Doručak na travi
Доручак на трави | |
Едоуард Манет, 1862. – 1863. | |
уље на платну , 208 × 265.5 цм | |
Мусéе д'Орсаy, Париз |
Доручак на трави (француски: Дéјеунер сур л'хербе), изворног назива Купање, је слика Едоуарда Манета из 1863. г. која се сматра првом сликом модерне умјетности, а сврставају је и у реализам и импресионизам.
Повијест
уредиМанетова слика је одбијена на изложби Салона у Паризу 1864. год. и била је једна од слика због које је Цар дозволио изложбу одбијених радова (Салон дес Рефусé). Данас се налази у музеју д'Орсаy у Паризу, у којему се налази највећа колекција импресионистичких слика.
Одлике
уредиНа слици Манет супротставља сувремени морал у лику одјевених мушкараца с нагим ликом жене у природном околишу. Положај фигура Манет је преузео с бакрописа Марцантонија Раимондија, који је приказивао детаљ Ријечних богова с Рафаелове слике "Парисов суд". Као што је и Парис одабрао златну јабуку дати, не божици, него одважној дјевојци која се усудила бити "жена свог времена", тако се Манет посветио сликању "истините стварности" намјесто академског романтизма.
Манет овом анти-академском сликом није желио приказати стварни догађај, него објавити визуални манифест умјетничке слободе јер је она прва слика у којој сликар слободно комбинира било које елементе ради естетског дојма. То је почетак схваћања ларпурлартизма тј. начела "умјетност ради умјетности" које је завладало касније и посијало раздор између конзервативаца и напредних умјетника до краја 19. ст.
По Манету, слика треба да буде "чисто сликарство" потеза киста, а не традиционални "прозор у свијет", те су његове слике лишене описних сјена, па чак и околине уопће. Бројни досадни тонови зеленила и баршунасте црне постоје само како би истакли обрисе ликова. То је очито у женској фигури у првом плану која је насликана изразито плошно, попут жена с јапанских дрвореза који су управо били уважавани у Паризу тог доба.
Видјевши слику, књижевник Éмиле Зола је описао као "комад природе виђен кроз темперамент". Касније је Зола објаснио Манетов приступ сликању у којему је описао како Манет никада не зна како ће слика испасти на крају. Манет је развио начин сликања који он назива "искреним", "истинитим" и "само-изразом".
Ужаснут недовршеним изгледом ове слике реакционарни критичар, Ернест Цхеснеау, је у свом есеју (који се тада препоручао на француској академији ликовних умјетности, Éцоле дес Беауx-Артс) пророчки изјавио да ако се овакав стил настави ускоро ће се слике састојати ни од чега другог доли од двају широких обојених плоха. I доиста, ова слика се сматра првом у којој је умјетник започео сликати спонтано и слободно, те експериментирати док слика у потрази за новим начинима изражавања. Дакле, приступ сликарству који је својствен већини сликара на почетку 20. стољећа, те ће напосљетку довести до апстрактне умјетности.
Извори
уреди- Паул Хаyес Туцкер, Манеова слика Ле Дéјеунер сур л'хербе, Цамбридге Университy Пресс, 1998., стр.12.-14.