Fudbalska reprezentacija Rusije

Rusija
Nadimak	Zbornaja komanda; Сборная команда
Savez	Fudbalski savez Rusije
Konfederacija	UEFA (Evropa)
Selektor	Valerij Karpin
Kapiten	Aleksandar Golovin
Najviše nastupa	Sergej Ignaševič (127)
Najbolji strelac	Aleksandar Keržakov; Artjom Dzjuba (30) / Oleg Blohin (42)
Fifin kod	RUS
Osnovna oprema	Rezervna oprema
Plasman na Fifinoj rang-listi
Trenutni	39 1 (21. 9. 2023)
Najviši	3. (april 1996)
Najniži	70. (jun 2018)
Prva međunarodna utakmica
	Finska 2 : 1 Ruska Imperija ; (Stokholm, Švedska; 30. jun 1912); kao Rusija; Rusija 2 : 0 Meksiko ; (Moskva, Rusija; 16. avgust 1992)
Najveća pobeda
	Rusija 9 : 0 San Marino ; (Saransk, Rusija; 8. jun 2019)
Najveći poraz
	Portugalija 7 : 1 Rusija ; (Lisabon, Portugal; 13. oktobar 2004)
Svetsko prvenstvo
Nastupi	11 (prvi put 1958)
Najbolji rezultat	Četvrto mesto (1966, kao SSSR); Četvrtfinale (2018. kao Rusija)
Evropsko prvenstvo
Nastupi	11 (prvi put 1960.)
Najbolji rezultat	Prvak (1960 kao SSSR); Polufinale (2008. kao Rusija)
Kup Konfederacija
Nastupi	1 (prvi put 2017)
Najbolji rezultat	Grupna faza (2017)

Fudbalska reprezentacija Rusije (rus. Сборная России по футболу) nacionalni je fudbalski tim koji predstavlja Rusku Federaciju na međunarodnim takmičenjima. Deluje pod ingerencijom Fudbalskog saveza Rusije (rus. Российский футбольный союз) koji je punopravni član Fife od 1912, odnosno Uefe od 1954. godine. Fudbalskoj reprezentaciji Rusije, koja pod sadašnjim imenom deluje na međunarodnoj sceni od 1992, pripisuje se kontinuitet rezultata reprezentacija Sovjetskog Saveza (1924—1991) i Zajednice nezavisnih država (1991—1992. godine).

Istorija

Kroz istoriju, Ruski fudbalski tim je nastupao pod nekoliko različitih imena, a pod sadašnjiim imenom deluje od juna 1992. kada je Fifa priznala Rusiju kao svog punopravnog člana. Ruski fudbalski tim je svoju prvu međunarodnu utakmicu odigrao 16. oktobra 1910. u Sankt Peterburgu, a protivnik ruskim fudbalerima koji su u tom periodu igrali pod zastavom Ruske Imperije bio je odgovarajući tim tadašnje Bohemije (potonje Čehoslovačke). Ruski igrači su u tom neslužbenom susretu ostvarili pobedu rezultatom 5:4. Ruski tim je na tom susretu nastupio pod imenom Peterburg, dok je Kraljevina Bohemija koja je u tom periodu bila protektorat Austrougarske nastupala pod imenom Korintinijas.^[2] Sveruski fudbalski savez osnovan je u januaru 1912, a nešto kasnije iste godine postao je i punopravnim članom Fife.^[3]

Iste godine je Reprezentacija Rusije debitovala na međunarodnoj sceni zaigravši na fudbalskom turniru u okviru Letnjih olimpijskih igara čiji domaćin je 1912. bila švedska prestonica Stokholm. Prvu zvaničnu utakmicu na Igrama, a ujedno i prvu zvaničnu utakmicu u istoriji, ruski fudbaleri odigrali su 30. juna protiv izabrane selekcije Finske. Rusi su izgubili taj susret rezultatom 1:2, a potom su, dan kasnije, u utakmici za plasman, poraženi i od reprezentacije Nemačke rezultatom 0:16, i taj poraz se smatra najtežim u istoriji ruskog reprezentativnog fudbala.^[4] Ruski tim je na prvom zvaničnom takmičenju sa pozicije selektora vodio dvojac Georgij Duperon i Robert Fulda, a igrali su u sastavu Favorski i Borejša golmani, Markov, Rimša, Sokolov i Uverski u odbrani, igrači sredine terena Akimov, Kinjin, Hromov i Jakovljev, te napadači Butusov, Žitarev, Nikitin, L. Smirnov, M. Smirnov, Aleksandar i Sergej Filipov. U timu su bili još i Voljdemar Vlasenko i Jalmar Teravajn, ali nije poznato na kojim pozicijama su tačno igrali.

