Lorisidae

Лориси; Временски распон: Еарлy Миоцене–Рецент ПреЄ Є О С D C П Т Ј К Пг Н
	Нyцтицебус цоуцанг
Научна класификација
Царство:	Animalia
Тип:	Chordata
Класа:	Mammalia
Ред:	Primates
Подред:	Strepsirrhini
Инфраред:	Lorisiformes
Породица:	Lorisidae; Gray, 1821
Родови
	Arctocebus; Perodicticus; Pseudopotto; Loris; Nycticebus
Синоними
	Loridae ; Јенкинс, 1987

Лориси^[2] (Lorisidae, понекад и Loridae) су породица из реда примата.^[3] То су витке животиње, становници крошњи који су блиски сродници с породицом галагија. Породица се диели на четири рода с осам или десет врста (подела још није општеприхваћена од читаве заједнице).

Распрострањеност

Лориси живе у тропској, централној Африци, као и у јужној и Југоисточној Азији.

Опис

Лориси имају густо, вунасто крзно, најчешће сиво или смеђе обојено, које је с горње стране тиела нешто тамније. Велике очи, својствене ноћним животињама, окренуте су им према напред. Уши су им мале и често делимично скривене у крзну. Палчеви су им насупротни, а други прст на шакама предњих екстремитета им је закржљао. На другом прсту стопала имају канџице типичне за све Стрепсиррхиније. Репови су им кратки, или их уопште немају. Тела су им дуга између 17 и 40 цм, а могу бити тешки 300 грама до 2 килограма.

Начин живота

Лориси су ноћне животиње које живе на дрвећу. За разлику од галагија, одликују се лаганим, промишљеним покретима, и никада не скачу. Својим снажним предњим екстремитетима се тако чврсто држе за гране, да их ни силом није могуће скинути. Већина лорија су самотњаци, или живе у највише маленим породичним заједницама.

Храна

Најважнија храна лориса су кукци. Уз њих, једу и птичја јаја, маление зглавкари, али и воће и сок стабала.

Размножавање

Скотност лориса траје четири до шест мјесеци, након чега се рађа једно до двоје младунаца. Они се држе за крзно на мајчином трбуху, или у гнездима чекају да се мајке врате из потраге за храном. Након три до девет мјесеци - што зависи од врстие - престају сисати, а са десет до осамнаест месеци досежу сполну зрелост. Очекивани животни век им може бити до 20 година.

Угроженост

Генерално гледано, лориси спадају међу мање угрожене врсте. Најважнија угроза им је уништавање њихових станишта.

Родови

У централној Африци живе Arctocebus.
Централна Африка је и домовина Perodicticus potto.
На подручју јужне Индије и Шри Ланке живе лориси, названи и витки лориси.
На подручју југоисточне Азије живе Nycticebusi.

Reference

^ Groves, C.P. (2005). Wilson, D.E.; Reeder, D. M., ур. Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference (на језику: енглески) (3 изд.). Baltimore: Johns Hopkins University Press. стр. 121—123. ISBN 0-801-88221-4. OCLC 62265494.
^ „Правилник о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива - Прилог I Строго заштићене дивље врсте биљака, животиња и гљива”. pravno-informacioni-sistem.rs.
^ Brandon-Jones, D.; Eudey, A. A.; Geissmann, T.; Groves, C. P.; Melnick, D. J.; Morales, J. C.; Shekelle, M.; Stewart, C.-B. (2004). „Asian Primate Classification” (PDF). International Journal of Primatology. 25 (1): 100.

Literatura

Alterman, L. (1995). „Toxins and toothcombs: potential allospecific chemical defenses in Nycticebus and Perodicticus”. Ур.: Alterman, L.; Doyle, G.A.; Izard, M.K. Creatures of the Dark: The Nocturnal Prosimians. New York, New York: Plenum Press. стр. 413–424. ISBN 978-0-306-45183-6. OCLC 33441731.

Spoljašnje veze

[msw3-1] Groves, C.P. (2005). Wilson, D.E.; Reeder, D. M., ур. Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference (на језику: енглески) (3 изд.). Baltimore: Johns Hopkins University Press. стр. 121—123. ISBN 0-801-88221-4. OCLC 62265494.

[PrilogI-2] „Правилник о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива - Прилог I Строго заштићене дивље врсте биљака, животиња и гљива”. pravno-informacioni-sistem.rs.

[3] Brandon-Jones, D.; Eudey, A. A.; Geissmann, T.; Groves, C. P.; Melnick, D. J.; Morales, J. C.; Shekelle, M.; Stewart, C.-B. (2004). „Asian Primate Classification” (PDF). International Journal of Primatology. 25 (1): 100.

[1]

[2]

[3]