Стојан Симић
 |
| Стојан Симић | |
|---|---|
 Стојан Симић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 25. март 1797. |
| Место рођења | Бољевци, Хабзбуршка монархија |
| Датум смрти | 10. март 1852. (54 год.) |
| Место смрти | Београд, Кнежевина Србија |
Стојан Симић (Бољевци, 25. март 1797 — Београд, 10. март 1852) је био политичар и послован човек, одличан говорник, један од најватренијих уставобранитеља. Водио је буран и немиран живот.
Биографија
У Букурешту је Стојан био пандур код Михаила Германа, затим је прешао у Србију у службу код кнеза Милоша Обреновића. Већ 1831. године он је био члан српске депутације у Цариграду. А 1835. године је био један од вођа Милетине буне против кнеза Милоша. Те године он и брат Алекса су обновили изнова цркву манастира Наупаре.[1] Мада је 1839. године био члан Савета, морао је да напусти Србију због опозиције кнезу Михаилу. Отишао је у Влашку и бавио се трговином сољу. По паду кнеза Михаила 1842. године, постаје један од уставобранитељских првака и године предсједник Савјета. Године 1843. напустио је политику, поново отишао у Влашку, бавио трговином и обогатио се.
Крајем 1830.тих година подигао је себи лепу кућу у Београду, далеко од вароши, на пољани иза Теразија. Налазила се између данашњег старог и новог двора. Убрзо је, већ 1843. године, држава откупила од њега ту зграду и предала је као двор новом кнезу Александру Карађорђевићу. По повратку на престо 1859. године, Обреновићи су је такође користили као двор, све до мајског преврата 1903. године. Позната је под именом Конак. Срушена је та кућа 1904. године, јер је подсећала на бившу династију.
Његов брат је био Алекса Симић, а син Ђорђе Симић.
Види још
Референце
- ^ "Гласник друштва српске словесности", Београд 1867. године