Tokom naredne dve godine ruski fudbaleri su odigrali nekoliko prijateljskih utakmica, uglavnom sa skandinavskim ekipama, a jedinu pobedu ostvarili su u prijateljskoj utakmici protiv Norveške igranoj u Moskvi 7. septembra 1913. (ostvarena pobeda rezultatom 3:0).^[5] Prvi svetski rat koji je izbio u Evropi 1914. u potpunosti je zaustavio sve fudbalske aktivnosti u Rusiji, postojeća fudbalska infrastruktura je devastirana, a mnogi igrači su stradali u ratnim dejstvima. Ruska revolucija iz 1917. označila je prestanak postojanja Ruske Imperije i dovela je do formiranja Sovjetskog Saveza, čiji fudbalski tim je zvanično osnovan u avgustu 1923. godine, a koji je Međunarodna fudbalska federacija priznala kao legitimnog naslednika dotadašnjeg ruskog tima.^[6]

Sovjetski period

Sa prestankom postojanja Ruske Imperije prekinute su i sve fudbalske aktivnosti ruske reprezentacije, a ruski igrači svoje aktivnosti nastavljaju igrajući u dresu reprezentacije Sovjetskog Saveza koju su Fifa i Uefa priznali kao legalnog naslednika dotadašnjeg ruskog tima. Sovjetski fudbalski tim je na međunarodnoj sceni delovao punih 68 godina, u periodu 1923−1991, sve do raspada Sovjetskog Saveza.

Prvu zvaničnu, prijateljsku utakmicu, sovjetski fudbaleri su odigrali u Moskvi protiv Turske 16. novembra 1924. ostvarivši ubedljivu pobedu rezultatom 3:0. I tokom naredne dve decenije reprezentacija je igrala isključivo prijateljske međunarodne utakmice, a debitantski nastup na međunarodnoj sceni ostvaren je na Letnjim olimpijskim igrama 1952. u Helsinkiju. Prvu zvaničnu takmičarsku utakmicu odigrali su upravo u Helsinkiju, 15. juna 1952, i tada je u pretkvalifikacijama savladana selekcija Bugarske, a već u narednom kolu izgubili su od selekcije Jugoslavije (kasnijeg osvajača srebrne medalje) čime su završili svoje debitantsko međunarodno učešće. Sovjeti su i u narednim godinama učestvovali na Olimpijskim igrama, gde su osvojili ukupno 5 medalja, dve zlatne (1956. i 1988) i tri bronzane (1972, 1976. i 1980. godine).

Na svetskim prvenstvima debitovali su u Švedskoj 1958. gde su nakon poraza u četvrtfinalu od domaćina Švedske 0:2 zauzeli konačno 7. mesto. Sovjetski tim je na svetskim prvenstvima učestvovao ukupno 7 puta, a najveći uspeh ostvaren je u Engleskoj 1966. gde je osvojeno 4. mesto. Sovjetski igrači su na tom prvenstvu napravili veliko iznenađenje pobedivši u četvrtfinalu selekciju Mađarske, u to vreme jedan od najboljih svetskih timova, rezultatom 2:1. Potom su usledila i jedina dva poraza na prvenstvu, oba rezultatom 1:2, prvo od Nemačke u polufinalu, a potom i od Portugalije u utakmici za bronzanu medalju.

Iako su na evropskim prvenstvima ostvarili mnogo veće uspehe, sovjetski tim je svega pet puta uspeo da se kvalifikuje na završni kontinentalni turnir. Na svom prvom učešću na evropskom prvenstvu u Francuskoj 1960. osvojena je titula kontinentalnog prvaka, a u finalu je nakon produžetaka savladana selekcija Jugoslavije rezultatom 2:1. Pre toga u polufinalu Sovjeti su ubedljivom pobedom od 3:0 eliminisali izabrani tim Čehoslovačke. Ta titula evropskog prvaka predstavlja najveći uspeh u istoriji ruskog i sovjetskog fudbala. Na prvenstvima 1964, 1972. i 1988. osvojene su srebrne medalje, dok su EP 1968. okončali na četvrtom mestu.

