Фердо Чулиновић
Фердо Чулиновић | |
---|---|
Датум рођења | 17. мај 1897. |
Место рођења | Карловац, Аустроугарска, сада Хрватска |
Датум смрти | 17. септембар 1971.74 год.) ( |
Место смрти | Загреб, СФРЈ |
Занимање | историчар |
Активни период | 1924—1971 |
Награде | „Божидар Аџија” за животно дело (1967) |
Фердо Чулиновић (Карловац, 17. мај 1897 — Загреб, 15. септембар 1971) је био правни историчар и професор на Свеучилишту у Загребу.
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је 17. маја 1897. у Карловцу. Детињство је провео у Сењу. Основну и средњу школу (1915) завршио је у Сењу.[1]
Након Првог светског рата, пошто се вратио из аустроугарске војске завршио је Правни факултет у Загребу, а већ 1922. је и докторирао на истом факултету.[1] Најпре се запослио у царинској служби у Сплиту (1919—1924), а након тога је радио у правосуђу.[2] прво као државни тужилац у Суботици 1924—1928, а затим на резним степенима судијске каријере. Био је председник окружних судова у Белој Цркви, Пожаревцу, Панчеву, Госпићу и Вараждину.[2] Такође је био старешина државног тужилаштва у Новом Саду.[1]
Истовремено, показао је велики интерес за књижевношћу и превођењем. Значајан рад му је збирка новела „Бура”, објављена 1927. године у Суботици. Бавио се и научним истраживањима, а од значајнијих радова у међуратном периоду су му биле научне студије „Статут града Сења” и „Душанов законик”.[1] Написао је и више расправа о земљокњишком праву.[3]
Уз Балтазара Богишића је био један од најистакнутијих представника правне етнологије. Користећи као материјал народне узречице, песме, приповетке, на територији Југославије,[4] објавио је књигу „Народно право: зборник правних мисли из наших народних умотворина”, коју је објавио у Београду 1938. године.[5] Уређивао је часописе „Правосуђе” (1931−36) и ревију „Правни живот” (1935−36).[2] Због истакнутог антиусташког деловања је након успостављања НДХ смењен са места окружног судије у Госпићу и неко време је био незапослен боравећи у Сплиту, а након тога је поново постављен за судију Окружног суда у Вараждину. Децембра 1941. године се прикључио НОП. Године 1943. је прешао на слободну територију. Краће време се здржао у штабу 13. пролетерске бригаде и у Главном штабу Хрватске.[3] Био је један од оснивача народне власти у Хрватској током Другог светског рата.[1] Као члану ЗАВНОХ, поверена му је организација судства на ослобођеној територији у Хрватској.[5] На ослобођеној територији је започео издавање чаосписа „Народни правник” и у њему објавио више својих чланака.[6]
Активно је сарађивао у изради материјалних и организаторских прописа о раду судова у Хрватској. Ове прописе је након рата објавио у Зборнику Правног факултета, под насловм „Прописи о судству Хрватске за НОБ” (1951).[7] Био је потпреседник одељења правосуђа за Хрватску, секретар Законодавне комисије ЗАВНОХ и Земаљске комисије за ратне злочине у Хрватској. За рад у току рата је одликован Орденом братства и јединства и Орденом заслуга за народ.[1] Јуна 1945. године је изабран за професора Правног факултета на Свеучилишту у Загребу и водио је катедру за правну историју.[8] Два пута је биран за декана Правног факултета школске 1948/49. и 1958/59. године.[6] Предавао је најпре „Развитак народне власти за време НОБ”, и написао први универзитетски уџбеник из те области (1946), затим је предавао „Општу историју државе и права” и „Теорију државе и права”, а од 1950. Историју државе и права народа Југославије.[7] Оснивач је постдипломских студија из државнополитичких наука (1963).[2] Један од његових познатих ђака био је Ходимир Сиротковић.[5]
Наставио је да се бави научним радом, посебно из области револуционарних промена у тада најновијој историји,[8] државно-правне и политичке историје,[8] као и националног питања.[8] Оснивач је Института за историју државе и права народа Југославије на Правном факултету у Загребу и био је његов први директор (1953).[2] Под његовим руководством, Институт је сакупио обимну документацију из државноправне и политичке историје.[6] Осим предавања која је држао на дипломским и подстдипломским студијама, одржао је бројна предавања из области државно правне и политичке историје на другим правним факултетима у држави и иностранству, акадиемије науке и уметности, народним и радничким универзитетима, домовима ЈНА и друго.[9]
