Недо Зец
Недо Зец | |
---|---|
Датум рођења | 1899 |
Место рођења | Мостар, Аустроугарска |
Датум смрти | 17. новембар 1971.71/72 год.) ( |
Место смрти | Сарајево, СФРЈ |
Недо Зец (Мостар, 1899 — Сарајево, 17. новембар 1971) био је лекар специјалиста за неуропсихијатрију, оснивач и професор Медицинског факултета у Сарајеву, члан Академија наука и умјетности Босне и Херцеговине,[1] први послератни министар здравља у Народној Републици БиХ, оснивач је и први шеф Клинике за нервне и душевне болести у оквиру Медицинског одељења Универзитета у Сарајеву, која је једно време носила његово име. Оснивач је психијатријских установа на Јагомиру (1948) и Соколцу - Сокоцу (1958), као и других здравствених установа у Босни и Херцеговини. Аутор је преко 80 научних и стручних радова. Преживели је заточеник у Логору Јасеновац у периоду (1942—1943), о чему је оставио сведочанство под насловом „Ради ти, дијете, свој посао!“ (1961).
Биографија
[уреди | уреди извор]Дипломирао је на Медицинском факултету Универзитета у Бечу.[1] Још као студент је радио у Неуропсихијатарској клиници професора Вангерјаурега (нем. Julius Wagner-Jauregg). [2]
Због политичке неподобности, као отворени левичар у Краљевини Југославији[3] уместо усавршавања, осам година је радио као срески лекар по забаченим местима у Македонији и Босни и Херцеговини.[1] Након тога је завршио специјализацију из неуропсхијатрије[2] и положио специјалистички испит 1934. године на Клиници за душевне болести у Београду, где је изабран за асистента.[4]
Од 1940. године је радио на неуропсихијатарском одељењу Опште државне болнице у Сарајеву (Кошевска боница). Међутим, убрзо је успостављена НДХ.[3]
Након што је 16. јула 1942. године из болнице успела да побегне ухапшена Олга Марасовић, секретар Месног комитета КПЈ Сарајево, у другој половини истог месеца, ухапшен је на потказивање болничара, шпијуна Усташке надзорне службе, заједно са тридесетак здравствених радника (између 32 и 35 болничара, лекара и службеника управе болнице), као активиста НОП. Цела група је током наредне две недеље мучена, а затим отпремљена у Логор Јасеновац (већина) или у Стару Градишку. Недо Зец је био један од петоро преживелих логораша из те групе.[5] Налазио се у делу логора са радионицама.[5] У логору је био у периоду 1942—1943.[1] Успео је да се спасе и за собом је оставио драгоцена сведочанства о животу у логору и усташким злочинима.[3]
На великом митингу у тек ослобођеном Сарајеву, организованом 8. априла 1945. године, са свечане трибине је поздравио ослободиоце града у име истакнутих патриота, као представник Срба. Десетак дана касније (19. април) нашао се у привременом градском народном одбору, који је обављао функцију власти до наредних избора.[6]
Након Другог светског рата, 1945. већ као искусан представник здравствене службе, постао је први министар народног здравља Народне Републике Босне и Херцеговине. У току 1945. године Министарство народног здравља је покренуло велику акцију сузбијања пегавог тифуса, која је била успешно завршена. Значајне су и здравствене екипе с великим бројем стручњака из других република, које су обишле целу БиХ, са циљем установљавања здравственог стања становништва после рата и пружњања специјалистичке помоћи на терену. Оснивач је Института за дерматовенерологију, пуерикултуру, Института за туберкулозу и Института за здравствено просвећивање, а отворене су и две школе: Средња медицинска и Средња зубарска и зубнотехничка школа у Сарајеву. [2]
Године 1946. као министар народног здравља је званично отворио Медицински факултет у Сарајеву.[2] Почетком 1947. године је именован за редовног професора Медицинског факултета у Сарајеву и постављен за шефа катедре за неуропсихијатрију и за шефа Клинике за нервне и душевне болести.[1] Био је продекан школске 1947/48.[7] и декан школске 1950/51. Медицинског факултета.[1]
Објавио је око 80 научних и стручних радова, који су обајвљени у домаћим и страним часописима. Још као студент је почео да проучава шизофренију.[3] Први је у тадашњој Југославији увео у то време модерну терапију ове болести кардијазолским шоковима. Детаљно је обрадио проблем неуроеулитичких обољења код ендемичног сифилиса раширеног у Босни и Херцеговини[2] и чије је сузбијање започело још током аустроугарске окупације, а завршено у Социјалистичкој Југославији.[3] Дао је оригинална тумачења и изнео нове научне поставке о абортивној природи тих обољења.[2]
Интензивно се бавио и проблемом миопатија и поремећајима функција мишића, о чему је објавио низ радова. Од општег значаја је његова метода лечења улкусне болести инсулиским шоковима, која је дала добре резултате. Посебно интересовање је имао за психологију деце, а значајна је и његова концепција о псеудошизофренији.[8]