Poslednju zvaničnu utakmicu u istoriji reprezentacija Sovjetskog Saveza odigrala je u Larnaki na Kipru 13. novembra 1991. kada je rezultatom 3:0 savladana domaća selekcija Kipra. Na Evropskom prvenstvu 1992. nekadašnji sovjetski tim je nastupio pod imenom Zajednice Nezavisnih Država, takmičenje su završili na poslednjem mestu u grupi sa 2 boda, uz dva nerešena rezultata i jedan ubedljiv poraz (0:3 protiv Škotske).

Najviše nastupa za sovjetski fudbalski tim ostvario je Oleg Blohin koji je odigrao ukupno 112 zvaničnih utakmica. Sa 42 postignuta pogotka Blohin je ujedno i najbolji strelac u istoriji sovjetskog i ruskog reprezentativnog fudbala.

Obnova nezavisnosti i Svetsko prvenstvo 1994.

Valerij Karpin, strelac prvog gola za reprezentaciju Rusije

Na postsovjetskom prostoru osnovana je 21. decembra 1991. Zajednica nezavisnih država, čime je Sovjetski Savez i zvanično prestao da postoji kao subjekt međunarodnog prava. Iako je na taj način prestala da postoji i fudbalska reprezentacija Sovjetskog Saveza, UEFA je dozvolila nekadašnjem sovjetskom timu da nastupi na EP 1992. ali pod imenom Zajednice nezavisnih država.

Fudbalski savez Rusije (rus. Российский футбольный союз) je 8. februara 1992. obnovio svoje aktivnosti, a za prvog predsednika Saveza imenovan je Vjačeslav Koloskov, dotadašnji predsednik FSSSSR. Već u julu 1992. FIFA je primila FSR u punopravno članstvo priznajući ga kao sukcesora nekadašnjeg Fudbalskog saveza Sovjetskog Saveza. Na taj način je reprezentacija Zajednice nezavisnih država zvanično preimenovana u reprezentaciju Rusije.

Na mesto prvog selektora ruskog nacionalnog tima imenovan je Pavel Sadirin i pod njegovim vodstvom reprezentacija je odigrala i prvi zvanični meč, kada je u prijateljskoj utakmici igranoj u Moskvi 16. avgusta 1992. rezultatom 2:0 savladana reprezentacija Meksika. Prvi pogodak na toj utakmici, a ujedno i prvi pogodak u istoriji reprezentacije Ruske Federacije postigao je Valerij Karpin, tada vezni igrač moskovskog Spartaka.

Prvo zvanično takmičenje na kom je učestvovao ruski tim bile su kvalifikacije za SP 1994. u Sjedinjenim Državama. Rusija je u kvalifikacijama nastupila u grupi 5, zajedno sa selekcijama Grčke, Islanda, Mađarske i Luksemburga i sa učinkom od 5 pobeda, 2 remija i samo jednim porazom, kao drugoplasirana se kvalifikovala za završni turnir svetskog prvenstva. Prvu zvaničnu takmičarsku utakmicu, a ujedno i prvu utakmicu u tim kvalifikacijama, Rusija je odigrala u Moskvi na stadionu Lužnjiki 14. oktobra 1992, ostvarivši pobedu protiv Islanda od 1:0.^[7] U septembru 1993. glavni sponzor reprezentacije postaje kompanija Gasprom.

Na svetskom prvenstvu u SAD Rusija je igrala u grupi B sa selekcijama Brazila, Švedske i Kameruna. U prva dva susreta protiv Brazila i Švedske Rusi su doživeli ubedljive poraze (0:2 i 1:3), a iako su u poslednjem kolu pobedili Kamerun sa visokih 6:1 nisu uspeli da se plasiraju u osminu finala. Oleg Salenko koji je postigao 6 pogodaka na prvenstvu, od čeka čak 5 upravo u utakmici protiv Kameruna, proglašen je za najboljeg strelca prvenstva i dodeljena mu je „Zlatna kopačka” (zajedno sa Bugarinom Hristom Stoičkovim)^[8]

1996−2006.

