Загребачка криза

Загребачка криза је политичка криза која је услиједила након избора за загребачку градску скупштину у којој су опозицијске странке освојиле већину.

Криза

Желећи максимално искористити политички ефект Операције Олуја на становнике Хрватске, предсједник РХ Фрањо Туђман је одлучио расписати локалне и парламентарне изборе иако је прошло три а не четири године од посљедњих избора. Нешто прије самих избора донесен је закон којим се проширују границе града Загреба, како би заједно са самим градом (гдје прије свега живе симпатизери опозиције) гласала и околна села која симпатизирају ХДЗ.

Избори за Загребачку скупштину на крају су одржани 29. октобра 1995. године и без обзира на све додатне факторе који су погодовали ХДЗ-у и Туђману, већину у скупштини освојиле су опозицијске странке (СДП, ХСЛС). По тадашњем хрватском закону скупштина је била дужна изгласати градоначелника, након чега би га предсједник РХ Туђман потврдио, али у овом случају он је то одбио. Током 18 мјесеци долази до такозване Загребачке кризе јер је Туђман одбио да прихвати да су власт у Загребу освојиле странке које су опозиција у држави и одбио је да потврди свеукупно четири изабрана градоначелника. Истовремено с тим одбијањем прихватања демократских изборних резултата, хрватска влада донијела је одлуку о укидању Радија 101 који је био познат због својих негативних критика влади, што је довело до масовних демонстрација у Загребу и повлачења одлуке о укидању радија.

Криза је ријешена новим изборима 1997. године на којима је Туђманов ХДЗ освојио 24 од 50 мјеста у скупштини и потом успио да придобије два припадника ХСС-а у своје редове, добивши тако већину у градској скупштини и изабравши Марину Матуловић-Дропулић за градоначелницу, која је други пут добила ту дужност.

У цјелокупној кризи најгоре је прошао сам хрватски предсједник Туђман, који је због непризнавања изборних резултата интернационално изгубио статус демократског предсједника а добио онај аутократе.