[go: nahoru, domu]
Пређи на садржај

Честице

С Википедије, слободне енциклопедије
Вариоцима је неопходна заштиту од искри, које су загране металне честице које одлете са површине која се вари.

Честица је мали део или количина материје.[1] У физичким наукама, честица је мали локализовани предмет, којем се може приписати неколико физичких или хемијских својстава као што су запремина или маса.[2] Честице увелико варирају у величини, од субатомских честица попут електрона, до микроскопских честица као што су атоми и молекули, и макроскопских честица попут прашка. Честице се такође користе у стварању научних модела већих предмета, нпр. модел кретања људи у гужви на јавном месту.

Сам термин је веома опширан у значењу, и дефинише се по потреби различитих научних поља.

Концептуална својства[уреди | уреди извор]

Честице се веома често представљају као тачке. Овај приказ може представљати кретање атома у гасу, људи на улици или звезда на ноћном небу.

Концепт честица је посебно користан током стварања модела природе, јер је потпуни третман бројних природних феномена компликован.[3] Може се користити ради доношења поједностављујућих претпоставки везаних за укључене процесе. Пример описаног приказа је рачунање локације и брзине пада лопте бачене у ваздух. Најпре, лопта се може идеализирати као глатка, чврста сфера, онда се може занемарити њена ротација, трење, што приближава проблем пољу балистике, специфичније, класичном косом хицу тачкасте честице.[3] Третман великог броја честица је домен статистичке физике.[4]

Величина[уреди | уреди извор]

Галаксије су толико велике да се звезде могу сматрати честицама у односу на њих

Термин „честица” се обично примењује различито на три класе величина.[5] Термин макроскопска честица, се обично односи на честице много веће од атома и молекула. Ове се обично апстрактно представљају као тачкасте честице, иако имају запремине и облике. Примери макроскопских честица укључују прашину, песак и чак предмете велике попут звезда у галаксији.[6][7]

Друга врста, микроскопске честице, се обично односи на честице чија је величина у распону од атома до молекула, попут угљен-диоксида, и наночестица. Ове честице се проучавају у хемији, као и у атомској и молекуларној физици.

Најмање честице су субатомске честице које се односе на честице мање од атома.[8] Ова група честица укључује све што улази у састав самог атома - протоне, неутроне и електроне - али и остале типове честица које се могу произвести само у акцелераторима честица. Ове честице се проучавају у физици елементарних честица.

Због њихове изразито мале величине, проучавање микроскопских и субатомских честица припада пољу квантне механике. Оне показују феномене демонстриране у модел честице у кутији,[9]‍:пп. 214–226[10] укључујући честично-таласни (корпускуларно-таласни) дуализам (фотони - светлост).[11]

Састав[уреди | уреди извор]

Протон се састоји од три кварка.

Честице се исто тако могу класификовати према композицији. Композитне честице су оне које се састоје од других честица.[12] На пример, атом угљеника-14 се састоји од шест протона, осам неутрона, и шест електрона. У контрасту с тим, елементарне честице (које се исто тако зову фундаменталним честицама) представљају честице које нису направљене од других честица.[13] Према садашњем схватању света, само веома мали број таквих честица постоји, као што су лептони, кваркови, и глуони.[14][15] Међутим, могуће је да су неке од њих заправо композитне честице, и да само изгледају као елементарне за сада.[16] Док се композитне честице могу обично сматрати налик на тачке, елементарне честице су истински тачке.[17][18][19]

Стабилност[уреди | уреди извор]

Оба типа честица, елементарне (као што су муони) и композитне (ако што је уранијумски нуклеус), подложне су распаду честица.[20] Оне код којих то није случај се називају стабилним честицама, као што су електрон или нуклеус хелијума-4. Животни век стабилних честица може да буде било бесконачан или довољно велик да омете покушаје посматрања таквих распада. У каснијем случају, честице се називају „опсервационо стабилним”. Генерално, честице се распадају из високоенергетских до нискоенергетских стања путем емитовања неке форме радијације, као што је емисија фотона.

Симулација N-тела[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Симулација Н-тела

У рачунарској физици, симулације N-тела (које се исто тако називају симулацијама N-честица) су симулације динамичких система честица пуд утицајем одређених услова, као што је утицај гравитације.[21] Такве симулације су веома честе у космологији и рачунарској динамици флуида.

N се односи на број разматраних честица. Како су симулације са већим бројем N рачунарски интензивније, системи са великим бројем честица се обично апроксимирају мањим бројем честица, и симулациони алгоритми морају да буду оптимизовани пурем разних метода.[21]