Pavela Sadirina, koji je posle svetskog prvenstva podneo ostavku na mesto selektora, nasledio je Oleg Romancev, a osnovni cilj koji je postavljen pred novog selektora bio je plasman na Evropsko prvenstvo 1996. u Engleskoj. U kvalifikacijama za Euro '96. Rusija se takmičila u grupi 8 zajedno sa selekcijama Grčke, Finske, Škotske, Farskih Ostrva i San Marina i sa 8 pobeda i svega dva nerešena rezultata kao prvoplasirana uspela da se kvalifikuje za završni turnir. Sa 34 postignuta i svega 5 primljenih pogodaka, uz gol razliku +29, Rusija je bila ubedljivo najefikasniji tim u svim dotadašnjim kvalifikacijama, a njihov rekord oborila je tek selekcija Španije u kvalifikacijama za Evro 2000 (sa gol razlikom 42:5). U kvalifikacionoj utakmici protiv San Marina igranoj 7. juna 1995. na gostujućem terenu, ostvarena je rekordna pobeda od 7:0.

Iako su na Evropsko prvenstvo u Englesku otišli kao ubedljivo najefikasniji tim kvalifikacija, u takozvanoj „grupi smrti” kako je nazvana grupa C, protiv Italije, Nemačke i Češke Rusija je uspela da osvoji tek jedan bod u poslednjem kolu protiv Češke, dok su pre toga doživeli ubedljiv poraz od kasnijih evropskih prvaka Nemaca sa 0:3 (uz dva gola Klinsmana i jednog Matijasa Zamera). Brojni sukobi između igrača i selektora Romanceva, do kojih je dolazilo tokom prvenstva, rezultovali su njegovom smenom, a na mesto novog selektora postavljen je Boris Ignatjev.

Glavni cilj novog selektora bio je plasman na Svetsko prvenstvo 1998. čiji domaćin je bila Francuska. Iako je Rusija bila apsolutni favorit za osvajanje prvog mesta u petoj kvalifikacionoj grupi evropske zone, dva nerešena rezultata protiv Kipra i Izraela i poraz od Bugarske doneli su Rusiji drugo mesto u grupi, iza Bugarske, i plasman u baraž. U baražu Rusija je igrala sa Italijom, u prvoj utakmici na domaćem terenu u Moskvi odigrali su nerešeno 1:1, dok je u uzvratu u Napulju Italija bila bolja minimalnim rezultatom 1:0, te Rusija po prvi put nakon 20 godina nije uspela da se kvalifikuje na završni turnir svetskog prvenstva. Uprkos neuspehu u kvalifikacijama FSR je ponudio Ignatjevu produžetak ugovora do decembra 1999, međutim on je u junu 1998. podneo ostavku na tu funkciju.

Na mesto novog selektora postavljen je Anatolij Bišovec, nekadašnji selektor Sovjetskog Saveza i Južne Koreje, a osnovni cilj postavljen pred njega bila je smena generacija i formiranje takmičarski konkurente ekipe za svetsko prvenstvo 2002. godine. Međutim, Bišovec je kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 2000. započeo sa istim igračima koji su igrali u prethodnom periodu. Loša atmosfera u timu rezultovala je sa šest uzastopnih poraza, uključujući i tri u kvalifikacijama za EP, a poraz u kvalifikacionom meču u Rejkjaviku protiv Islanda 14. oktobra 1998. doveo je do nove smene na poziciji selektora nacionalnog tima. Zbog serije loših rezultata reprezentacija je na Fifinoj rang listi pala na 40. mesto, do tada najlošiji plasman u istoriji tima.

Povratak Olega Romanceva na selektorsku poziciju pozitivno se odrazio na ekipu koja je u narednih 6 kvalifikacionih utakmica ostvarila maksimalnih 6 pobeda, uključujući i gostujuću pobedu od 3:2 protiv aktuelnih svetskih prvaka Francuske u Parizu. Uoči poslednje i odlučujuće utakmice kvalifikacija protiv Ukrajine, Rusija se nalazila na drugom mestu u grupi i u toj poslednjoj utakmici bila im je potrebna pobeda za prvo mesto u grupi. Utakmica protiv Ukrajine igrana je na stadionu Lužnjiki 9. oktobra 1999. pred 80.000 gledalaca. Rusija je povela golom Karpina u 75. minutu, ali je Andrij Ševčenko golom iz slobodnog udarca sa velike udaljenosti u 88. minutu izjednačio rezultat i postavio konačnih 1:1.^[9]^[10] Rusija je kvalifikacije okončala na trećem mestu, iza Francuske i Ukrajine i nije uspela da se kvalifikuje na Evropsko prvenstvo, vezavši tako dva uzastopna neuspela kvalifikaciona ciklusa.

