[go: nahoru, domu]
Пређи на садржај

Spoljna fiksacija

С Википедије, слободне енциклопедије
Spoljna fiksacija
Aparat za spoljnu fiksaciju po Ilizarovu.[1]
ICD-9-CM78.1, 79,93.51-93.56, 93.59
MeSHD016267

Spoljnja fiksacija je terapijska proceduru u ortopediji i traumatologiji čijom primenom se koštani fragmenti fiksiraju klinovima ili iglama, prolazeći kroz kost. Ovi klinovi ili igle su spolja pričvršćene za aparat zvani spoljnji fiksator, čija je uloga da povezuju igle i klinovi koji prolaze kroz koštane strukture i tako zajedno sa njima čine jedinstvenu celinu koja služi ne samo za fiksaciju skeleta već i omogućavanje pokretanja koštanih fragmenata približavanjem, udaljavanjem ili menjanjem ugla između fragmenata. Time se postiže sa jedne strane stabilizacija koštanih fragmenta a sa druge strane održavaje fragmenata u anatomskoj položaju preko okvira fiksatora.[2][3][4][5][6]

Istorija

[уреди | уреди извор]

Suočeni sa povredama koštano-zglobnog sistema ljudi su od najranijih vremena njihovog postanka bili prinuđeni da razmišljaju o mogućnostima lečenja preloma kostiju. Preteča ideje o spoljnoj fiksaciji potiče od Hipokrata (460 - 377. p. n. e.) koji je izumeo aparat koga su činile su činile dve alke od kože i više elastičnih stabljika između njih.[7] U savijenom položaju ovaj aparata je obezbeđivao ekstenziju potkolenice, i stabilnost preloma potkolenice i tretman rane.[8]

Jean Francois Malgaigne je 1840. godine predložio prvi aparat za spoljnu fiksaciju dugih kostiju.[8] Sledila su nova otkrića pa je tako:[9]

  • Langebek je 1851. godine predložio konstrukciju za lečenje pseudoartroze natkolenice. Aparat je ima klinove sa navojima na jednom kraju, stezače i metalne šipke. Narezani deo klina se plasira u kost, iznad i ispod pseudoartroze, pa se preko stezača plasira za šipku.[10]
  • David Price je 1863. godine opisao metodu lečenja usporene sanacije preloma, kod koje se najpre uz pomoć Brainardovog perforata izbuše rupe na krajevima koštanih fragmenata, zatim se postavi jedan od spoljnjih fiksatora po Malgaigneu.[9]
  • Belgijanac Alvin Lambote je 1902. godine prvi put upotrebio perkutano postavljanje metalnih klinova koji su spolja bili spojeni metalnom šipkom.[8] To je ujedno i bio prvi uspešan spoljnji fiksator na kome su kasnije bili zasnovani savremeniji modeli. Primenjivao je i mini spoljni fiksator za repoziciju i spoljnu fiksaciju kostiju. Takođe prvi uvodi samonarezujuće klinove čime se postavka znatno olakšava.[9]
  • Rozen je 1926. godine prikazao aparat koji je omogućio izvođenje repozicije i fiksacije koštanih ulomaka. Aparat se sastoji iz dve T ploče, sa dva izreza postavljena pod pravim uglom, dva zavrtnja i po dve fiksirajuće navrtke. Njime je bila izvodljiva i korekcija položaja fragmenata u dve ravni.[11][8] .
  • Abbott je 1924. godine konstruisao aparat koji se sastoji od dva para klinova koji se uvode u kost iznad i ispod preloma a spolja se fiksiraju sa dva distraktora. Aparat se koristio za lečenje preloma, za artrodeze i elongaciju kostiju.[9]
  • Percovski je 1938. god. konstruisao aparat za produženje kostiju. Posle osteotomije, kroz svaki fragment se uvodi po jedan klin. Oni se fiksiraju za cilindar i stranični metalni štap a ovaj je na sredini narezan i razdvojen. Maticom se može menjati dužina štapa čime se ostvaruje distrakcija
  • Godine 1938. Raoul Hoffmann iz Švajcarske uvodi unilateralni tip spoljnjeg fiksatora koji je dao odlične rezultate. Osnovni elementi aparata bili su: klinovi, kleme za klinove, loptasti zglob i kompresiono - distrakcioni štap. Ovim aparatom se može postići fiksacija, kompresija, distrakcija i repozicija ulomaka. Unilateralna montaža ovog fiksatora nije bila dovoljno rigidna.[9]
  • Nakon 100 godina nakon otkrića prvog aparata za spoljnu fiksaciju dugih kostiju Jean Francois Malgaigne, 1943. godine konstruisana je naprava slična kuki za perkutanu kompresiju i imobilizaciju većih fragmenata slomljene patele i olekranona. Aparat je imao i zavrtanj za kompresiju na kome su dodate po dve kukice za proksimalni i distalni deo kostiju.
  • Rabischong, Bonnel i Adrey 1970. godine uvode modifikaciju Hoffmannovog fiksatora praveći dupli sklop čime su postigli značajnu stabilnost fiksatora i koštanih fragmenata. Adrey je 1970. godine uradio biomehaničke studije predloženih montaža i dokazao da je montaža u obliku obostranog duplog rama najstabilnija.[12]
  • Burny iz Brisela inauguriše koncept elastične fiksacije uvodeći prvi transdjuser 1970. godine.

