Зета (држава)
Зета је средњовјековна држава коју је осамосталила и њоме управљала династија Балшића.
Назив
[уреди | уреди извор]Назив Зета, држава је добила по истоименој ријеци Зети која протјече кроз централни дио сувремене Црне Горе и код главног града Подгорице се улијева у ријеку Морачу.
Сам назив ријеке Зете (Зента) нема славенско поријекло.
Зета у Дукљи
[уреди | уреди извор]У Љетопису попа Дукљанина помиње се први пут у XXX глави као централна област Горње Далмације. Од почетка XII вијека назив Зета је све више потискивао ранији назив државе — Дукља (ово име се задржало још само у краљевској титули Немањића и каснијим титулама неких његових насљедника).
Као жупе Зете наводи поп Дукљанин: Луску (Љешкопоље), Подлужје (около каснијег Жабљака Црнојевића), Горску (област албанскога племена Хоти), Купелник (источна обала Скадарскога језера), Облик (име и утврде код града Скадра), Прапратну (такођер и име утврде између Бара и Улциња), Црмницу, Будву, Чево, и Грбаљ (код Котора).[1]
Зета под Немањићима
[уреди | уреди извор]Зета у доба Немањића је историографски назив за средњовековну област Зету у доба владавине династије Немањићи, од времена владавине великог жупана Стефана Немање (1166-1196) до времена владавине цара Уроша (1355-1371). Током тог раздобља, Зета је обухватала средишње и јужне делове данашње Црне Горе и северне делове данашње Албаније. Према тадашњој подели земаља, Зета је спадала у Поморске земље, које су даване на управу члановима династије Немањића.
Тијеком 13. стољећа Зета је обухваћала простор од Боке которске до ријека Бојане и Дрима (сувремена Албанија). Средином 14. стољећа Зета се дијели на Горњу (планинско-континенталну) и Доњу (приморску).
Након смрти посљедњег владара из династије Војислављевића, настало је раздобље политичких борби око наслеђа пријестола и раздора међу властелом у Дукљи. То ће проузроковати поновну превласт Византије. Велики жупан Рашке, Стефан Немања, није ратовао само на источним границама, продирући у дубину византијске територије. Он је са војском упао у Дукљу, продирући до Дукљанског језера (Скадарско језеро) и Јадранског мора. У коначном успостављању власти над освојеном територијом, Немања ће протерати у Дубровник дукљанску кнегињу Десиславу и кнежевску породицу. По краљу Стефану Првовенчаном, Немања је сматрао да кнежевину Дукљу „насиљем држи грчки народ“, који су (Грци) и своје градове тамо сазидали, а саградивши их Дукљу су сасвим присвојили, називајући је само „грчком облашћу“. Такође, Стефан Првовенчани наводи да је његов отац, Стефан Немања, истицао да је то (Диоклитија и Далмација) његово отчаство и рођење, права му дедовина, казујући да отац по пустошењу градова у Дукљи „истријеби грчко име, да се никако не помиње име њихово у тој области“. Овај налет рашких Срба праћен је пустошењем значајнијих мјеста, центара моћи и утврда, у којима су се налазили администрација и византијски гарнизони.
Током 1185. године, освајањем су разорени дукљански градови: Дањ, Сард, Скадар, Свач и Улцињ. Безуспјешно су се покушавали супротставити само византијски војници у утврђеним гарнизонима, старосједелачки становници (још у старом веку романизовани) у приморским градовима и присталице византијске власти, али не остало словенско становништво у плодним жупама, ван градова. Освајање градова у Дукљи завршено је 1186. године. Град Бар је пао касније (око 1189.) и изгледа сачувао своју аутономију, јер је затечено уређење одговарало новом господару. Град Котор је поштеђен разарања, а Стефан Немања је у њега пренио и једну од својих резиденција („двор“). Ромеји (како су Византинци себе називали) и њихове присталице, протерани су из градова, а они који су Стефану Немањи изразили лојалност, наставили су са уобичајеним извршавањем обавеза, али сада према њему, као новом владару.