Zahvaljujući odličnim rezultatima u kvalifikacijama za Evro 2000, Romancev ostaje selektor reprezentacije i tokom kvalifikacionog ciklusa za Svetsko prvenstvo 2002. u Japanu i Koreji. Ruska reprezentacija je odlično odradila kvalifikacije u prvoj kvalifikacionoj grupi i sa 7 pobeda, 2 remija i samo jednim porazom kao prvoplasirana ostvarila direktan plasman na SP. Na svetskom prvenstvu Rusija se takmičila u grupi H sa selekcijama Tunisa, Japana i Belgije i sa jednom pobedom i dva poraza nije uspela da se plasira u osminu finala. Poraz od Japana u drugom kolu rezultatom 0:1 doveo je do velikih navijačkih nereda u Moskvi u kojima su dve osobe smrtno stradale.^[11]

Zbog neuspeha na svetskom prvenstvu Romancev je smenjen sa pozicije selektora, a na njegovo mesto je postavljen Valerij Gazajev. U novi kvalifikacioni ciklus, ovaj put za EP 2004. Rusija je ušla sa dve ubedljive pobede na domaćem terenu protiv Irske (4:2) i Albanije (4:1), ali su potom doživeli dva neočekivana poraza u Skadru i Tbilisiju. Potom je usledilo ješ nekoliko loših rezultata, a poraz od Izraela u prijateljskom susretu igranom 20. avgusta 2003. doveo je do nove smene na poziciji selektora, a novi trener postao je Georgij Jarcev.

Jarcev je uspeo da ekipu dovede do druge pozicije i preko dvomeča baraža protiv Velsa obezbedi plasman na evropsko prvenstvo. Iako su očekivanja od nacionalnog tima u javnosti bila velika, Rusija je u Portugal otišla opterećena brojnim povredama ključnih igrača. U grupi sa Španijom, domaćinom Portugalom i kasnijim pobednikom Grčkom, ostvarena je tek jedna pobeda, uz dva poraza, što je bilo dovoljno za poslednje mesto u grupi. Pored toga, ruski igrači su na tri odigrane utakmice dobili čak dva crvena i 15 žutih kartona, što je Rusiju svrstalo u grupu najnedisciplinovanijih timova u istoriji evropskih prvenstava. Jarcev je ostao na čelu reprezentacije i početkom narednog kvalifikacionog ciklusa za SP 2006, ali tek tri pobede u prvih sedam kvalifikacionih utakmica, uključujući i katastrofalni poraz u Lisabonu od Portugalije sa 1:7 (utakmica je igrana 13. oktobra 2004), doneli su novu smenu na poziciji selektora tima. Za novog selektora postavljen je Jurij Sjomin sa kojim je potpisan ugovor do kraja 2005. godine. Međutim rezultat je izostao i Rusija je propustila još jedno veliko takmičenje.

Gus Hidink, najuspešniji trener u istoriji ruske reprezentacije

Fudbalski savez Rusije je 1. marta 2006. po prvi put u svojoj istoriji na mesto selektora postavio stranog trenera, odnosno Holanđanina Gusa Hidinka, dotadašnjeg selektora Australije. Hidink je sa FSR potpisao dvogodišnji ugovor vredan 4 miliona evra, a ugovor je uključivao i dodatne premije u slučaju dobrih rezultata na Evropskom prvenstvu 2008. koje je označeno i kao jedan od prioriteta novog selektora.^[12]