Početkom 1980-ih godina pojavlilo se nekoliko tipova spoljnih fiksatora, sledećih autora:[9]

  • Stuhler, [8] [11] 1981. godine,
  • Lotret – Jakob [8]) 1982. godine,
  • Saba – Coombs,[8] [11] 1983. godine.
  • De Bastiani,[8] [11] je 1984. godine konstruisao spoljni fiksator po imenu Ortofix,[13] koji je našao široku primenu u svetu a od nedostataka mu se pripisuje visoka cena i to da klinovi moraju biti plasirani strogo paralelno na određenom rastojanju . Iz godine u godinu se može konstatovati pojava sve većeg broja aparata za spoljnju fiksaciju.[9]

Prednosti

[уреди | уреди извор]

Spoljašnji skeletni fiksator su unilateralan, jednostavan i efikasan za lečenje svih tipova otvorenih preloma dijafize potkolenice, kao i za lečenje nestabilnih zatvorenih preloma sa oštećenjem mekih tkiva, kominucijom i dislokacijom fragmenata.[14]

Mogućnosti koje nudi metoda spoljne fiksacije su:[15][16]

  • Stabilizacija
  • Kompresija
  • Distrakcija
  • Transport
  • Defleksija zgloba
  • Artrodiastaza

Aparat se postavlja bez posebnih vođica, a klinovi se postavljaju konvergentno, što doprinosi trodimenzionalnoj stabilnosti fiksirane kosti.

Spoljašnja skeletna fiksacija spoljnim fiksatorom svojim konceptom u lečenju preloma dijafize potkolenice minimizuje mogućnost pojave postoperativnog osteitisa.[17]

Primenom ove metode moguća je dobra kontrola preloma zahvaljujući mogućnosti intraoperativne i postoperativne repozicije fragmenata.[18]

U toku zarastanja preloma postoji mogućnost prilagođavanja biomehaničkih uslova, dinamizacijom aparata.[19]

Metoda spoljne skeletne fiksacije omogućava ranu postoperativnu rehabilitaciju i uspostavljanje ponovne funkcije ekstremiteta što skraćuje dužinu lečenja i daje dobre krajnje funkcionalne rezultate.[20]

Indikacije

[уреди | уреди извор]
Apsolutne indikacije u traumatologiji i ortopediji.[21][22][23][24][25][26][27][28]
Spoljna fiksacija podlaktice
Spoljnji fiksator donje vilice.[29]
  • Otvoreni prelomi koji imaju značajne poremećaje mekog tkiva (npr otvoreni prelomi tipa II ili III) ili ekvivalentni.[30]
  • Stabilizacija teških otvorenih preloma.[31]
  • Stabilizacija zaraženih fragmenata
  • Inicijalna stabilizacija prekida mekog tkiva i kostiju kod pacijenata sa traumom.[32]
  • Zatvoreni prelom sa teškim povredama mekog tkiva
  • Teške usitnjene dijafizne i periartikularne lezije,[33]
  • Privremena transartikularna stabilizacija teških povreda mekog tkiva i ligamenata
  • Poremećaji u karličnom prstenu.[34]
  • Određeni dečiji prelomi
  • Ligamentotakisija
  • Osteotomije
  • Povreda mekog tkiva (npr opekotine)
  • Acetabularni i karlični prelomi,[35]
  • Teško usitnjeni i nestabilni prelomi
  • Prelomi koji su povezani sa koštanim deficitom
  • Postupci produženja udova
  • Prelomi povezani sa infekcijom ili nesjedinjavanjem fragmenata
Relativne indikacije u ortopediji.[36][37]
  • Artrodeza.[38]
  • Korekcija neusaglašenosti ekstremiteta i odstupanja u dužini
  • Ostale vrste nesjedinjenja.