Дао је значајан допринос развоју психијатрије у Босни и Херцеговини. Оснивач је и први је водитељ Неуропсихијатријске клинике у оквиру Медицинског одељења Универзитета у Сарајеву (1947), као и психијатријских установа на Јагомиру (1948) и Соколцу - Сокоцу (1958).[3] Оснивач је и неколико пута је обављао функцију председника Секције неуропсихијатара и Друштва љекара БиХ, те председник Удружења неуропсихијатара Југославије 1960.[7]
Дневна психијтарска болница у оквиру Клиничког центра Универзитета у Сарајеву је носила његово имес до 1990-тих.[1]
Један је од покретача часописа „Живот и здравље“.[4] Био је члан „Просвјете“, просветног и културног друштва Срба у Босни и Херцеговини, до забране друштва 1949. Друштво је након обновитељске скупштине јула 1945. формирало секцију за народно просвећивање, чији је био члан. На основу овог пројекта, штампан је „Буквар“ у 40.000 примерака.[9]
За свој плодоносни рад је неколико пута одликован. Добитник је Ордена рада другог реда, два пута, Оредна рада првог реда,[7] Ордена Републике са златним венцем,[1] Двадесетседмојулске награде БиХ, као и низа других признања.[8]
Био је члан Научног друштва Босне и Херцеговине од његовог оснивања (1952),[8] а пред смрт је постао редовни члан Академије науке и уметности БиХ (1971).[3] Такође је обављао функцију секретара Одељења медицинских наука и био члан председништва Академије.[8]
Радови
[уреди | уреди извор]Значајнији стручни радови[8]:
- „О психологији дјетињства и проблемима васпитања“, „Свјетлост“, Сарајево (1950)
- „Основи медицинске психологије и психопатије“, Завод за издавање уџбеника, Сарајево (1970)
- „Neuropsychiatrie Affections and Endemie Syphilis in BiH“
- „Инсулинска терапија улкусне болести“
- „Neurosenin der Eisenhütte Zenica“
- „Das pseudoschizophrenie Syndrom“
- „Биогени амини у експерименталној и клиничкој миотонији“ (с П. Штерном)
- „Health Protection in Adolescence“
- „Strokes and the Weather“
Сведочанство из Логора Јасеновац:
- „Ради ти, дијете, свој посао!“, објављено у[10]:
- „Да се не заборави“, Сарајево, „Веселин Маслеша“ (1961)
- „Отпор у жицама сећање заточеника“ 1, Београд ВИЗ (1969)
- „Поруке“, 1 (4.7.1970)
- „Ослобођење“ (1971)
- „Ријечи које нису заклане, свједочанства преживјелих заточеника Логора Јасеновац“, књига I, у издању Спомен-подручја Јасеновац (1973)
- „Catena mundi“, I Београд-Краљево(1992)
Извори
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г д ђ е ж Лексикон 2016, стр. 19.
- ^ а б в г д ђ Споменица 2011, стр. 344.
- ^ а б в г д ђ е Јерговић & 1. 6. 2014.
- ^ а б Машић 2006, стр. 89.
- ^ а б Рамадановић 1981.
- ^ Косовац 1981.
- ^ а б в Машић 2006, стр. 90.
- ^ а б в г д Споменица 2011, стр. 345.
- ^ Просвјета & 1902 - 1949.
- ^ Мирковић 2005, стр. 511.
Литература
[уреди | уреди извор]- Јовановић, Слободан (2016). Ристић, Алескандар, ур. „Лексикон љекара Сарајева” (PDF). Магазин Докгор. Сарајево: Лекарска комора Кантона Сарајево. 89. Архивирано из оригинала (PDF) 27. 01. 2021. г. Приступљено 7. 5. 2018.
- Јерговић, Миљенко (1. 6. 2014). Богишић, Ана, ур. „Прича о докторима: Телефонски именик града Сарајева за 1941.”. Ајфелов мост. Сарајево. Приступљено 7. 5. 2018.
- Лога, Слободан, ур. (2011). Споменица : 60 година АНУБИХ : 1951-2011 (PDF). Сарајево: Академија наука и умјетности Босне и Херцеговинеne i Hercegovine. стр. 344-345. ISBN 978-9958-501-70-8. Архивирано из оригинала (PDF) 04. 03. 2016. г. Приступљено 7. 5. 2018.
- Мирковић, Јован (2005). Новаковић, Ненад, ур. Објављени извори и литература у јасеновачким логорима (PDF). Београд, Бања Лука, Лакташи: Музеј жртава геноцида, Бесједа, Графо Марк. Приступљено 7. 5. 2018.
- Косовац, Драгутин (1981). Сарајево у револуцији књига 4: У борби до пуног ослобођења (новембар 1943 — април 1945): Успостављање народне власти у ослобођеном граду (PDF). Сарајево: Историјски архив Сарајево. Приступљено 8. 5. 2018.
- Рамадановић, Хиба (1981). Сарајево у револуцији књига 4: У борби до пуног ослобођења (новембар 1943 — април 1945): Учешће љекара, апотекара и других здравствених радника у НОП-у (PDF). Сарајево: Историјски архив Сарајево. Приступљено 8. 5. 2018.
- Машић, Изет (2006). Наставници и сарадници Медицинског факултета у Сарајеву 1946.-2006. Сарајево: Авицена д.о.о. ISBN 9958-720-32-9. Приступљено 8. 5. 2018.
- „Период 1902 - 1949 Визионари будућности и носиоци лучи просвјетитељства”. Сарајево: СПКД "Просвјета". Архивирано из оригинала 27. 01. 2021. г. Приступљено 20. 01. 2021.