Novi kvalifikacioni ciklus za EP nije počeo dobro po izabranike Gusa Hidinka, pošto su u prva dva kola na domaćem terenu ostvarili dva remija protiv Hrvatske i Izraela. Međutim u narednih šest utakmica ruski fudbaleri su ostvarili 6 pobeda (dva puta protiv Estonije i Makedonije i jednom protiv Andore) uz jedan remi sa Hrvatskom, i to bez primljenog gola. U jesen 2007. igrali su se odlučujući kvalifikacioni susreti, a Rusija je u septembru doživela prvi poraz u tim kvalifikacijama, Engleska je na Vembliju slavila sa ubedljivih 3:0.^[13] Mesec dana kasnije, isti rivali igrali su novi kvalifikacioni meč, ovaj put na moskovskom Lužnjikiju, a Rusija je sa dva gola Romana Pavljučenka slavila rezultatom 2:1.^[14] Iznenađujući poraz od Izraela u Ramat Ganu u pretposlednjem kolu kvalifikacija dodatno je zakomplikovao stanje u kvalifikacionoj grupi E, međutim poraz Engleske od Hrvatske i pobeda Rusije u Andori u poslednjem kolu, doneli su Rusima drugo mesto u grupi i direktan plasman na evropsko prvenstvo. Čelnici Ruskog fudbalskog saveza su u martu 2008. produžili ugovor sa Hidinkom na još dve godine, do juna 2010. godine.

Rezultati reprezentacije

Svetska prvenstva

Godina	Kolo	Plasman	IG	P	N	IZ	GD	GP
Sovjetski Savez
1930.	Nije učestvovala
1934.
1938
1950.
1954.
1958.	Četvrtfinale	7	5	2	1	2	5	6
1962.	Četvrtfinale	6	4	2	1	1	9	7
1966.	4. mesto	4	6	4	0	2	10	6
1970.	Četvrtfinale	5	4	2	1	1	6	2
1974.	diskvalifikovana
1978.	Nije se kvalifikovala
1982.	Druga faza	7	5	2	2	1	7	4
1986.	Osmina finala	10	4	2	1	1	12	5
1990.	Grupna faza	17	3	1	0	2	4	4
Rusija
1994.	Grupna faza	18	3	1	0	2	7	6
1998.	Nije se kvalifikovala
2002.	Grupna faza	22	3	1	0	2	4	4
2006.	Nije se kvalifikovala
2010.	Nije se kvalifikovala
2014.	Grupna faza	24	3	0	2	1	2	3
2018.	Četvrtfinale	8	5	2	2	1	11	7
2022.	Suspendovana
Ukupno	11/22	-	45	19	10	16	77	54

Evropska prvenstva

1960−1988 kao SSSR
1992 kao ZND

Godina	Kolo	Plasman	IG	P	N	IZ	GD	GP
Sovjetski Savez
1960.	Šampioni	1	2	2	0	0	5	1
1964.	Finale	2	2	1	0	1	4	2
1968.	Četvrto mesto	4	2	0	1	1	0	2
1972.	Finale	2	2	1	0	1	1	3
1976.	Nije se kvalifikovala
1980.
1984.
1988.	Finale	2	5	3	1	1	7	4
Zajednica nezavisnih država
1992.	Grupna faza	8	3	0	2	1	1	4
Rusija
1996	Grupna faza	14	3	0	1	2	4	8
2000.	Nije se kvalifikovala
2004	Grupna faza	10	3	1	0	2	2	4
2008	Polufinale	3	5	3	0	2	7	8
2012	Grupna faza	9	3	1	1	1	5	3
2016	Grupna faza	23	3	0	1	2	2	6
2020	Grupna faza	18	3	1	0	2	2	7
2024	Suspendovana
Ukupno	12/17	1 titula	36	13	7	16	40	52

Liga nacija

Rekordi u UEFA Ligi nacija
Sezona	Liga	Grupa	IG	P	N	I	GD	GP	P/I	Poz.
2018/19.	B	2	4	2	1	1	4	3		17.
2020/21.	B	3	6	2	2	2	9	12		24.
2022/23.	B	2	Suspendovana							32.
2024/25.	Suspendovana
Ukupno			10	4	3	3	13	15

Selektori reprezentacije

Zaključno sa 1. februarom 2024. godine:^[15]