О томе Стефан Првовенчани каже: „Народ свој у њима неповређен остави, да служи држави његовој, са страхом и са уреченим данком од Светога“. Дакле, „народ свој“ су били сви они који су спремни да уредно плаћају данак. Феудализам је на овим просторима био тек у успону, а при освајању Дукље Стефан Немања се у „средњовековној свести“ првенствено руководио интересима својим и своје породице, будућих насљедника, па тек потом интересима остале властеле и „народа свога“. Због тога за легитимне владаре Дукље ту није било мјеста. Кнежевска породица, као византијски вазали (што је био и сам Немања, до 1180. године) била је непожељна, без обзира на Немањине везе са дукљанским кнежевима, на које се у освајању позивао. Супруга великог кнеза Михаила (посљедњег владара из дукљанске династије) пред Немањом се повукла у Дубровник, 20. августа 1189. године. Забиљежено је да су се у њеној пратњи налазили: надбискуп барски Гргур, жупани Чрнеха и Црепун, казнац Грдомил и друга дукљанска властела.
Стефан Немања се није задржао на освајању Дукље већ је од 1184 до 1185. године покушао освојити и Дубровник са Корчулом, али без успјеха. Са Дубровчанима је потом закључио мир, 1186. године (сачуван је примерак уговора на латинском језику, са потписом Стефана Немање). У овом периоду, осамдесетих година XII века, настао је рукопис Мирослављевог јеванђеља, написан за хумског кнеза и брата Немањиног, Мирослава. У њему су упоредо заступљена два правописа: зетско-хумски и рашки.
Самостална Зета
[уреди | уреди извор]За вријеме династије Балшића, Зета се осамосталила око 1360. године.
На врхунцу је Зета за доба владавине Ђурађа I. Балшића. Териториј је Зете обухваћао дио Косова, укључујући градове Пећ, Ђаковица и Призрен, у Албанији градове Берат и Драч, У њеном су саставу били Конавли, Драчевица и Требиње, те, изузев Дубровника и Котора, сви други градови на обали Јадранскога мора у подручју, и то Улцињ, Бар, Будва и Цавтат, те у залеђу Скадар, Љеш, Дриваст, Плав итд, а њени нови владари Балшићи се 1369. године враћају католичкој вјери.[2] како би се поред осталог потпуно одвојили од Србије.
Зета је, по угледу на Бизант, имала организирану дворску службу са логотетом на челу. Државним је финанцијама руководио је високи чиновник. Балшићи су имали талента за господарство и сурађивали су с трговцима из земље и иноземства.
Ковали су Балшићи своју монету - динар.
У континенталноме дијелу Зете власт су имали потчињени обласни племићи, док су приморски градови, по традицији, имали градске кнезове.
Судска је власт у Зети била двоступна. Обласни су племићи доносили првостепене а владари из династије Балшића су рјешавали о жалбама.
Посљедњи Балшић
[уреди | уреди извор]Балша III., посљедњи владар од Балшића, умро 1421. године, а своју државу је тестаментом поклонио Српској Деспотовини под чијом ће власти Зета остати до 1451. године.
Но, та је српска власт била оспорена, те у коначном и потпуно збачена од стране Црнојевића, моћне обитељи из планинскога дјела Зете, између планине Ловћен и Скадарскога језера који се називао Црна Гора.
Након што је 1451. Стефан I. Црнојевић збацио српску управу, за Зету ће се трајно усталити нови назив Црна Гора.
Повезано
[уреди | уреди извор]Занимљивост
[уреди | уреди извор]Поред ријеке Зете, назив Зета је остао и за раничарски териториј од главног црногорског града Подгорице до Скадарскога језера. То је подручје, под именом Голубовци, данас подгоричка градска опћина.
Неки спортски клубови носе име древне Зете, на примјер ФК Зета Голубовци.