Револуционар

„Револуционар” преусмјерава овдје. За Хемингвејеву кратку причу, в. ен:Тхе Револутионист.

Револуционарка или револуционар јесте особа која прави револуцију. Такође, изведени придјев, ’револуционарско’, односи се на нешто што има већи, изненадан утицај на друштво или на неки аспект људског напора.

Дефиниција

Термин, и као именица и као придјев, обично се примјењује на пољу политике, а повремено се користи у контексту науке, изума или умјетности. У политици, револуционарка или револуционар јесте особа која потпомаже наглу, брзу и драстичну промјену, обично умјесто статуса-кво, док је реформисткиња особа која потпомаже постепенију (више градуалну) и постепено растућу (’инкременталну’) промјену, често радећи унутар система. У том смислу, револуционари би се могли сматрати радикалнима, док су реформисти умјерени при успоредби. Моменти који изгледају револуционарнима на површини могу да се окончају ојачавањем основаних институција. Слично, евидентно мале промјене могу довести до револуционарних посљедица на дужем плану. Тако је јасноћа разликовања револуције и реформе више концептуална него емпирична.

Конзервативна особа је неко ко се генерално опире претходно споменутим промјенама. Реакционарна особа је неко ко жели да се ствари врате стању какве су биле прије него што се промјена десила. Иако би реакционарна особа заговарала народну револуцију као средство поновног оснивања старијих институција (примјер је неуспјели Пивнички пуч који је предводио Адолф Хитлер), термин се у пракси ријетко примјењује на оне који припадају политичкој десници. Револуција није исто што и државни удар: и док пуч обично укључује мању групу завјереника који насилно преузимају контролу над владом, револуција имплицира масовно учествовање и одобравање од стране народа. Разлика се јасније види концептуално него емпирично.

Револуција и идеологија

Према социологу Џејмсу Чаунингу Дејвису, политички револуционари и политичке револуционарке могу да се класификују на два начина:

• према циљевима револуције коју предлажу (обично, ови циљеви су дио одређене идеологије; у теорији свака идеологија може да генерише свој бренд револуционарки и револуционара, а у пракси већина политичких револуционарки и револуционара су били анархични, комунистични и/или социјалистични)
• према методама револуције коју предлажу (овиме се револуционари дијеле у двије шире групе: једна је за оне који заговарају насилну револуцију и друга је за оне који су пацифистични)

Револуционар-анархиста Сергеј Нечаев писао је у дјелу Катехизис революционера да је ’револуционистична особа на зло осуђен човјек’.

Према Ернестоу Гевари: „Истински револуционар је вођен великим осјећајем љубави. Немогуће је мислити о истинском револуционару а да јој или му недостаје ова особина[...]”.

Према Марксистичкој интернет архиви (https://www.marxists.org), револуционарке/револуционари јесу они који амплифицирају „разлике и конфликте које изазивају технолошки напреци у друштву. Револуционарке/револуционари потичу разлике и насилно заједнички намећу контрадикције унутар друштва, рушећи владу преузимањем моћи од класе коју представљају. Након деструкције старог поретка, револуционари помажу да се успостави нова влада која прати настајајуће друштвене односе који су постали могући напредним продуктивним силама”.

Револуционарке/револуционари могу да буду и терористкиње/терористи, али нема нужног поклапања. Руски револуционар Владимир Ленин осудио је тероризам због тога што уништава контакт између револуционарки/револуционара и маса револуционарних класа популације (в. ткђ. чланак Аутократија). У свом есеју, Норман Герас је писао да не треба прихватити тероризам а да се насиље може оправдати у случајевима екстремне неправде у друштву.