Никола из Антиохије
Николе из Антиохије је био један од Седамдесеторице апостола које је Исус послао да шире еванђеље, и један од седам ђакона које су апостоли у Јерусалиму одабрали да помажу око служења.[1]
Неки га сматрају оснивачем заједнице николаита, коју је црква прогласила за јерес, док неки цене да су се они "лажно тако називали".[2]
Живот
[уреди | уреди извор]Никола је био Јеврејин грчког језика (тзв. хелениста) из Антиохије, који је дошао у Јерусалим.[3] Припадао је кругу од седамдесет ученика, које је Исус око 30. године послао, по двојицу заједно, да га најаве у свим местима где је канио ићи. Он им је дао специфична упутства да не носе са собом ни торбе, ни обуће, и да не поздрављају никога путем. Уколико их неко прими, били су обавезни да остану у тој кући, и једу и пију чиме их понуде. Било им је забрањено прелазити из куће у кућу. Задатак им је био да лијече болеснике у граду и јављају становништву: "Приближило вам се краљевство Божје!"[4]
Након погубљења Исуса од стране власти почетком 30-их, Никола је био предан члан Јерусалимске цркве. Говорио је да "тело не треба штедети".[5] Апостоли су га изабрали као ђакона, да помаже при служењу хране удовицама, како преносе Дела апостолска:
Онда дванаесторица дозвавши мноштво ученика, рекоше: Није прилично нама да оставимо реч Божју па да служимо око трпеза. Нађите дакле, браћо, међу собом седам поштених људи, пуних Духа Светог и премудрости, које ћемо поставити над овим послом. А ми ћемо у молитви и у служби речи остати. I ова реч би угодна свему народу. I изабраше Стефана, човека пуна вере и Духа Светог, и Филипа, и Прохора, и Никанора, и Тимона, и Пармена, и Николу покрштењака из Антиохије.[6]
Климент Александријски наводи да су га након смрти Исуса апостоли почели прекоревати због "чудног" односа са својом младом и лепом женом (уздржавао се од секса са њом[7]), на шта је он реаговао понудивши је свима:
„Он је имао жену у цвету младости. Када су га по вазнесењу Спаситеља апостоли почели прекоревати због чудног односа који је имао према њој, он жену изведе на средину сабрања и предложи да је узме свако ко пожели. Такав поступак, како казују, био је сагласан са његовим речима да тело није потребно штедети."[5]
Изгледа да је његов поступак навео неке да се одају блуду и неморалу, иако Климент пише да је сам Никола живео чедно:
„Том његовом поступку и речима почели су да прилазе неки од људи, без превише расуђивања. Ускоро се следбеници његове јереси предадоше бестидном разврату. Слушао сам о томе да Никола није знао ни за једну другу жену осим за своју, а такође да су његове кћери биле девственице а син да је живео далеко од порока. Ако је то тако, онда је његово извођење жене било ради тога да би показао како је победио страст..."[5]
Никола је био је пријатељ Стефана Првомученика[5], који је 30-их година осуђен од санхедрина и каменован. Тада је Никола заједно са другим хришћанима хеленистима од стране власт прогнан из Јерусалима.[8] Прогнаници се тада "разидјоше по Јудеји и Самарији".[5]
Никола је након прогона из Јерусалема постао епископ Самарије. Црквено предање га оптужује да је постао следбеник Симона Мага.[1]
Николаити
[уреди | уреди извор]Јованово Откривење помиње присуство Николаита у црквама у Ефезу и Пергамону.[9] Иринеј Лионски николаите назива изданцима гностицизма, односно „изданцима онога што се назива лажним знањем".[10]
Еусебије наводи да "јерес николаита" није постојала превише дуго.[5]
Извори
[уреди | уреди извор]- ↑ 1,0 1,1 Први епископи цркве
- ↑ Шаблон:Wс (лонгер версион): "Флее алсо тхе импуре Ницолаитанес, фалселy со цаллед, wхо аре ловерс оф плеасуре, анд гивен то цалумниоус спеецхес." Цф. Шаблон:Wс (лонгер версион): "Иф анy оне ... аффирмс тхат унлаwфул унионс аре а гоод тхинг, анд плацес тхе хигхест хаппинесс ин плеасуре, ас доес тхе ман wхо ис фалселy цаллед а Ницолаитан, тхис персон цан неитхер бе а ловер оф Год, нор а ловер оф Цхрист, бут ис а цорруптер оф хис оwн флесх, анд тхерефоре воид оф тхе Холy Спирит, анд а странгер то Цхрист." Шаблон:Wс: "... соме аре импудент ин унцлеаннесс, суцх ас тхосе wхо аре фалселy цаллед Ницолаитанс."
- ↑ Јерузалемска Библија
- ↑ Лука 10. поглавље
- ↑ 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 5,5 Еусебије, Историја цркве (сцрибд)
- ↑ Дела 6:1-5
- ↑ Wиллиамс, Франк (1987). Тхе Панарион оф Епипханиус оф Саламис. Боок I (Сецтс 1-46). Леиден; Неw Yорк; Кøбенхавн; Кöлн: Е.Ј. Брилл. стр. 77.
- ↑ „Јован Зизијулас, Јелинизам и хришћанство”. Архивирано из оригинала на датум 2018-03-04. Приступљено 2013-04-02.
- ↑ Књига Откривења 2,1-6
- ↑ „Против јереси", III , 11, 1