СМАРТС Студиес оф тхе Цомпоситион анд Струцтуре оф Дwарф Планетс". Буллетин оф тхе Америцан Астрономицал Социетy, Вол. 43
  60. ↑ Малхотра, 2010. "Он тхе Импортанце оф а Феw Дwарф Планетс". Буллетин оф тхе Америцан Астрономицал Социетy, Вол. 41
  61. ↑ Танцреди, Г.; Фавре, С. (2008). „Wхицх аре тхе дwарфс ин тхе солар сyстем?”. Астероидс, Цометс, Метеорс. Приступљено 2011-01-05. 
  62. ↑ Мицхаел Е. Броwн (Сеп 23, 2011). „Хоw манy дwарф планетс аре тхере ин тхе оутер солар сyстем? (упдатес даилy)”. Цалифорниа Институте оф Тецхнологy. Приступљено 2011-09-23. 
  63. ↑ „Солар Сyстем Еxплоратион: Мултимедиа: Галлерy”. НАСА. Архивирано из оригинала на датум 2012-08-09. Приступљено 2010-01-03. 
  64. ↑ „Солар Сyстем Еxплоратион: Миссионс то Дwарф Планетс”. НАСА. Архивирано из оригинала на датум 2012-08-09. Приступљено 11 Новембер 2010. 

Екстерни линкови

уреди

Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=90377_Sedna&oldid=41846528”