Selektor	Mandat	Utakmica	Pobeda	Remija	Poraza	% pobeda
Georgij Duperon Robert Fulda	1912–1913.	−	−	−	−	−
Pavel Sadirin	1992–1994.	23	12	6	5	52,17
Oleg Romancev	1994–1996, 1998–2002.	60	36	14	10	60,0
Boris Ignatjev	1996–1998.	20	8	8	4	40,0
Anatolij Bišovec	1998.	6	0	0	6	0,00
Valerij Gazajev	2002–2003.	9	4	2	3	44,44
Georgij Jarcev	2003–2005.	19	8	6	5	42,11
Jurij Sjomin	2005.	7	3	4	0	42,86
Aleksandar Borodjuk (v.d.)	2006.	2	0	1	1	0,00
Gus Hidink	jul 2006 – jun 2010.	39	22	7	10	56,41
Dik Advokat	jul 2010 – jul 2012.	24	12	8	4	50,0
Fabio Kapelo	jul 2012 – jul 2015.	33	17	11	5	51,52
Leonid Slucki	avgust 2015 – jun 2016.	13	6	2	5	46,15
Stanislav Čerčesov	avgust 2016 – jul 2021.	57	24	13	20	42
Valerij Karpin	jul 2021 –	16	9	6	1	56

Trenutni sastav

Br.	Poz.	Igrač	Datum rođenja	Nastupi	Golovi	Klub
1	G	Igor Akinfejev K	(1986-04-08)8. april 1986. (38 god.)	106	0	FK CSKA Moskva
12	G	Andrej Lunjov	(1991-11-13)13. novembar 1991. (32 god.)	3	0	FK Zenit Sankt Peterburg
20	G	Vladimir Gabulov	(1983-10-19)19. oktobar 1983. (40 god.)	10	0	FK Klub Briž
2	Odb	Mario Fernandes	(1990-09-19)19. septembar 1990. (33 god.)	5	0	CSKA Moskva
3	Odb	Ilja Kutepov	(1993-07-29)29. jul 1993. (31 god.)	7	0	FK Spartak Moskva
4	Odb	Sergej Ignaševič	(1979-07-14)14. jul 1979. (45 god.)	122	8	FK CSKA Moskva
5	Odb	Andrej Semjonov	(1989-03-24)24. mart 1989. (35 god.)	6	0	FK Ahmat Grozni
13	Odb	Fjodor Kudrjašov	(1987-04-05)5. april 1987. (37 god.)	19	0	FK Rubin Kazanj
14	Odb	Vladimir Granat	(1987-05-22)22. maj 1987. (37 god.)	12	1	FK Rubin Kazanj
23	Odb	Igor Smoljnikov	(1988-08-08)8. avgust 1988. (36 god.)	27	0	FK Zenit Sankt Peterburg
6	Vzn	Denis Čerišev	(1990-12-26)26. decembar 1990. (33 god.)	11	0	FK Viljareal
7	Vzn	Daler Kuzjajev	(1993-01-15)15. januar 1993. (31 god.)	6	0	FK Zenit Sankt Peterburg
8	Vzn	Jurij Gazinski	(1989-07-20)20. jul 1989. (35 god.)	6	0	FK Krasnodar
9	Vzn	Alan Dzagojev	(1990-06-17)17. jun 1990. (34 god.)	57	9	FK CSKA Moskva
11	Vzn	Roman Zobnjin	(1994-02-11)11. februar 1994. (30 god.)	12	0	Spartak Moskva
16	Vzn	Anton Mirančuk	(1995-10-17)17. oktobar 1995. (28 god.)	6	0	Lokomotiva Moskva
17	Vzn	Aleksandar Golovin	(1996-05-30)30. maj 1996. (28 god.)	19	2	Monako
18	Vzn	Jurij Žirkov	(1983-08-20)20. avgust 1983. (40 god.)	84	2	FK Zenit Sankt Peterburg
19	Vzn	Aleksandar Samedov	(1984-07-19)19. jul 1984. (40 god.)	48	7	FK Spartak Moskva
21	Vzn	Aleksandar Jerohin	(1989-10-13)13. oktobar 1989. (34 god.)	17	0	FK Zenit Sankt Peterburg
10	Nap	Fjodor Smolov	(1990-02-05)5. februar 1990. (34 god.)	32	12	FK Krasnodar
15	Nap	Aleksej Mirančuk	(1995-10-17)17. oktobar 1995. (28 god.)	18	4	Lokomotiva Moskva
22	Nap	Artjom Dzjuba	(1988-08-22)22. avgust 1988. (35 god.)	23	11	FK Arsenal Tula

