Куршка превлака
| Курска превлака | |
|---|---|
 Свјетска баштина – УНЕСЦО | |
 | |
 Литванија -  Русија   Курска превлака | |
| Регистриран: | 2000. (24. засједање) |
| Врста: | Културно добро |
| Мјерило: | в |
| Угроженост: | но |
| Референца: | УНЕСЦО |
Куршка превлака (литвански: Куршиų нерија, руски: Куршская коса, њемачки: Курисцхе Нехрунг, пољски: Миерзеја Куроńска) је 98 км дуга, уска, пјешчана превлака (полуоток), која одваја Куршку лагуну од Балтичког мора. Њен јужни дио припада Калињинградској области (Русија), а сјеверни дио југозападној Литви.
Од 2000. год., Куршка превлака је уписана на УНЕСЦО-в попис мјеста свјетске баштине у Еуропи као "изванредан примјер традиционалног насеља, културе искориштавања тла и мора (...), те људске интеракције с околишем, особито онда када је постао рањив због неповратних промјена".
Географија
[уреди | уреди извор]Курска превлака се протеже од Самбијског полуотока на југу до тјеснаца код града Клаипėде, који се налази с друге стране тјеснаца, на главном литванском копну.
Сјеверних 52 км припада Литви, док остатак припада Русији, налази се у Калињинградској области.
Ширина превлаке варира: од 400 м у Русији, близу села Лесноја до 3800 м у Литви, сјеверно од Ниде.
Хисторија
[уреди | уреди извор]Према балтској митологији, Куршку превлаку је створила снажна дјевојка, Неринга, која се играла на морској обали. Ово дијете се појављује и у неким другим митовима (у некима је приказана као снажна млада жена, као женска иначица грчког Херакла).
Курска превлака је настала прије 5000 година. Од приближно 800. године до 1016., била је мјестом Каупа, главног поганског трговачког средишта, које до данас још није ископано.
Теутонски витезови су заузели подручје у 13. стољећу, саградивши своје дворце на мјестима данашњих Клаипеде (назвавши ју Мемел) 1252., Гурјевска (назвавши га Неухаусен) 1283. и Рyбача (назвавши их Роситтен) 1372.).
У 16. стољећу је започело ново раздобље обликовања дине. Одшумљавање ове превлаке због претјеране испаше и сјече стабала те изградње бродића за потребе опсаде Калињинграда (тада пруског Кöнигсберга 1757. довело је до тога да су дине се рашириле по цијелој превлаци, прекривши цијела села.
Упозорена овим проблемима, Пруска влада је била покровитељем великих ревегетацијских и пошумитељских захвата, с којима се започела 1825.. Захваљујући овим захватима, већи дио ове превлаке је пошумљен.
Стољећима прије, Куршку превлаку су настањавали Курши, балтичко племе; на југу је била значајна њемачка, а на сјеверу значајна литванска мањина. Куршима је број значајно опао због асимилирања и иних разлога: данас их скоро уопће нема , претпоставља се да су већ до 1945. нестали, када је превлака постала сасвим насељена Нијемцима.
До 20. стољећа, већина становништва је живјела од рибарства.
Након распада СССР-а, туризам је процвјетао, бројни Нијемци, већином потомци бивших становника овог подручја, изабрали су Курску превлаку (посебице Ниду, будући визе нису потребне Нијемцима при посјету Литви) као њихово одредиште за празнике.
Од 2002. до 2005., мјесни љубители природе у Калињинградској области и [1] у Литви [2] су просвједовали против Лукоилових планова вађења нафте на нафтном пољу Д6 (које се налази у руском поморју, 22,5 км од Куршке превлаке) због велике еколошке опасности по околиш и туризам што би ју направио изљев нафте.
Ове забринутости нису наишле на разумијевање код руске владе. Литванска влада подупире еколошка настојања, будући се налазиште нафте налази само 4 км од литванског поморја, тим више што тамошња морска струја иде према сјеверу, што би значило да би литванско приобаље претрпило велико загађење у случају изљева нафте. Ипак, противљење вађењу нафте на пољу Д6 није наишло на велику међународну потпору, па су нафтне платформе кренуле с радом 2005. године.
Тренутачно стање
[уреди | уреди извор]
Куршка превлака је дом највећим покретним пјешчаним динама у Еуропи. Просјечне су висине 35 м, а поједине досежу висину и од 60 м.