Kontraindikacije

[уреди | уреди извор]
  • Bolesnici sa oštećenim imunološkim sistemom.[39]
  • Bolesnici koji ne mogu da obezbedi odgovarajuću negu klinova ili igala
  • Već postojeća unutrašnja fiksacija koja zabranjuje pravilno postavljanje klinova ili igala.
  • Patologija kostiju koja isključuje fiksaciju klinovima ili iglama (npr osteoporoza)

Izvori

[уреди | уреди извор]
  1. ^ ASAMI (1991) Operative principles of Ilizarov. Medi Surgical Video, Medicalplastic SRL, Milan, Italy
  2. ^ Camathias, C.; Valderrabano, V.; Oberli, H. (новембар 2012). „Routine pin tract care in external fixation is unnecessary: a randomised, prospective, blinded controlled study”. Injury. 43 (11): 1969—73. .
  3. ^ Andrianne Y, Wagenknecht M, Donkerwolcke M, Zurbuchen C, Burny F (новембар 1987). „External fixation pin: an in vitro general investigation”. Orthopedics. 10 (11): 1507—16. 
  4. ^ Mahan J, Seligson D, Henry SL, Hynes P, Dobbins J (март 1991). „Factors in pin tract infections”. Orthopedics. 14 (3): 305—8. 
  5. ^ Ziran, B. H.; Smith, W. R.; Anglen, J. O.; Tornetta, P. (јул 2007). „External fixation: how to make it work”. J Bone Joint Surg Am. 89 (7): 1620—32. .
  6. ^ Behrens F, Johnson WD, Koch TW, Kovacevic N. Bending stiffness of unilateral and bilateral fixator frames. Clinical Orthopaedics and Related Research. 1983 Sep;(178):103-10.
  7. ^ Peltier, L. F. (1989). „An abridget report of external fixation-Hippocrates”. Clin Orthop. 24: 3—4. 
  8. ^ а б в г д ђ е ж Vidal J. External fixation: yesterday, today, and tomorrow. Clinical Orthopaedics and Related Research.1983 Nov;(180):7-14.
  9. ^ а б в г д ђ е Istorijat spoljne fiksacije U: Ivica Lalić, Procena rezultata lečenja unutarzglobnih višekomadnih preloma gornjeg i donjeg okrajka potkolenice aparatom po Ilizarovu, doktorska disertacija, Medicinski fakultet u Novom Sadu, Novi Sad, 2016.
  10. ^ Volkov MV. Treatment of joints and bones damages by author devices. In: Volkov MV, Oganesyan OV, editors. Tashkent; 1978. p. 203.
  11. ^ а б в г Mitković M. Spoljna fiksacija u traumatologiji. Niš: Prosveta; 1992
  12. ^ Briggs, B. T.; Chao, E. Y. (април 1982). „The mechanical performance of the standard Hoffman-Vidal external fixatione apparatus”. J Bone Joint Surg. 64 (4): 566—73. .
  13. ^ De Bastiani G, Apley AG, Goldberg AJ. Orthofix external fixation in traumaand orthopaedics. London: Springer; 2000.
  14. ^ Mitković M. New concept in external fixation. Niš: Prosveta; 1993.
  15. ^ Fragomen, A. T.; Rozbruch, S. R. (фебруар 2007). „The mechanics of external fixation”. HSS J. 3 (1): 13—29. .
  16. ^ Kowalski M, Schemitsch EH, Harrington RM, Chapman JR, Swiontkowski MF (1996). „Comparative biomechanical evaluation of different external fixation sidebars: stainless-steel tubes versus carbon fiber rods”. J Orthop Trauma. 10 (7): 470—5. 
  17. ^ Bhandari M, Tornetta P, Sprague SH, Najibi S, Petrisor B, Griffith L; et al. (2003). „Predictors of reoperation following operative management of fractures of tibial shaft”. J Orthop Trauma. 17 (5): 353−61. 
  18. ^ Catagni M (2002) Atlas for the insertion of transosseous wires and half pins. Medi Surgical Video, Department of Medicalplastic SRL, Milan, Italy