Reference

^ „The FIFA/Coca-Cola World Ranking”. FIFA. 21. 9. 2023. Pristupljeno 21. 9. 2023.
^ Matči Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. decembar 2018) Sbornaя Rossii po futbolu (in Russian).
^ Football in Russia Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. oktobar 2016)
^ Falin, V. „Strašnoe poraženie! GERMANIЯ - ROSSIЯ - 16:0”. Eženedelьnik «Futbol» №26, 1995. Arhivirano iz originala 12. 08. 2010. g. Pristupljeno 23. 4. 2018.
^ Falin, V. „ROSSIЯ - NORVEGIЯ 3:0”. Žurnal «Futbolist» (Moskva), 28.08 (10.09) 1913. Pristupljeno 23. 4. 2018.
^ Soviet Union - International Results 1911-1935 - Details The Rec.Sport.Soccer Statistics Foundation.
^ Russia vs Iceland, 1994 World cup qualification, game protocol
^ „1994 FIFA World Cup USA: Awards”. FIFA. Arhivirano iz originala 02. 06. 2018. g. Pristupljeno 5. 6. 2018.
^ „UEFA EURO 2000 - History - Russia vs Ukraine, qualification game”. uefa.com. Pristupljeno 5. 6. 2018.
^ „Andriy Shevchenko's seven greatest career moments”. Goal.com. Pristupljeno 5. 6. 2018.
^ „Two die in Moscow World Cup rioting”. The Guardian. London. 10. 6. 2002. Pristupljeno 5. 6. 2018.
^ „Russia make Hiddink appointment”. BBC Sport. 12. 4. 2009. Pristupljeno 20. 6. 2014.
^ „UEFA EURO 2008 - History, England vs Russia, qualification game”. UEFA.com. Pristupljeno 9. 6. 2018.
^ „UEFA EURO 2008 - History, Russia vs England, qualification game”. UEFA.com. Pristupljeno 9. 6. 2018.
^ Russia national football team fixtures and results. soccerway. 27. 3. 2018.

Spoljašnje veze

Zvaničan sajt reprezentacije

[FIFA_World_Rankings-1] „The FIFA/Coca-Cola World Ranking”. FIFA. 21. 9. 2023. Pristupljeno 21. 9. 2023.

[matches-2] Matči Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. decembar 2018) Sbornaя Rossii po futbolu (in Russian).

[3] Football in Russia Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. oktobar 2016)

[4] Falin, V. „Strašnoe poraženie! GERMANIЯ - ROSSIЯ - 16:0”. Eženedelьnik «Futbol» №26, 1995. Arhivirano iz originala 12. 08. 2010. g. Pristupljeno 23. 4. 2018.

[5] Falin, V. „ROSSIЯ - NORVEGIЯ 3:0”. Žurnal «Futbolist» (Moskva), 28.08 (10.09) 1913. Pristupljeno 23. 4. 2018.

[rsssf-6] Soviet Union - International Results 1911-1935 - Details The Rec.Sport.Soccer Statistics Foundation.

[7] Russia vs Iceland, 1994 World cup qualification, game protocol

[8] „1994 FIFA World Cup USA: Awards”. FIFA. Arhivirano iz originala 02. 06. 2018. g. Pristupljeno 5. 6. 2018.

[9] „UEFA EURO 2000 - History - Russia vs Ukraine, qualification game”. uefa.com. Pristupljeno 5. 6. 2018.

[Goal.com-10] „Andriy Shevchenko's seven greatest career moments”. Goal.com. Pristupljeno 5. 6. 2018.

[11] „Two die in Moscow World Cup rioting”. The Guardian. London. 10. 6. 2002. Pristupljeno 5. 6. 2018.

[12] „Russia make Hiddink appointment”. BBC Sport. 12. 4. 2009. Pristupljeno 20. 6. 2014.

[13] „UEFA EURO 2008 - History, England vs Russia, qualification game”. UEFA.com. Pristupljeno 9. 6. 2018.

[14] „UEFA EURO 2008 - History, Russia vs England, qualification game”. UEFA.com. Pristupljeno 9. 6. 2018.

[15] Russia national football team fixtures and results. soccerway. 27. 3. 2018.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]