Дистрибуција честица[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Колоид

Колоидне честице су компоненте колоида. Колоид је супстанца која је равномерно микроскопски расута широм неке друге супстанце.[22] Такав колоидни систем може да буде чвст, течан, или гасовит; као и континуиран или диспергован. Честице дисперговане фазе имају пречних између приближно 5 и 200 нанометара.[23] Растворне честице мање од тога формирају раствор за разлику од колоида. Колоидни системи (који се исто тако називају колоидним растворима или колоидним суспензијама) су предмет изучавања науке о интерфејсу и колоидима. Суспендована чврста материја обитава у течности, док чврсте или течне честице суспендоване у гасу формирају аеросол. Честице исто тако могу да буду суспендоване у облику атмосферске честичне материје, која може да представља загађење ваздуха. Веће честице могу слично томе да формирају морски отпад или космички отпад. Конгломерација дискретних чврстих, макроскопских честица може се описати као гранулирани материјал.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ "партицле".
  2. ^ „Партицле”. АМС Глоссарy. Америцан Метеорологицал Социетy. Приступљено 12. 4. 2015. 
  3. ^ а б Сеарс, Ф. W.; Земанскy, M. W. (1964). „Еqуилибриум оф а Партицле”. Университy Пхyсицс (3рд изд.). Аддисон-Wеслеy. стр. 26–27. ЛЦЦН 63015265. „А бодy wхосе ротатион ис игноред ас иррелевант ис цаллед а партицле. А партицле маy бе со смалл тхат ит ис ан аппроxиматион то а поинт, ор ит маy бе оф анy сизе, провидед тхат тхе ацтион линес оф алл тхе форцес ацтинг он ит интерсецт ин оне поинт.” 
  4. ^ Ф. Реиф (1965). „Статистицал Десцриптион оф Сyстемс оф Партицлес”. Фундаменталс оф Статистицал анд Тхермал Пхyсицс. МцГраw-Хилл. стр. 47фф. ИСБН 978-0-07-051800-1. 
  5. ^ Алонсо, M.; Финн, Е. Ј. (1968). Фундаментал Университy Пхyсицс Волуме III: Qуантум анд Статистицал Пхyсицс. Аддисон-Wеслеy. ИСБН 978-0-201-00262-1. 
  6. ^ Ј. Дубинкси (2003). „Галаxy Дyнамицс анд Цосмологy он Мцкензие”. Цанадиан Институте фор Тхеоретицал Астропхyсицс. Архивирано из оригинала 26. 08. 2018. г. Приступљено 24. 2. 2011. 
  7. ^ Цоппола, Г.; Барбера, Ф. Ла; Цапацциоли, M. (2009). „Сéрсиц галаxy wитх Сéрсиц хало моделс оф еарлy-тyпе галаxиес: А тоол фор Н-бодy симулатионс”. Публицатионс оф тхе Астрономицал Социетy оф тхе Пацифиц. 121 (879): 437. Бибцоде:2009ПАСП..121..437Ц. арXив:0903.4758 Слободан приступ. дои:10.1086/599288. 
  8. ^ „Субатомиц партицле”. YоурДицтионарy.цом. Архивирано из оригинала 5. 3. 2011. г. Приступљено 8. 2. 2010. 
  9. ^ Еисберг, Р.; Р. Ресницк (1985). „Солутионс оф Тиме-Индепендент Сцхроедингер Еqуатионс”. Qуантум Пхyсицс оф Атомс, Молецулес, Солидс, Нуцлеи, Ионс, Цомпоундс анд Партицлес (2нд изд.). Јохн Wилеy & Сонс. ИСБН 978-0-471-87373-0. 
  10. ^ Ф. Реиф (1965). „Qуантум Статистицс оф Идеал Гасес – Qуантум Статес оф а Сингле Партицле”. Фундаменталс оф Статистицал анд Тхермал Пхyсицс. МцГраw-Хилл. стр. вии—x. ИСБН 978-0-07-051800-1. 
  11. ^ Еисберг, стр. 26–84.
  12. ^ „Цомпосите партицле”. YоурДицтионарy.цом. Архивирано из оригинала 15. 11. 2010. г. Приступљено 8. 2. 2010. 
  13. ^
  14. ^ Јефименко, Олег D. (1994). „Дирецт цалцулатион оф тхе елецтриц анд магнетиц фиелдс оф ан елецтриц поинт цхарге мовинг wитх цонстант велоцитy”. Америцан Јоурнал оф Пхyсицс. 62 (1): 79—85. дои:10.1119/1.17716. 
  15. ^ Селке, Давид L. (2015). „Агаинст Поинт Цхаргес”. Апплиед Пхyсицс Ресеарцх. 7 (6): 138. дои:10.5539/апр.в7н6п138. 
  16. ^ I. А. D'Соуза; Калман, C. С. (1992). Преонс: Моделс оф Лептонс, Qуаркс анд Гауге Босонс ас Цомпосите Објецтс. Wорлд Сциентифиц. ИСБН 978-981-02-1019-9. 
  17. ^ „Wхат ис ан елементарy партицле?”. Елементарy-Партицле Пхyсицс. УС Натионал Ресеарцх Цоунцил. УС Натионал Ресеарцх Цоунцил. 1990. стр. 19. ИСБН 978-0-309-03576-7. 
  18. ^ Wеисстеин, Ериц W. „Поинт Цхарге”. Ериц Wеисстеин'с Wорлд оф Пхyсицс. 
  19. ^ Цорнисх, Ф. Х. Ј. (1965). „Цлассицал радиатион тхеорy анд поинт цхаргес”. Процеедингс оф тхе Пхyсицал Социетy. 86 (3): 427—442. дои:10.1088/0370-1328/86/3/301. 
  20. ^ Х. C. Оханиан, Ј. Т. Маркерт (2007). Пхyсицс фор Енгинеерс анд Сциентистс. 1 (3рд изд.). Нортон. ИСБН 978-0-393-93003-0. 
  21. ^ а б * А. Грапс (20. 3. 2000). „Н-Бодy / Партицле Симулатион Метходс”. Архивирано из оригинала 05. 04. 2001. г. Приступљено 18. 4. 2019. 
  22. ^ „Цоллоид”. Енцyцлопæдиа Британница. 1. 7. 2014. Приступљено 12. 4. 2015. 
  23. ^ Левине, I. Н. (2001). Пхyсицал Цхемистрy (5тх изд.). МцГраw-Хилл. стр. 955. ИСБН 978-0-07-231808-1. 

Литература[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Čestice&oldid=27892271”