Највећи град на превлаци је Нида, омиљено благданско одмаралиште у које често долазе литвански и њемачки туристи. Сјеверна обала Куршке превлаке је пуна плажа за туристе. I руска и литванска страна превлаке су национални паркови (нпр. Национални парк Куршиų Нерија).
Насеља на Куршкој превлаци (од сјевера према југу) су:
Првих шест је на литванском дијелу, а преостала три су на руском дијелу.
Управно, руски дио Куршке превлака припада Зеленоградском округу Калињинградске области, док је литвански комад подијељен између града Клаипеде и опћине Неринге.
Једна је цеста која пролази кроз цијелу Куршку превлаку. На руској страни води до Зеленоградска, а на литванској до Смилтyнė. Превлака није сухоземним путем повезана с остатком Литве. Трајекти одржавају прометну везу између Смилтyнė на превлаци и лучког града Клаипеде.
Од 2000., Куршка превлака је на УНЕСЦО-вом попису, под културним критеријем "V" (изванредни примјер традиционалног људског насеља, кориштења земље или мора, што представља културу..., или људску интеракцију са околишем, посебно када је постао рањив под утјецајем неповратних промјена).
Еколошки проблеми
[уреди | уреди извор]Постоје разноразни еколошки проблеми у свези с Куршком превлаком, иначе приказиваном као уточиштем недирнуте природе.
Због важности туризма и рибарства за локално господарство, морско и обално загађење могло би имати катастрофалне учинке на ово подручје, јер би и јединствена природа и господарство могли бити угрожено.
Изградња нафтне платформе на налазишту Д6 у руском поморју, 22,5 км од обале Куршке превлаке (еxацт лоцатион)) 2005. потегло је могућност можебитних нафтних изљева.
Други проблем је што растући туризам уништава саму природу, која је носитељ истога. Из овог разлога, подузете су различите мјере, као што је забрана туристичких обилазака на одређеним мјестима на превлаци.
Природне непогоде опасније су на Куршкој превлаци, него игдје другдје у Литви или у Калињинградској области. Олује су снажније овдје због важности стабала у спрјечавању ерозије тла, а љетњи шумски пожари стога су и опаснији по природу.
Извори
[уреди | уреди извор]- ↑ „Арцхиве цопy”. Архивирано из оригинала на датум 2007-10-09. Приступљено 2012-12-19.
- ↑ http://www.zalieji.lt/temos/Lukoil
Вањске везе
[уреди | уреди извор]
- Национални парк Куршиų Нерија Архивирано 2021-05-11 на Wаyбацк Мацхине-у (у Литви)
- Национални парк Куршскаја Коса Архивирано 2007-10-20 на Wаyбацк Мацхине-у (у Русији)
- Биолошка постаја Рyбачи, Рус. академија знаности
 | Археолошки локалитет средњовјековног града Кернавėа • Курска превлака1) • Струвеов лук2) • Хисторијски центар Вилниуса |  | |
Литванска нематеријална свјетска баштина Балтичка славља плеса и пјесме2) • Традиционални обрт и симболика литванских крижева Крyждирбyстė • Литванске вишедијелне пјесме Сутартинėс | |||
| Европски локалитети | Хисторијски центар и цитадела Дербента • Ферапонтов манастир • Хисторијски центар Јарославља • Западни Кавказ • Казански кремљ • Црква Узашашћа у Коломенскоју • Комијске прашуме • Цркве отока Кижи на Оњешком језеру • Курска превлака1) • Московски кремљ и Црвени трг • Новодјевичански манастир у Москви • Хисторијски центар Великог Новгорода с Кремљем и Катедралом св. Софије • Хисторијски центар Петрограда с припадајућим споменицима • Соловецки отоци • Струвеов лук 2) • Тројице-Сергијева лавра • Бијели споменици Владимир-Суздаља |  |
|---|---|---|
| Азијски локалитети | Златне Алтајске планине • Бајкалско језеро • Вулканско подручје парка природе на Камчатки • Висораван Путорана • Парк природе Сихоте-Алињ • Парк природе Ступови Лене • Базен затворененог слива Увс-Нуур • Резерват природе Врангелов оток | |
| Нематеријална баштина | ||