Иницијатор је и организатор бројних научних скупова, као што су „Петрова гора” (1969), „Лика у Народноослободилачком рату” (1970), „Други светски рат и мир међу народима” (1970).[9] Из здравстевних разлога је пензионисан на јесен 1967. године, а његов наследник на катедри био је Константин Бастаић.[5] И након пензионисања је наставио да се бави научним радом. Тако је настало и његово најзначајније дело „Окупаторска подела Југославије”, које је 1970. године у Београду објавио Војноисторијски завод.[8] Сахрањен је на Мирогоју 19. маја. Од њега се у име ЈАЗУ опростио академик Власислав Брајковић, у име САНУ академик Васо Чубриловић, а у име САЗУ академик Ладо Вавпетич.[6]
Академик
[уреди | уреди извор]Због бројних и запажених научних резултата у истраживању државноправне историје Југославије, 10. јуна 1955. изабран је за дописног, а 16. јуна 1962. за редовног члана ЈАЗУ у Загребу, када је постао и члан Одбора за народни живот и обичаје, у чијем раду је учествовао до смрти.[9][5] ЈАЗУ је уедно био издавач бројних његових радова. Дописни члана САНУ у Београду је постао 1965. године. [8] Добитник је Награде „Божидар Аџија” за животно дело (1967),[2] која је представљала највише научно признање у СР Хрватској.[6] Октобра 1970. Московски државни универзитет Ломонсов му је свечано доделио почасну титулу докотра из историјских наука, за његов целокупан научни рад, као првом југословенском научном раднику.[9]
Дела
[уреди | уреди извор]Оставио је за собом читаву библиотеку научник и стручних радова. Написао је 48 књига и посебно штампаних монографија, 35 научних радова у разним збиркама, 115 расправа објављених у часописима, као и низ рецензија, приказа и новиснких чланака.[7]
- „О слободи воље” (1929)
- „Уписи у земљишну књигу” (1930)
- „Душанов законик” (1931)
- „Коментар земљишнокњижних закона” (1931)
- „Земљишна књига и њено оснивање” (1931)
- „Коментар закона о издавању тапија” (1932)
- „Баштинско право тапијског система” (1932)
- „Земљишнокњижно право” (1933)
- „Жена у нашем кривичном праву” (1934)[10]
- „Статут града Сења” (1934)
- „Народно право: зборник правних мисли из наших народних умотворина” (1938)
- „Коментар закона о извршењу и обезбеђењу” књиге 1—5, са Ивом Матијевићем (!937-1940)
- „О праву уопће” (1946)
- „Правосуђе у Југославији” (1946)
- „Судови нове Југославије” (1946)
- „Опћа историја државе и права”, књига 1:„Робовласничка држава”, књига 2: „Феудална - буржоаска - социјалистичка држава” (1949)
- „Сељачке буне у Хрватској” (1951)
- „Деветсто осамнаеста на Јадрану” (1951)
- „Револуционарни покрет у Истри 1921.” (1951)
- „Развитак југословенског феудализма” (1952)
- „Ријечка држава” (1953)
- „Државноправна историја југословенских земаља XIX и XX вијека”, 1 и 2 (1953)
- „Национално питање у југословенским земљама” (1955)
- „Одјеци Октобра у југословенским крајевима” (1957)
- „Слом старе Југославије” (1958)
- „Стварање југословенске државе” (1959)
- „Југославија између два рата” (1961)
- „Развитак југославенског федерализма” (1962)
- „Поморска политика старе Југославије” (1962)
- „Државноправни развитак Југославије” (1963)
- „Шта је нација” (1964)
- „Двадесетседми март” (1965)
- „Народност и устави Југославије” (1965)
- „Документи о Југославији” (1968)
- „Државноправни развитак Војне крајине (с посебним освртом на Славонију)” (1969)
- „Окупаторска подела Југославије” (1970)
Многи његови радови су штампани у „Радовима” и „Старинама” ЈАЗУ и Поморском зборнику у Задру. [9]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г д ђ Лукач 1971, стр. 473.
- ^ а б в г д ђ Сиротковић 1993.
- ^ а б Сиротковић 1972, стр. 189.
- ^ Гушић 1975, стр. 523.
- ^ а б в г д Гушић 1975, стр. 524.
- ^ а б в г д Сиротковић 1972, стр. 192.
- ^ а б в Сиротковић 1972, стр. 190.
- ^ а б в г д ђ Лукач 1971, стр. 474.
- ^ а б в г д Сиротковић 1972, стр. 191.
- ^ Чулиновић 1934.
Литература
[уреди | уреди извор]- Лукач, Душан (1971). Чубриловић, Васо, ур. Балканика. Балканика. 2. Београд: Балканолошки иститут САНУ. Приступљено 8. 12. 2018.
- Чулиновић, Фердо (1934). Жена у нашем кривичном праву (PDF). Београд: Глобус. Архивирано из оригинала (PDF) 09. 12. 2018. г. Приступљено 9. 12. 2018.
- Сиротковић, Ходимир (1993). Хрватски биографски лексикон. Загреб: Лексикографски завод Мирослав Крлежа. Приступљено 9. 12. 2018.
- Гушић, Бранимир (1975). Гушић, Гушић, ур. „Академик Фердо Чулиновић (1897—1971) : некролог”. Зборник за народни живот и обичаје. Загреб: ЈАЗУ. 46. Приступљено 9. 12. 2018.
- Сиротковић, Ходимир (1972). Каршулин, Мирослав, ур. „Фердо Чулиновић (1897—1971) : некролог”. Љетопис за 1971. годину. Загреб: ЈАЗУ. 76. Приступљено 9. 12. 2018.