[go: nahoru, domu]

Пређи на садржај

Никола из Антиохије

Извор: Wikipedija

Николе из Антиохије је био један од Седамдесеторице апостола које је Исус послао да шире еванђеље, и један од седам ђакона које су апостоли у Јерусалиму одабрали да помажу око служења.[1]

Неки га сматрају оснивачем заједнице николаита, коју је црква прогласила за јерес, док неки цене да су се они "лажно тако називали".[2]

Никола је био Јеврејин грчког језика (тзв. хелениста) из Антиохије, који је дошао у Јерусалим.[3] Припадао је кругу од седамдесет ученика, које је Исус око 30. године послао, по двојицу заједно, да га најаве у свим местима где је канио ићи. Он им је дао специфична упутства да не носе са собом ни торбе, ни обуће, и да не поздрављају никога путем. Уколико их неко прими, били су обавезни да остану у тој кући, и једу и пију чиме их понуде. Било им је забрањено прелазити из куће у кућу. Задатак им је био да лијече болеснике у граду и јављају становништву: "Приближило вам се краљевство Божје!"[4]

Након погубљења Исуса од стране власти почетком 30-их, Никола је био предан члан Јерусалимске цркве. Говорио је да "тело не треба штедети".[5] Апостоли су га изабрали као ђакона, да помаже при служењу хране удовицама, како преносе Дела апостолска:

Онда дванаесторица дозвавши мноштво ученика, рекоше: Није прилично нама да оставимо реч Божју па да служимо око трпеза. Нађите дакле, браћо, међу собом седам поштених људи, пуних Духа Светог и премудрости, које ћемо поставити над овим послом. А ми ћемо у молитви и у служби речи остати. I ова реч би угодна свему народу. I изабраше Стефана, човека пуна вере и Духа Светог, и Филипа, и Прохора, и Никанора, и Тимона, и Пармена, и Николу покрштењака из Антиохије.[6]

Климент Александријски наводи да су га након смрти Исуса апостоли почели прекоревати због "чудног" односа са својом младом и лепом женом (уздржавао се од секса са њом[7]), на шта је он реаговао понудивши је свима:

„Он је имао жену у цвету младости. Када су га по вазнесењу Спаситеља апостоли почели прекоревати због чудног односа који је имао према њој, он жену изведе на средину сабрања и предложи да је узме свако ко пожели. Такав поступак, како казују, био је сагласан са његовим речима да тело није потребно штедети."[5]

Изгледа да је његов поступак навео неке да се одају блуду и неморалу, иако Климент пише да је сам Никола живео чедно:

„Том његовом поступку и речима почели су да прилазе неки од људи, без превише расуђивања. Ускоро се следбеници његове јереси предадоше бестидном разврату. Слушао сам о томе да Никола није знао ни за једну другу жену осим за своју, а такође да су његове кћери биле девственице а син да је живео далеко од порока. Ако је то тако, онда је његово извођење жене било ради тога да би показао како је победио страст..."[5]

Никола је био је пријатељ Стефана Првомученика[5], који је 30-их година осуђен од санхедрина и каменован. Тада је Никола заједно са другим хришћанима хеленистима од стране власт прогнан из Јерусалима.[8] Прогнаници се тада "разидјоше по Јудеји и Самарији".[5]

Никола је након прогона из Јерусалема постао епископ Самарије. Црквено предање га оптужује да је постао следбеник Симона Мага.[1]

Николаити

[уреди | уреди извор]

Јованово Откривење помиње присуство Николаита у црквама у Ефезу и Пергамону.[9] Иринеј Лионски николаите назива изданцима гностицизма, односно „изданцима онога што се назива лажним знањем".[10]

Еусебије наводи да "јерес николаита" није постојала превише дуго.[5]

  1. 1,0 1,1 Први епископи цркве
  2. Шаблон:Wс (лонгер версион): "Флее алсо тхе импуре Ницолаитанес, фалселy со цаллед, wхо аре ловерс оф плеасуре, анд гивен то цалумниоус спеецхес." Цф. Шаблон:Wс (лонгер версион): "Иф анy оне ... аффирмс тхат унлаwфул унионс аре а гоод тхинг, анд плацес тхе хигхест хаппинесс ин плеасуре, ас доес тхе ман wхо ис фалселy цаллед а Ницолаитан, тхис персон цан неитхер бе а ловер оф Год, нор а ловер оф Цхрист, бут ис а цорруптер оф хис оwн флесх, анд тхерефоре воид оф тхе Холy Спирит, анд а странгер то Цхрист." Шаблон:Wс: "... соме аре импудент ин унцлеаннесс, суцх ас тхосе wхо аре фалселy цаллед Ницолаитанс."
  3. Јерузалемска Библија
  4. Лука 10. поглавље
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 5,5 Еусебије, Историја цркве (сцрибд)
  6. Дела 6:1-5
  7. Wиллиамс, Франк (1987). Тхе Панарион оф Епипханиус оф Саламис. Боок I (Сецтс 1-46). Леиден; Неw Yорк; Кøбенхавн; Кöлн: Е.Ј. Брилл. стр. 77. 
  8. „Јован Зизијулас, Јелинизам и хришћанство”. Архивирано из оригинала на датум 2018-03-04. Приступљено 2013-04-02. 
  9. Књига Откривења 2,1-6
  10. „Против јереси", III , 11, 1

Повезано

[уреди | уреди извор]