Иван Фрањо Јукић и руски конзул Александар Гиљфердинг између 1840. и 1860. су направили списак о богомољама православних вјерника у Бањалуци. Јукић је рекао да на подручју Ребровца има "нешто дрвене, унутра празне 'ришћанске зграде коју Бањалучани влашком црквом називају“. Гиљфердинг 1857/1858 у свом сажетом, али језгровитом опису критикује: "На срамоту бањалучке чаршије и трговачког сталежа, нема православне цркве. Иде се на молитву у село удаљено један сат од града. Тамо је прошлог вијека подигнута црква у сиромашној колиби“. Неки говоре да се та црква налази у селу Кола, што је погрешно, јер је она удаљена више од један сат пјешачења. То је у ствари, црква на Ребровцу.

Критичка опаска Гиљфердинга није била на мјесту, упркос чињеници да је изрекао врло повољну оцјену о вјерницима православне вјере, јер је рекао: "Мада их има мало, хришћани, специјално православни, најактивнији и највећи су дио становништва града Бање Луке. Мјесна трговина је већим дијелом у њиховим рукама. Раније у граду није било православаца.

Овамо су се доселили у новије вријеме. То су већином досељеници из Херцеговине и требињског краја." Пошто је и сам константовао да у граду има седамдесет православних кућа, али и да је у граду "недавно основана хришћанска школа, у којој заједно уче православци и католици", питање је да ли стоји таква оштра критика због непостојања православне вркве у граду. Наиме, релативан је појам у богатству бањалучких трговаца. Сигурно ни свих седамдесет православних кућа нису биле трговачке, нити су имали толико богатства да и поред школе финансирају новац за изградњу цркве.

Зна се да је у вријеме боравка Васе Пелагића када је отворена богословија (1866) постојала мала црква звана "ћелија" а да је седамдесетих на "црквишту" постојала православна црква, која је изгорјела у устанку.

Црква Свете Тројице