  19. ^ Giotakis, N.; Narayan, B. (2007). „Stability with unilateral external fixation in the tibia”. Strat Trauma Limb Recon. 2 (1): 13—20. 
  20. ^ Mitković M. External fixation in the traumatology. Niš: Prosveta; 1992. (in Serbian)
  21. ^ Álvarez CR. Tratado de Cirugía Ortopédica y Traumatológica. Tomos I y II Editorial Pueblo y Educación 1986. La Habana, Cuba.
  22. ^ Álvarez CR. Tratado de Cirugía Ortopédica y Traumatológica. Tomos I y II Editorial Pueblo y Educación 2010. La Habana, Cuba.
  23. ^ Ceballos MA. Fijación externa de los huesos. Editorial Científico Técnica. 1983. La Habana, Cuba.
  24. ^ Goldberg A, Scott J. Fijación externa orthofix. Conceptos Básicos. Orthofix. Guildford-Surrey, Inglaterra. 2004.
  25. ^ Ilizarov GA, Bianchi MA, Martí GJC. Osteosíntesis, Técnica de Ilizarov. Ediciones Norma. La Chopera, 32. Las Rosas, Madrid, España. 1989.
  26. ^ Pericchi, B. M.; Vidal, M. E. (1997). „Sistema de fijación externa “ORTOPEVI”: Avance y desarrollo al alcance de nuestras posibilidades”. Rev Med Dom. 58 (1): 11—15. .
  27. ^ Lazo Zbikowski TJM, Martínez SA. Actualizaciones sobre fijación externa. Revista Sevillana de Traumatología y Ortopedia. 2010; 10 (1).
  28. ^ Gausepohl T, Koebke J, Pennig D, Hobrecker S, Mader K (2000). „The anatomical base of unilateral external fixation in the upper limb”. Injury. 31 (Suppl 1): 11—20. .
  29. ^ Braidy, H. F.; Ziccardi, V. B. (март 2009). „External fixation for mandible fractures”. Atlas Oral Maxillofac Surgical Clinics of North America. 17 (1): 45—53. PMID 19237127. doi:10.1016/j.cxom.2008.10.001. 
  30. ^ Bible, J. E.; Mir, H. R. (новембар 2015). „External Fixation: Principles and Applications”. J Am Acad Orthop Surg. 23 (11): 683—90. 
  31. ^ Nayagam S (децембар 2007). „Safe corridors in external fixation: the lower leg (tibia, fibula, hindfoot and forefoot)”. Strategies Trauma Limb Reconstr. 2 (2-3): 105—10. 
  32. ^ Beltran MJ, Collinge CA, Patzkowski JC, Masini BD, Blease RE, Hsu JR., Skeletal Trauma Research Consortium (STReC). „The safe zone for external fixator pins in the femur”. J Orthop Trauma. 26 (11): 643—7. новембар 2012. .
  33. ^ Shah KN, Johnson JP, OʼDonnell SW, Gil JA, Born CT, Hayda RA (јун 2019). „External Fixation in the Emergency Department for Pilon and Unstable Ankle Fractures”. J Am Acad Orthop Surg. 27 (12). :e577-e584.
  34. ^ Wojahn, R. D.; Gardner, M. J. (септембар 2019). „Fixation of Anterior Pelvic Ring Injuries”. J Am Acad Orthop Surg. 27 (18): 667—676. .
  35. ^ Calafi LA, Routt ML. Anterior pelvic external fixation: is there an optimal placement for the supra-acetabular pin? Am J Orthop (Belle Mead NJ). 42  (12):  E125−7. [PubMed]
  36. ^ Salcedo CC. Elongación ósea mediante fijación externa monolateral, Guía práctica. Revista MBA Institute. 2014; 7
  37. ^ Ceballos MA. Fijación externa y técnicas afines. Editorial Cimeq 2012. La Habana, Cuba.
  38. ^ V. Šantić, A. Tudor, D. Legović „Artroskopska artrodeza gležnja”. medicina fluminensis. 49 (3): 333—337. 2013. 
  39. ^ Ktistakis I, Guerado E, Giannoudis PV (септембар 2015). „Pin-site care: can we reduce the incidence of infections?”. 46 (3): S35—9. 

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Spoljna_fiksacija&oldid=28817898”